Гледао сам поново филм Боре Драшковића „Живот је леп“ о насиљу без разлога. Сви артисти из те сурове приче, осим Шербеџије, давно су мртви.
И филм „Живот је леп“, Роберта Бенињија, о томе како се може унети радост и нада у логор смрти.
Видео сам писани рад основца, под насловом: Лепо је живети. Дечак пише о томе шта све жели. Много тога, а највише да буде фудбалер. Роналда мајка није волела, оно кад је био у њеном стомаку, пише он, а сада га воли највише. Када ме сви заволе, јер мислим да дам гол за Србију, можда се мама јави, да је упознам. Тада би било лепо живети.
Старац у ритама седи на клупи на ободу звездарске шуме. Дај ми мало за хлеб, вели. Добро, и за ракију ако имаш, смрзао сам се. И да мало слушаш шта ти говорим. Његово приповедање је било сасвим кратко: био сам угледан човек, имао сам све, а сад сам ово. Убио ме живот.
Жена у продавници говори гласно, не видим коме: Бије ме сваки дан, не могу да останем а немам где да идем То га је ухватило прошлог лета, кад је изгубио посао. Пије шта нађе, уби бога у мени. А лепо смо живели.
Живот је само један, исписује своју дневну мудрост познавалац таблоидне лепоте. Ваља га проживети пуним плућима.
Пуна плућа? Дишете ли плитко или дубоко, пита млада лекарка гојазног пацијента средњих година. Плитко, каже он. Као да имам само пола плућа или нешто мање. Кад лежим као да имам стену на грудима. Боле ме кости, то је ваљда што сам отежао. Нервозан сам, љут на све око себе, једем као манијак. А пазио сам, носио маску. У ствари, био сам на једној свадби. Само се на весељима види колико је живот леп. Али, ето… На свадбама се сви љубе. Три пута по три пута, свако са сваким… Шта сам могао.
На Новом гробљу испраћај за кремацију. Човек је био познат, пуно гробље познатих. У опроштајном говору пријатеља нема смрти, само опис богатог живота покојника који се није штедео и умео је да живи „пуним плућима“, и како сад без њега и свих који су отишли. Гробља се пуне, све је мање места у њима, остварује се оно гатање Владара да ће те насеобине бити тесне за старце. Али све се генерације срећу на том месту и нестају заувек у поџемним градовима и вртовима заборава које је он опремио земљом за укопе и огњем за кремације.
Кад прође смрт – живот ће бити леп, записује свој афоризам писац слабог дара. А можда је не знајући потрефио суштину. Танак је слој лепоте, казује Мопасан. Дрво, цвеће, трава поља, вртови. Дивни призори који се гасе са изгубљеним погледом. Само пола метра испод и бескрајно доле, црна земља и пут у пакао.
Писац није штедео језу кад је трагао за другом страном лепоте и њеном негацијом.
Могли смо добро да живимо да нисмо робови. Тако говоре робови којима би живот био леп да су слободни.
Можда смо овде коначно и започели борбу за слободу. Шта је то уопште осим побуне? Вињете о лепоти и страви живота и учесталости умирања, део су мозаика о овом делу света, који нестаје пред нашим очима. Једино место за живот који нам се удељује и одузима тирадама и бесрамним цинизмом хуље.
Никада нам није било боље, не знам шта хоћете. Потписаћу законе, а можда и нећу. Не сећам се шта сам потписао. Ваљда јесам. Или нисам? Ипак можда јесам…
Лепо је и страшно имати пред собом призор који никада и нигде не нестаје, а једном ће морати. Уживање у бескрајном мазохизму. То је једина тема, иначе је срамота бити овде.
Лепота живљења у Србији сведена је на отклањање страха и гадљивости од страшних призора.
ЉУБОДРАГ СТОЈАДИНОВИЋ