Привидно идеолошко мишљење марксиста, у стварности је представљало њихов психолошки инвентар кога се нису могли ослободити. Владајући морал у марксистичким друштвима личи на карикатуру грађанског морала, и то баш ону и онакву, какву су они нереално развили и нападали у претходном друштву (стр. 179). Тако је владајући морал постао, управо она карикатура коју су марксисти брижљиво неговали.
Неправична и неравноправна расподела друштвених добара за најшире слојеве, била је основна психолошка динамика идеолошких напада у свим комунистичким земљама. Неравноправна расподела је у целини приписивана привилегијама, али чим су засели на власт, ти исти комунисти су целокупну друштвену расподелу засновали на политичким привилегијама.
Тако је њихово дело скинуло маску притворности, а по истом принципу инверзије приказују се и друге димензије моралности. Комунисти су у складу свог концепта понашања, оптуживали грађанско друштво за кич у литератури и уметности. Подразумевало се, да ће се сви бавити “највишом” уметношћу, само треба сачекати да се “радни човек ослободи”, што је већ у самом приступу личило на политички шунд.
Када су се такви људи докопали власти, Београду је застао дах од простаклука, јер, ти људи, који су уз зеленашко-ћифтинску грабеж узимали све што им је било на дохват руке, нису разликовали литерарно ђубре од ремек-дела. Заиста је било збуњујуће, како су они постали оно што су говорили о малограђанштини. Њихова малограђанштина била је лишена било каквих вредности, осим уживања у стварима осредњег укуса.
Једна од најболнијих тачака западне културе, сигурно је то опште и “демократизовано” осредњаштво, често са тежњом ка лилихип-култури (стр. 181). Једину конкуренцију тим садржајима западне културе, чинио је управљачки комунистички слој који су као прави “западноевропејци” хипертрофирали њен малограђански културни садржај. Нови малограђани су живели у чељустима једне безобзирне хијерархије и ти људи су били апсолутни репрезенти потпуне малограђанштине.
Ипак, има разлике између класичне малограђанштине и нових ћифти новога морала. Класични малограђанин је живео смирено, сигуран у своје вредности. Социјалистички малограђанин је формално припадао “вишим” институционалним слојевима, али је по стварном егзистенционалном нивоу припадао нижем слоју. Нови малограђани живели су у чељустима једне безобзирне хијерархије, у страху, несигурни у своје вредности и незадовољни својом егзистенцијом, што најбоље описује генезу “новог” морала.
Сва та “организована” друштва заснована на страху а не на моралу, имају отворену или скривену незапосленост, сталну инфлацију, стално спољно или унутрашње задуживање, стални мањак инвестиција, потпуно заостају у свим областима развоја и готово да су без икаквог културног стваралаштва (стр. 183).
Најбоље, потенционално објашњење марксистичког “новог” морала, дао је Ле Бон инспирисан Француском револуцијом: Све револуције су усмерене
против претходног институционалног система, уништавају га, а затим обнављају у појачаном облику (стр. 183).
приредио С. Филиповић, из књиге
“Психолошке белешке ”, Драгана Крстића