Културни расизам

Да ли смо на путу ка тоталитарној демократији, процесу који је Џорџ В. Буш први отворио укидајући нека људска права у контексту „рата против тероризма”

Свет је на добром путу да се врати у мрачно доба које подсећа на Средњи век, или да барем обнови традиције „хладног” рата.

Запад је Русији због агресије на Украјину завео низ незабележено оштрих санкција које председник Владимир Путин пореди са објавом рата, али неке од казнених мера су потпуно ван сваког разума, распирују русофобију и прете да потврде горње упозорење.

Запад оштро критикује Путина када каже да, „уколико овако настави”, Украјини прети губитак државности, а упада у исту опасну нихилистичку замку покушавајући да поништи руску културу, и то онај њен део који припада светској баштини.

Милански универзитет Бикока отказао је предавања о славном руском писцу и филозофу Фјодору Достојевском „зато што би курс могао да створи полемике”. Професор Паоло Нори, који је требало да држи курс, је огорчен: „Данас је у Италији не само грешка бити жив Рус, већ бити и мртав Рус.”

На цензурисање Достојевског најоштрије се обрушио Виторио Згарби, историчар уметности и један од најпознатијих и најпровокативнијих италијанских полемичара. „Забранити руску културу због рата у Украјини? Лудило, дело ментално хендикепираних људи. Срамота, то је културни расизам. Шта је крив Достојевски? Култура и уметност су свачије наслеђе. Обустављање курса књижевности о великом руском писцу Достојевском је неоправдани чин провокације. То је као да смо забранили Луиђија Пирандела зато што је био фашиста. То је као да не читате Платона јер су у то време, у Грчкој, били тирани. Луде ствари”.

Разне институције културе на Западу захтевају од руских уметника да се јасно ограде од „Путиновог рата”. Неки то не желе, други би да се не изјашњавају о политици.

Славни руски диригент Валериј Гергијев био је присиљен да поднесе оставку на положај почасног председника фестивала у Единбургу, добио је отказ као главни диригент Минхенске филхармоније а потом и миланског Театра ала скала. Разлог: Гергијев је одбио да се дистанцира од свог доброг пријатеља – Путина.

Сличну је судбину, такође добровољно, одабрала и Ана Нетребко, један од најпознатијих и најтраженијих сопрана света. Отказала је све своје аранжмане у Метрополитен опери и Скали остајући лојална руском председнику. У Њујорку ће је – ето опет политике у култури – заменити украјински сопран Људмила Монастирска.

ОК, то је њихов лични избор али какве везе има подршка Путину и санкционисање Пјотра Иљича Чајковског. А управо се то догодило у загребачкој дворани „Ватрослав Лисински”. Од предвиђене три његове композиције остао је само Концерт за виолину и оркестар у д-дуру. Друге две замењене су гудачким адађом једног америчког композитора и алегретом из Бетовенове Седме симфоније.

Пољска национална опера је „у знак солидарности са народом Украјине” одустала од извођења опере „Борис Годунов” великог руског композитора Модеста Мусоргског. Руски диригент Туган Сохијев напустио је оркестар у Тулузу пошто су Французи од њега тражили „да одабере једну културну традицију” и осуди Путинову агресију. Онда је поднео оставку на место уметничког директора Бољшог театра. Концерт познатог младог руског пијанисте отказан је у Ванкуверу иако се он уопште није оглашавао око рата.

 

Можда Путин сања о обнови земље Петра Великог и могуће је да око тога има подршку већинског руског народа. Сигурно је да је његова агресија за сваку осуду а да су санкције готово једино оружје које Запад има на располагању, али уплитати Достојевског и Чајковског у рат између Русије и Украјине је апсурдно, ако не сулудо. И опасно.

Путин заслужује најоштрију критику, али ово прераста у отворену русофобију. Тако је рат у Украјини укњижио још једну сасвим неочекивану жртву. После славног руског писца и композитора или забране продаје вотке у Пенсилванији (произведене узгред буди речено у Литванији), списку санкција режима у Кремљу придружене су – мачке.

Да, добро сте прочитали. Међународна федерација узгајивача мачака (Фифе) забранила је учешће мачака из Русије на међународним изложбама и такмичењима у 43 земље чланице уз објашњење да се „не може помагати овим злочинима не чинећи ништа”.

„Ниједна мачка узгајена у Русији не може да се увезе и региструје у било којем од регистара Фифе ван Русије”, гласи директива кажњавања руских мачака за које су генијалци из Фифе утврдили да су се својим „мјау” масовно декларисале као Путинови симпатизери и да их треба санкционисати због њихове улоге у агресији на Украјину.

Многим Украјинцима, посебно оним који су морали да побегну из земље, којих је два милиона, потребна је помоћ. Неопходна је и Русима који сматрају да су жртве деспотије. Али, зар неко иоле разуман мисли да ће помоћи тако што ће руским мачкама  и њиховим узгајивачима забранити да се такмиче по свету?

Какво лудило! Ово су примери, а таквих је још, који указују да је крајње време да се Запад уразуми и охлади усијане главе.

Какво затупљивање свести коју је, када се људи немо сагласе са оваквим „мерама”, лако манипулисати и контролисати. Да ли смо на путу ка тоталитарној демократији, процесу који је Џорџ В. Буш први отворио укидајући нека људска права у контексту „рата против тероризма”. Од тада смо сведоци освајачког налета надобудне и арогантне светске политичке, корпоративне и технолошке бирократије. Докле? Не знам. Само ми се такав свет све мање допада.

Враћамо се у мрачна времена Средњег века када су мачке биле мистично проглашаване за ђаволске симболе. Но, способне да виде ноћу, ваљда ће препознати излаз из таме у коју их без њихове кривице гура свет који није у стању да разликује Путина од мачке. Ваљда ће 4.500 година дуго пријатељство човека и мачке надвладати украјинску кризу.

Рат ће се већ некако завршити. Вероватно мировним споразумом неповољним по Украјину. Кијев ће морати да прихвати да Путин контролише његове две источне енклаве, задржаће се статус кво око Крима, Украјина ће се чврсто обавезати да неће ући у НАТО. Онда ће се руске трупе повући а западне санкције Русији почеће полако да се укидају. И руске мачке изаћи ће из изолације.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Бошко Јакшић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *