Преовлађујућа дијагноза институционалног стања ствари у овом друштву гласи: институције су отете / институције су испражњене. Иако је проистекла углавном из опозиционе јавности, власт дијагнозу није демантовала. Зато што је ово овде лична власт. Институције и треба да буду испражњене, само да не изгледају тако. Зато их попуњавају неки људи, физичка лица, чија воља нема готово никаквог утицаја на функционисање институција. Да, институције и треба да буду отете у корист само једног – не толико надљудског колико самовољног и самољубивог – бића, чија воља има да замени и устав и законе, и етику и обична правила понашања свакодневног живота.
Само једна институција овде није испражњена: она се под називом председник истрајно и пред очима свих нас пуни култом личности. Ударничка изградња култа је већ десетак година у току, без озбиљног отпора овог онемоћалог друштва, које показује знаке буђења тек неколико последњих месеци.
Нећу се бавити овде различитим дефиницијама појма култа личности, узимам само оно што им је заједничко: култ личности је политичка идолатрија, тј. представљање владалачке личности као заслужено обожаване, упркос томе што су стварне заслуге спорне или непостојеће или су само гестови без икакве друштвене вредности. Култа личности нема без бар ових група друштвених и политичких чињеница: улизичког друштвеног слоја који окружује идола; покорних поданика спремних на обожавање; противника који се перципирају као народни непријатељи и, разуме се, без сâме личности.
Како ти чиниоци, кратко приказани, изгледају данас и овде?
Улизички друштвени слој у Вучићевој Србији је богат, и то дословно, захваљујући наградама којима их идол обасипа. Он је разуђен, наизглед професионално, чак и онда кад професију нема или за њу не хаје. Он је и родно политички коректно заступљен. Он је делимично колосално необразован, изузев у дисциплини примитивног полтронства. Није без остатка једнопартијски, али је увек спрам идола једноуман. Географска расподељеност идолатрије почива на одговарајућем идолопоклоничком елану локалних спахија. Инструменти којима се служи су разноврсни као и слој сâм – од билборда, медија, друштвених мрежа, до употребе сирове физичке силе, песнице, преко чекића све до палице.
Заједничко је том слоју да уздиже, ваја и брани идола, јер то је једини начин да опстане у самом врху привилегованих. Иначе, алтернатива је дно друштвене лествице.
Много је примера у нашој рецентној историји који потврђују ове тезе.
– Тезу о професионалној разуђености богатијих удворица, упркос непотврђеној или занемареној професионалности, нарочито добро илуструју примери лица без занимања (Звонко Веселиновић, Милан Радоичић, Александар Вулин, Ана Брнабић) чије се материјално богатство увећава без оправданих разлога, упркос неуверљивој тетки и уверљивом брату. Оно може бити објашњено само разменом добара и услуга између идола и обожавалаца.
– Сличне примере наилазимо и код оних за које важи уверење да професију ипак имају. Довољно је сетити се понизног пријема државних одликовања у празној дворани (редак пример поштовања „мера“ усред пандемије) и удворичке оде др Кона, све до недавне крајње неетичке и полуписмене, а извесно полтронске „анамнезе“ професорке Кисић намењене понижавању „народног“ тј. идоловог непријатеља. Није извесно да ли је услужност праћена разменом добара или тек високим местом у друштвеној хијерархији, који даје наду да ће и добра пристићи.
– Родна равноправност, тј. тужна заступљеност жена у идолатрији, погађа неке, за идола, важне циљеве, према мерилима удворичког слоја: треба да елиминише уверљивост (?) погрдне пароле „Вучићу педеру“, треба да афирмише у суштини понижавајући положај жене, промовисањем њиховог „дамског“ статуса који идол наводно витешки штити. „Храбре жене“ намењене су проширењу идолатрије прекомерним хваљењем новог соја СНС женских колектива (корпуса), који својим телима „спречавају фашисту“ да уђе у забрањена здања. Нова жена није можда богата као удворице без занимања, не тражи се од ње ни посвећеност кухињи и деци, само донекле цркви и то кроз естрадизацију: како изгледа примерени оутфит политичарке кад изволи посетити неки од храмова СПЦ? За статус нове жене довољна је одсудна „одбрана“ вође, која носи баш онолико колико је потребно за периодичну дозу ботокса, хијалурона и слично.
– Одсуство образовања, упркос формалним титулама, битан је услов припадности удворичком слоју. Пример за узор је уверење премијерке да је Исус рођен негде у фебруару. Истовремено, ту је и њен озбиљан проблем да мисао, кад је има, уобличи у довршену реченицу. Приметно је да изградњом свог ментора у култ, премијерка добија на елоквенцији, као свако кад рецитује напамет научено штиво. Има толико таквих примера, али ради економичности, узимам један који истовремено илуструје да припадност овом друштвеном слоју није нужно везана за СНС. Палма, тај невољни слушалац Бетовена у раном детињству, постаје у новије време нешто између судије и логорског капоа: Горан Марковић мора хитно у затвор јер је „напао“ Вучића, Мариника такође, та напала је њега због „бунга бунга“ журки, а он, па он се само на Берлусконија угледао, нема он појма какве су то журке, премда је назив одиста примамљив.
– Географска распрострањеност идолопоклонства је донекле неуједначена. Ниш, некад бунтовни град, као да у томе предњачи, да будем прецизна, има руководство препуно удворичког елана. Јубиларни рођендан идола обележен је бакљадом (!) са зидова нишке Тврђаве, уз рођенданску песму, а недавно је, верујем, превазиђена рекордна величина билборда, постављањем Вучићевог лика на оријашку фасаду хотела „Амбасадор“. Нек виде амбасадори колико су ситни! Није више само: „Јаче, брже боље“, него велико, веће, највеће. Новосадски градоначелник, иначе адвокат, постао је родоначелник одбрамбених кривичних пријава (које су по дефиницији нападни акти) против идола и његовог брата, постигавши одбацивање пријава, а о разлогу за одбацивање се нико ништа и не пропитује.
– Инструментаријум је општепознат до израубованости – од херојског описа телесних одлика идола, које прерастају у менталне, на насловној страни Информера, преко турбо фолка „То је он – Вучић Александар“ и такође турбо-фолка у прози о улици Александра Вучића (иначе Томе Вучића Перишића), све до свакодневног мукотрпног искакања из фрижидера његовог лика и дела, према речима самог идола – зато што он мора све оно што не знају његови сарадници… које је сам бирао. Док хор има задатак да објашњава и уздиже. Као у почецима старе грчке драматургије: „Да би се разумела улога хора, мора се запамтити да је у почетку грчка драма имала само једног глумца; чак и касније на сцени није било више од три глумца, а сваки од њих је морао играти више улога. Из тога је јасно да се пажња гледалаца морала одвратити док су глумци били ван сцене ради пресвлачења костима и припреме за наредну улогу, те је улога хора морала имати више практичну него уметничку или филозофску улогу. У каснијем развоју, хор коментарише догађаје који се одигравају пред публиком, чиме креира „дубље и смисленије“ везе између ликова и публике, такође хор дочарава књижевну сложеност извођене драме и омогућава публици да се припреми за кључне моменте оног што се одвија пред њом, а може и да нагласи неке елементе драме, као и да их умањи, да их учини мање значајним. Јесте, углавном је тако и овде. Наша драма има само једног глумца. Ако се ту и тамо појави још неки, он је или контрапункт једином, или ће се хор постарати да га учини безначајним. С тим што се наша драма развија обрнуто: током времена је од више глумаца сведена на Једног, јединог.
Шта је са нама, поданицима? Ако то нисмо, онда морамо бити, милом или силом. То од свих нас с правом идола очекује аутократа. Кад/ако се побунимо, или нам се учини да треба да уживамо наша права или се учланимо у странку или покрет који не праве себи идола (бар не од исте личности) е, тад губимо не само поданички, већ и грађански статус и постајемо непријатељи. И то не само политички, већ и лични непријатељи идола. Не прихватимо ли учешће у вајању његовог култа, то нужно значи да га мрзимо. Тако уосталом налажу челична логичка правила једног од историјски признатих титулара култа личности, познатог под надимком Стаљин (челични). Није сваки култ личности исти, а ни сваки његов носилац. У стаљинско доба није било избора: није се могло побећи, за противљење је следило колективно прочишћење, Лубјанка, мучење, изигравање суђења и смрт или прогонство у логор, у дуготрајну смрт. Овде наш идол тврди да хрли Европи и апропријацији њених вредности, са којима смрт и логори данас немају везе. Он је софт титулар култа: ако ниси у Партији, ако се не бусаш у тврде груди Патрије, иди куд те очи воде и ноге носе, или ћеш завршити као лик са потернице. А ако би да останеш овде, а ниси припадник удворичког слоја, па онда егзистирај у сивој зони, не само економије, него и правног и политичког поретка, најбоље као беспослен, бескућник или бар маргиналац. А онда, као и код осталих култова, подршка оних најбројнијих, људи са маргине, неће изостати. Славиће га и они, не као припадници хора, тог повлашћеног слоја, него као људи који могу да виде само једног глумца и само један опсенарски хор. Глумац је ту да даје наду, да броји километре, да отвара руднике и фабрике, да се дичи фиктивним запошљавањем, да вади новац из буџета као из своје утробе, а опсенарски хор – да објасни шта треба, да нагласи бригу и пажњу идола, да под тепих сакрије афере које су све ближе идолу и његовима, да читав живот поданика покрије што снеговима, што шашом и, дакако, рузмарином – колико да нешто ипак замирише.
Најзад – ко је, шта је наш идол? За почетак, није то човек који је прво учинио нешто велико, па је потом око њега и од њега почео да се гради култ личности. Није ратни победник, није извео никакву револуцију. Још у раној фази, док формално није био први политички моћник, кренуо је да цитира. На почетку беше Вебер, који дати политички поредак пише да је легитиман ако грађани верују у њега. Поверење је основ сваког система власти и, у складу са тим, мери се спремност грађана да поступају у складу са одлукама власти. А поверење у легитимност власти, према Веберовом учењу лежи или у томе да грађани верују у одређени политички и друштвени поредак зато што он постоји и функционише дуго (традиција), или зато што имају поверења у оне који владају (харизма) или зато што верују у законитост датог политичког и друштвеног поретка (владавина права). Наш идол је ударнички кренуо да гради свој култ, ослањајући се само на један од Веберових основа. Схватио је добро да овде нема ни демократске традиције, ни владавине права, па је одлучио да се ослони само на харизму. А ње у његовој личности није било. Ако харизме нема, направићемо је! Како – па лепо, изградњом култа личности. Најпре је (успешно) почео да изазива страх преким пресуђењима у директним телевизијским преносима. Потом преувеличавањем природних непогода (поплава библијских размера, а он као Ноје у полицијском чамцу), спасавањем већ стасалог дечка из, претпостављам, библијског снега.
Све што сазнајемо о њему, у тим почецима „сазнајемо“ од њега, а боље и касније упознавање са њим показује да није веродостојан ни као сведок ни као политичар. Радио је у гвожђари у Брајтону и, наводно, тамо научио енглески. Радио је као новинар у агенцији Републике Српске, каже о себи. Није крочио у тзв. Републику Српску Крајину, упркос снимку из цркве у Глини. Радо прича о свом „навијачком“ статусу и подвизима које је као такав имао, нарочито у физичким обрачунима. Каже да се разуме у вино и да ужива у њему, а да се напио два пута у животу, славећи смрт: убиства Славка Ћурувије и премијера Зорана Ђинђића.
Факта су малобројна: завршио је права са високом просечном оценом, али је студирао дуже него што програм траје. Био је директор земунског Пинкија као члан Српске радикалне странке, а непосредно по његовом постављењу тамо је избио пожар. Виђен је како плеше у оквиру неког такмичења, био је члан управних одбора Универзитета у Београду и Филозофског факултета у време важења варварског Закона о универзитету. И био је министар информисања у Влади Србије, у време варварског Закона о јавном информисању.
Пошто је основао СНС преобукао се у европско одело, физички и привидно ментално. Кад је ступио на власт почео је да се учестало појављује и да ваја сопствени култ личности, све док није овладао медијима, док није „привукао“ дотадашње противнике, тј. „непријатеље“ и док није што пођармио, што очарао велики број људи. Тада је на сцену ступио многобројни улизички слој, олакшавши му бреме грађења. Грађења култа личности.
У наступима показује једну једину истрајну црту – промене расположења и начина обраћања. Спекулише се о његовој менталној равнотежи, чиме се нећу бавити, нисам за то обучена. Да ли глуми или шмира, да ли је његова честа промена унапред промишљена или спонтана? Не знам. Оно што знам и што се лако може доказати јесте да реч „демократија“ помиње само ритуално, кад ју неко са стране, најчешће из ЕУ, од њега очекује. „Људска права“ је увео у дневну употребу тек приликом недавних блокада, демонстрирајући по први пут слободу кретања (уместо своје „слободе“, а заправо самовоље, да нас затвори кад за то није било ни потребе ни основа, уводећи ванредно стање прошле године). Тој слободи кретања њега и његових супротставио је „незаконито“ понашање грађана, а не њихове слободе мисли и окупљања, што би сваком политичару, а нарочито образованом правнику морало бити и у памети и у јавно изговореној речи.
Зашто су тако скочиле СНС жене на Горана Марковића? Зато што је лепо рекао – Вучић ће или да се промени или ће завршити као Чаушеску. Премијерка је дрекнула да је то „стрељање“, а министарка Кисић је оптужила Марковића да је крвожедан и да жели смрт Вучићу, те да је то утицало на његову стваралачку неспособност. Сигурна сам, међутим, да Вучић зна боље и да је зато дао гас овим двема несвесним оруђима његовог беса, страха и осветољубивости. Чаушескуу главе није дошао побуњени народ. Он га јесте натерао у бекство, али га је ухватила локална полиција. Кад је побуна почела, диктаторов министар одбране Виктор Станкулеску је променио страну и предложио да се диктатор погуби без суђења, а кад то није прихваћено, он је организовао преки војни суд, који чак није ни покушавао да изгледа као суд, а састојао се од диктаторових судија. Иако му је одобрено право на жалбу против смртне осуде, Чаушеску је, заједно са својом супругом, погубљен одмах после суђења. Онај ко гради култ личности не може а да нема у свести примере, поготово оне из суседства и из ближе прошлости.
Вучићева лутања – од „борбе“ против корупције до прикривања корупције; од опањкавања појединих судија до употребе полиграфа уместо правосудног апарата; од једног пута до такмичења са Титом у километрима; од заклетве пензионерима да ће им он лично сачувати пензије, до отимања делова пензија; од „српског мерцедеса“ (аутобуског) до пропасти Икарбуса; од ниједног дана рада у професији за коју се школовао, до скакања од „навијача“, преко „новинара“ до директора, па министра – све заједно не може а да не асоцира на Улриха, јунака Музиловог „Човека без својстава“, који себе сматра човеком без особина, иако је три пута покушао „да постане човек“, а то није успео. Не знам да ли је, а ако јесте – колико пута – Вучић то покушао. Резултат не видимо.
Недавно објављена књига – збирка колумни Љубодрага Стојадиновића, под насловом „Очи слепог вође“ одиста је књига о Вучићу, баш као што у уводној белешци пише: „Он (тј. писац, прим. ВРВ) гази по блату Вучићевог режима, посматра га изблиза и извештава о томе у директном преносу. То је његова мисија“. Одиста, кад се књига прочита или кад се, макар и мимо ње, човек подсети само наступа уживо овог човека-идола на који се без самопоштовања бацају слојеви недостојног улизиштва и идолатрије – има ли код идола макар трагова истинске, непатворене емпатије према било коме и у једном једином случају, има ли једноставног људског држања према било чему или било коме, има ли стварне туге или радости. Нема у књизи, а нема ни у мојим сећањима. Нема у стварности. Иако из околине не прети неки рат, Србија је, попут Музилове Каканије (КундК) сада Страдија, ако ћемо трагати само за паралелом назива, а мало дубље, у посвемашном је расулу као и Каканија из времена непосредно пре Првог светског рата о коме пише Музил. Ако је Музилов јунак, који промишља своје успехе и неуспехе, своје окружење, своје потезе и начин живота – човек без својстава, шта је онда нама Александар Вучић? Која он то својства има, а да су истовремено доказана и прихваћена као друштвена вредност? Има ли доказа да је о било чему стратешки промислио, изузев о задржавању и проширивању његове аутократске власти, која је постала самовољна зловоља? Не видим нигде ништа од тога. У том смислу, не сасвим музиловски, он јесте човек без својстава. Да ли се може изградити култ личности од човека без својстава? Ако може, како се то ради и шта на крају остаје за грађане Србије? На ова питања нема одговора, тек нагађања.
Нисам одолела искушењу да цитирам моју бабу, одличну домаћицу: Има супстанци од којих се чак ни пита не прави.
ВЕСНА РАКИЋ ВОДИНЕЛИЋ