Макронова победа није пораз популизма

JАНИС ВАРОУФАКИС

Реизбор француског председника Емануела Макрона са комотном разликом у односу на противницу прикрио је узајамну зависност њихових политичких табора. Макрон и његова противница, ултрадесничарка Марин Ле Пен, не подносе једно друго, али опстају у некој врсти симбиозе која указује на многе актуелне проблеме у Француској, Европи и шире.

Баук могуће победе Марин Ле Пен обновио је традицију подршке супротном кандидату и његовог повратка у Јелисејску палату. Пре 20 година Жак Ширак је ујединио 82% бирачког тела против оца Марин Ле Пен, Жан-Мари Ле Пена.

Овог пута је било другачије. Страх од Жан-Мари Ле Пена је 2002. довео до Шираковог тријумфа. Ове године је то била двосмерна улица: док је Ле Пен свакако помогла Макрону да окупи јасну већину, и Макрон је подупирао Ле Пен. Резултат говори сам за себе: она је освојила 42% гласова. Током протеклих 5 година расла је узајамна зависност Макрона и Ле Пен и то не упркос њиховим међусобним антипатијама, већ бар делимично због њих.

Шираков поновни избор 2002. био је изграђен на коалицији деснице, центра и левице, а против ксенофобичне ултрадеснице. Пре 5 година, суочен са истом претњом крајње деснице, Макрон је напустио шаблон, представљајући се као неко ко није ни лево ни десно. Стратегија је била успешна, можда и превише: Макронова мантра „ни лево ни десно“ заразила је његове најжешће противнике.

Млади људи и припадници прекаријата одбијају да процењују председничке кандидате као леве или десне. Они виде да Француском влада отуђени свет новца због кога њихови животи назадују. И Макрона виде као оличење тог света. По њима, нова политичка подела је она између признатих политичара који обећавају да ће очувати тај свет и побуњеника који се заклињу да ће га срушити.

У предизборној телевизијској дебати између двоје кандидата Макрон је успео да се представи као оличење ефикасног, компетентног администратора који разуме систем и уме боље да управља њиме. Али то не импресионира бираче који желе да се тај систем укине, а не да се њиме боље управља.

Макронов приступ ме је подсетио на тврду проевропску струју у Британији која није рачунала на инат бирача склоних бреџиту. Што им се више говорило, уз графиконе и статистике, да ће им бреџит донети само невоље, све су више бивали одушевљени идејом подношења колективне жртве да би срушили систем за који су веровали да је наштелован против њих.

Опет у поређењу са француским изборима 2002, велика је разлика између широке коалиције која је подржала Ширака и подршке коју је добила Макронова опција „ни лево ни десно“. Пре 20 година леви гласачи подржали су десног политичара да би спречили долазак на власт Ле Пена. Ширак је схватао да је те гласове позајмио од етаблираних политичких снага, попут Социјалистичке партије и Комунистичке партије, и владао је по том непотписаном договору са иначе жестоким критичарима естаблишмента. Насупрот томе, Макрон је 2017. успео да елиминише партије левице и деснице пре него што је призвао баук Ле Пен како би у потпуности доминирао француском политичком сценом.

Пошто је ушао у Јелисејску палату, а у парламенту обезбедио апсолутну већину, Макрон је кренуо да испуњава своју агенду, растерећен Ширакових обавеза, ограничен само интересима крупног капитала и штедљивом Европском унијом посвећеном интересима тог капитала. За неколико година учинио је Париз градом повољнијим за пословање, ревитализовао је француску стартап сцену и смањио званичну стопу незапослености.

Али прекаријат се проширио. Све лошије прилике у којима живе многи бирачи директна су последица политика које они виде као класни рат, вођен против њих лично: пореске олакшице за ултра богате, дерегулација отпуштања, регресивни порез на емисије угљеника и решеност да се значајно подигне старосна граница за одлазак у пензију у земљи у којој је просечан животни век сиромашних мушкараца 13 година нижи од добростојећих.

Та стварност је постала темељ повратне везе у којој се политички опуси Макрона и Ле Пен узајамно јачају. Иако свакако нису у дослуху – очигледно су алергични једно на друго – динамика међу њима обликује политички ћорсокак који омогућава нову врсту акумулације капитала за нову владајућу класу. Макрон у крајњој линији служи тој класи, чија је власт јача када је неко попут Ле Пен званична опозиција.

Ништа од овога не треба тумачити као неспремност да се заузме страна. Пре 5 година позвао сам левицу да гласа за Макрона против Ле Пен. Била ми је довољна и сама помисао на крајњи ужас који су осећали моји француски пријатељи – посебно они тамније коже – суочени са могућношћу да се Ле Пен дочепа полиције и министарства унутрашњих послова.

Показало се да је то ове године био тежи задатак, мада је ДиЕМ25 (покрет ком припадам) одлучио да упути исту препоруку нашим француским члановима. Повратни ефекат спреге Макрон-Ле Пен сузио је јаз који их је некада раздвајао у вези са људским правима и елементарним људским достојанством. Како да заборавимо Жералда Дарманина, Макроновог министра унутрашњих послова, који је прошле године оптужио Ле Пен да је „преблага према имигрантима“?

Политичари слични Макрону нигде не успевају да дорасту либералном рационализму за који се наводно боре. Кријући се иза свог „ни лево ни десно“ наратива, они подржавају ирационалну комбинацију строге јавне штедње и спасавања банака која је довела до 12 година стагнације, спречавајући озбиљна улагања у зелену енергију. Током пандемије, поклекли су пред бесмисленим кршењима грађанских права. Данас демонизују умерене гласове који упозоравају на опасности сукоба између Натоа и Русије и подржавају споразум између Сједињених Држава и Русије који би неутралној Украјини омогућио да уђе у ЕУ, али не и у Нато.

Поука Макроновог реизбора гласи да је, у класним друштвима, подела на лево и десно и даље суштинска. Кад центристичким политичарима пође за руком да то прикрију, уплету се у повратну динамику са ултрадесничарима што чини да звуче оштрије и ирационалније, док ултрадесница почне да делује прихватљивије. Чак и када побеђују, центристи губе.

Превела Милица Јовановић