Култ личности: Богови међу нама

Не може свако да буде вођа. Не граде се свакоме споменици за живота, именују по њима градови и улице. Не стреми сваки шеф државе или владе томе да га обожавају масе, да му пишу песме, да му се министри беспоговорно покоравају, да буде безгрешан, да буде божанство. То су људи посебне феле. Једно им је заједничко без обзира на идеологију: сви су прикривени или отворени диктатори и граде култ личности да би могли несметано и доживотно да владају
Било да се ради о римским царевима, папама, диктатурама 20. или изопаченим демократијама 21. века, култ личности се гради због учвршћивања власти једног човека. Било да се ради о Јосифу Висарионовичу Стаљину или Реџепу Тајипу Ердогану, принцип је исти: у јавности се ствара слика неустрашивог, безгрешног и непогрешивог вође који зарад добробити народа иште безрезервну подршку; вођа се изједначава са народом; свако ко је против вође је сходно томе непријатељ народа; вођи нико није раван, вођи се сви клањају, све мање од тога би угрозило представу божанства којој се тежи.

Енциклопедијска објашњења се своде на то да је култ личности некритичко обожавање једне особе, које се манифестује у претераној снисходљивости, узимањем здраво за готово њених изјава и поступака, а поткрепљено је страхом од губитка привилегија или у екстремним случајевима слободе и живота. Вера у вођу, без обзира на идеологију система, постаје сама по себи идеологија, добија религијске размере. Као бог, вођа одлучује о животу и смрти, или у меким диктатурама ко ће да добије посао, паре или судски процес.

Култ личности се ствара и одржава хвалоспевима вољеном вођи, свеприсутношћу у медијима, истицањем слика у државним институцијама; улице и градови добијају име вође, за живота му се граде споменици. Добро, дотле у Србији још нисмо стигли.

Титани међу нама

Излишно је рећи да је сваки облик култа личности у супротности са демократским вредностима. Данас Владимир Путин, Виктор Орбан или Ердоган граде и одржавају култ сопствене личности да би се на формално демократским изборима одржавали на власти. Мишићави Путин тако обнаженог тела враћа Русији стару величину; Орбан спасава Мађаре од најезде нехришћана и хоће да исправља историјске неправде; Ердоган ствара о себи слику султана свих муслимана и разграђује Ататурково наслеђе. Чак се и вођа Северне Кореје Ким Џонг Ун, “Велики наследник”, први председник Националног комитета, први секретар Радничке партије Кореје и маршал Републике, даје изгласавати на изборима са стотинак одсто гласова. Стварна, или привидна, љубав народа према вођи уткана је у неговање култа личности. Свака демократије у којој се негује култ личности је накарадна.

Како у 20, тако је и у 21. веку контрола масовних медија кључна за стварање култа личности. Уз слику безгрешног, неустрашивог вође који се хвата у коштац са аждахама и неправдом, није наодмет ни контрола полиције, безбедносних служби, војске, правосуђа, парламента, финансијских токова, школства, да нешто случајно не би пошло по злу.

За фашизам, националсоцијализам и стаљинизам принцип вође и култ личности су били од кључног значаја: Бенито Мусолини, Франсиско Франко, Адолф Хитлер, Јозеф Тисо у Првој словачкој републици, хозя ин Стаљин.

Безрезервно обожавање Стаљина било је обавезно у читавом Источном блоку. По том узору стварани су и локални култови личности у диктатурама реалног социјализма: Клемента Готвалда у Чехословачкој; Болеслава Бејрута у Пољској; Валтера Улбрихта у Немачкој Демократској Републици; Маћаша Ракошија у Мађарској; Николаја Чаушеског у Румунији…

Принцип владавине био је исти. Стаљин не само да је однео победу у Другом светском рату, него је и историја Октобарске револуције, као и његов значај у њој, прекројена сходно стварању култа личности друга Џугашвилија, док се Лењин превртао у гробу. Стаљинова дела изједначавана су са Лењиновим, у расправама би се супротстављене стране позивале на мисли и ставове друга Стаљина.

У обимном избору култа личности у 20. веку можда је најбизарније било како се Николаје Чаушеску дао обожавати од Румуна. Вођа (Цондуцăтор) се дао славити као “Титан међу Титанима”, “Геније са Карпата”, “земаљски бог”. Румунски писци поредили су га са Цезаром, Александром Великим, Периклом, Наполеоном или Кромвелом. Сликари су га сликали као божанство, као месију, како се спушта са неба пред ужареним хоризонтом. Свакога дана Чаушеску је у комунистичкој штампи могао да чита да је он највећи и најпаметнији, девиза у Румунији је гласила: “Мислити, планирати и деловати према упутствима друга Николаја Чаушеског”. Супругу “Црвеног Цезара” Елену славили су као “мајку нације”, добила је докторат из хемије, иако је, кажу, са четрнаест година напустила школу.

Изван Стаљиновог директног утицаја стварао се култ Енвера Хоџе у Албанији, Мао Цедунга у Кини, Фидела Кастра на Куби. Култ вође створен је Садаму Хусеину у Ираку.

Љубичице бела

У Југославији смо певали “друже Тито, ми ти се кунемо”, “љубичице бела”, ишли у биоскоп “Звезда” у улици Маршала Тита, на море се возили преко Титограда, извлачили су нас из школе да са све пионирским марамама машемо када некуда пролази друг Тито, учествовали смо на слетовима као Титови пионири, писали смо саставе о другу Титу, водили су нас у биоскоп да гледамо Сутјеску и Неретву, носили смо штафете…

На памет ми не пада да Тита стављам у исти кош са горе поменутим историјским зликовцима, нити отворену Југославију са затвореним системима Источног блока, али је стварање култа личности вољеног маршала такође имало за циљ јачање власти Комунистичке партије и комунистичке идеологије. Неупитност Тита и његових одлука у јавности, мањак критике науштрб демократије, били су највећа мана социјалистичке Југославије. Мада веродостојни сведоци говоре да је Титу то масовно, кичерско обожавање сопствене личности ишло на живце, чињеница је да ништа није учинио да то спречи. Масовна жалост и плакање диљем Југославије након Титове смрти, сцена као када фудбалери Хајдука и Звезде на Пољуду ридајући падају на траву, а публика на стадиону устаје и почиње да пева “друже Тито, ми ти се кунемо”, супротности су у са тврдњама актуелних фалсификатора историје који пишу о “Брозовој тамници народа”. Имали смо пасоше, ко је хтео, могао је да иде где хоће.

Слепи од љубави

Немачки психолог Александар Кирхнер каже да се свесно инсценирани култови личности у ауторитарним системима, баш као у сектама или криминалним бандама, поигравају са љубављу. Зарад користи система инструментализује се љубав вође или предводника, како би се људи довели до понашања, које је често противно сопственим интересима. Као класичан пример наводи Северну Кореју, у којој народ прихвата да живи у веома лошим условима, па чак и да гладује, све у нади да вођа зна шта ради и да ће свакако бити боље.

Кирхнер говори о пропагандној персонификацији, као у случају чувених ауто-путева у Трећем рајху, за које су Немци наводно имали да захвале Хитлеру. Иде се корак даље, изградња ауто-путева се издиже као нешто генијално, а вођа се представља као херој, све поприма митолошке размере. Контрола медија јесте важна за стварање такве перцепције, каже Кирхнер. Међутим, групе људи чак и када су им доступне, почињу добровољно да се одричу информација из других извора јер не желе да их нешто иритира и поколеба њихово виђење света.

Нешто као када један од партнера у емотивној вези примећује све симптоме прељубе и лажи, али одбија да се суочи са реалношћу.

Харизматични вођа

Британски историчар Јан Кершо у својој двотомној биографији Хитлера, успон Фирера објашњава на основу модела “харизматичне владавине” Макса Вебера (1864–1920), омиљеног социолога председника Александра Вучича. Кершо тврди да се Хитлерова моћ заснивала на томе да су његове присталице и велики делови немачког друштва били спремни да и без директног наређења “делују у смислу Фирера”.

У исто време када је молер и каплар Адолф Хитлер још увек само маштао о великим достигнућима, Вебер је у свом капиталном делу Привреда и друштво, у којем пише о типовима владавине, увео појам “харизматичне власти”. Појам је сковао за појаву у друштву која до тада није имала своје име. Нема података, нити претпоставки, да су се Хитлер и Вебер срели, или чак да би се Хитлер препознао у Веберовом моделу “харизматичног вође”, на који се позива Кершо. Али је за дух времена симптоматично да су се теорија и пракса у овом случају истовремено кретале истим путем.

Вебер харизматичног вођу описује као особу која на несвакидашњи начин долази до улоге вође и тако на власт. Код таквог модела владавине веза следбеника са вођством једне политичке партије више није условљена социјалним интересима или социјалним пореклом. Она се у првом реду заснивала на личним квалитетима вође, на његовој привлачности, харизми. У Хитлеровој владавини препознају се многи елементи Веберовог објашњења харизматичне власти. И то не само у Хитлеровој.

Вебер пише да у условима у којима је све друго заказало људи нагињу ка томе да своју судбину повере групама које их предводе, које нуде до тада још неиспробана решења. Неизвесност деловања нових “рецепата” надомешћује се харизмом њихових представника. Харизматичан вођа има дар да убедљиво сам себе представи као посланика једне нове поруке и да друге убеди да је та порука исправна. После првих успеха, пише Вебер, код вође се ствара осећај о сопственој свемоћи.

Тако се велики број Немаца после пораза 1918. осећао понижен, самопоуздање им је било пољуљано. Порука Адолфа Хитлера је била одмерена на то осећање понижења. Она је у суштини гласила да ће немачки народ добити следеће ратове и да су Немци предодређени да буду водећи народ у Европи. Наравно да су неистомишљеници који су овако узвишене циљеве доводили у питање морали да буду протерани или уништени.

Хитлерови покличи упућени Јеврејима нису имали никакво научно или друштвено утемељење, били су магични, митолошки обојени, хранили су колективне страхове. Хитлерова харизма била је довољна да велики број Немаца истребљење Јевреја прихвати као неопходно за уздизање немачке нације.

Појам култа личности и Веберова “харизматична власт” су сродни концепти. Разлика је у томе што, према Веберу, харизматична власт има тенденцију да буде легализована, да се, дакле, власт с временом све мање легитимише изузетном личношћу владара, а све више безличним законским процедурама и институцијама. Код култа личности, међутим, не долази до преласка личне форме вршења власти на легално вршење власти, ту се спремност на послушност оних којима се влада превасходно заснива на повезаности са владаром и нема тенденције да се такво стање промени.

Вебер је још разликовао личну харизму од службене харизме и наследне харизме у монархијама.

Један народ, једно царство, један вођа

Деветнаест година након Веберове смрти и шест година након доласка Националсоцијалистичке радничке партије Немачке (НСДАП) на власт, Адолф Хитлер је 28. априла 1939. године у говору пред Рајхстагом поред осталог рекао: “Ја сам превазишао хаос у Немачкој, поново успоставио ред, невероватно уздигао производњу наше националне привреде… Пошло ми је за руком да свих седам милиона незапослених, који нам свима леже на срцу, без изузетка поново убацим у корисну производњу… Ја немачки народ нисам само политички ујединио, већ сам га и војно ојачао и покушао да страницу по страницу уклоним онај уговор (Версајски), који у свих својих 448 чланова садржи најпоквареније силовање које је икада наметнуто народима и људима. Ја сам Рајху повратио провинције које су нам 1919. биле отете, ја сам милионе нас изметнутих, дубоко несрећних Немаца вратио у завичај, ја сам поново успоставио хиљадугодишње јединство немачког животног простора и… трудио сам се да све то урадим без проливања крви и да мом или другим народима не нанесем ратну патњу. Ја… који сам пре само 21 годину био непознати радник и војник мог народа, све то сам постигао сопственом снагом…”

Ја па ја па ја. Хитлер овом приликом не спомиње ни истребљење Јевреја нити рат за нови животни простор. Он се обраћа народу коме је важно оживљавање привреде, успостављање реда, смањење незапослености, поништавање омраженог Версајског уговора, успостављање националног јединства. Све то није наишло на одобравање само нациста, већ већине Немаца. Глајхшалтовани медији преносе његов говор. Немци обожавају Фирера. Сиег Хеил! Хеил Хитлер! Харизматични вођа завладао је Немачком, баш како је то Вебер описао још пре него што је Хитлер присмрдео Минхенским пивницама. Створен је култ личности, култ вође који стоји изнад сваког закона.

Такав развој први пут су наговестиле насловне странице немачких новина 4. августа 1934. на којима је писало: “Данас је цела Немачка Хитлер”. Било је то два дана после смрти председника Вајмарске републике Паула фон Хинденбурга. Хитлер је одмах укинуо ту функцију и увео личну заклетву за војнике који се њему лично као “вођи немачког Рајха и народа” заклињу на верност. Тако је сам себе прогласио за шефа државе, врховног команданта, шефа владе и вођу нацистичке партије, све у једној особи. Наслов “Данас је цела Немачка Хитлер” не говори само о промени структуре власти, већ изједначава Хитлера са државом и имплицира да су он и немачки народ најтешње повезани.

“Референдум” 19. августа 1934. је накнадно легитимисао промену власти и моћи у Немачкој и демонстрирао јединство вође и народа. Парола је гласила: “Хитлер за Немачку – цела Немачка за Хитлера”.

Емотиван однос

Како Вебер пише много пре тих за свет судбоносних догађаја у Берлину: Ауторитет харизматичног вође заснива се на његовим јединственим личним особинама, а народ, они који верују, следе његову харизму, идентификује се и мотивише у великој мери са вођиним циљевима и визијама. Тако се развија примарно емоционалан, а мање функционалан однос између вође и вођених.

Немачки социолог Марио Рајнер Лепсиус је развио Веберов модел харизматичног вође и харизматичне власти. Он пише о “латентној харизматичној ситуацији”, која је предуслов да народ прихвати харизматичног вођу.

На пример, када надлежни нису у стању да превазиђу некакву кризу. Онда делегитимизација одговорних ствара вакуум моћи у коме се народ нада вођству “јаког човека”.

Манифестациона ситуација настаје када је “харизматичар” већ задобио поверење и веру народа. Он се онда по правилу позива на “спас од пропасти”, али не спомиње конкретна решења. Харизматични вођа говори о “нади у нешто ново”.

Када је француски социолог и антрополог Гистав ле Бон (1841–1931) написао Психологију маса, која може да се чита и као приручник за диктаторе и демагоге свих фела, Стаљин је имао шеснаест, Мусолини дванаест, Хитлер шест година. Обашка његово наклапање о “души расе” и што је волео да мери лобање и опскурним родним теоријама, он је описао како бескрупулозни политичар може само “демонским умећем говора” да масу убаци у масовну психозу.

“Вође углавном нису мислиоци, већ људи од дела”, пише Ле Бон. “Они нису нарочито оштроумни и не би ни могли да буду другачији, јер оштроумност доводи до сумње и тако до неделовања. Вође проналазимо међу нервознима, раздражљивима, полулудима, онима који се крећу на ивици лудила.”

У Европи је након пада Берлинског зида готово искорењен политички култ личности. Покушај да се политика сведе на обожавање једне личности је симптом озбиљног обољења једног друштва. Привремени диктаторчићи му ту дођу као кијавица.

vreme.com