Марина Семјонова једна од најславнијих балерина на свету

У Москви је 9. јуна 2010. у 101. години живота, умрла једна од најславнијих балерина на свету. Марина Семјонова име је које је златним словима уписано у руску али и светску историју балета. Ситна и грацилна, претрпела је у животу многе невоље, али је на крају остала радно активна до своје 96. године живота и одгојила целу плејаду најбољих балерина и балетана.

Рођена је 12. јуна 1908. године у Ст. Петербургу. Рано је изгубила оца, а мајка јој је допустила да се придружи аматерској игрној групи. Но убрзо је са десет година прошла на аудицији у балетној школи где јој је учитељица била Агрипина Ваганова. Она ће избрусити њен таленат до савршенства јер је одмах у малој Марини препознала будућу балетну звезду.

“Она ће свима показати како играти”, рекла је за Семјонову и тако је и било. Семјонова је завршила школовање са 17 година и придружила се Киров балету, где је током четири године играла све класичне главне улоге. Лепушкаста, црвенокоса с малим стопалима које су звали њеним ‘челичним упориштем’ имала је невероватну технику игра. Кад се појавила на позорници, са њом је почело ново доба балета.

Њен деби у главној улози 1928., у Кирову – данас Маринскају, описан је као кључни догађај. ‘Дављеник се ухватио за сламку’ писали су тада за Семјонову у време кад је Стаљинова челична рука умало уништила традицију руског балета. Наиме, временом успона стаљинизма, класични балет био је у опасности – скоро половина играча из Кирова напуситила је тих година Русију. Но Семјонова је постала симбол нове способности Совјетског Савеза да се докаже. Удала се за једну од бивших балетних звезда и познатог балетног учитеља, Виктора Семјонова, 16 година старијег од ње. Године 1930. она и њен супруг отишли су на једногодишњу турнеју по совјетском царству, завршивши у Москви, где су обоје започели нове каријере: Семyонова као нова примабалерина у славном Бољшој театру, а њен супруг као учитељ у балетној школи у Москви. Будући да је била једина права играчка звезда у Москви, тражили су је сви бољи кореографи. Била је идоли другим играчима и играчицама који су тежили њеном смелом аристократском стилу.

Године 1935. била је најбољи избор када су, након новог војног споразума између Француске и СССР-а, из Париза затражили да пошаљу Семјонову француској публици.  Њена Жизела показала је нови совјетски стил играња далеко од романтичне традиције, али је зато шокирала паришки крем који је остао запањен њеном техником и академском беспрекорношћу изведбе. За време наступа публика јој је упутила громогласне овације, тако да је Семјонова морала поновити свој соло.

Негде у то време развела се од свог првог супруга и удала за Лава Каракана, бившег троцкисту који је био у Револуционарном већу са Лењином. Као дипломата, није преживео Стаљинове чистке и погубљен је 1937. године. Семјонова је од велике звезде постала тек удовица ‘државног непријатеља’ и њен статус у Бољшој театру се одмах срозао.

Неко је време чак провела и у кућном притвору и више није смела наступати. Но по повратку на позорницу наставила је каријеру јер је остала први избор свим московским кореографима за све премијере, убрзо је добила бројне ангажмане за премијере и класичне улоге од Успаване лепотице, до Лабудовог језера.

Упркос томе кад ју је у Москву дошла интервјуисати британска новинарка Ирис Морлеy 1945. године, шокирала се кад је схватила да, иако је неприкосновена звезда и примабалерина, Семјонова мора тражити посебне дозволе од власти да би се фотографисала уз интервју. Иако је 1941. добила Стаљинову награду тек 1975. добила је највеће признање и СССР-а.

По данашњим мерилима за балерине изгледала би чак и помало здепасто, но Семyонова је имала невероватни распон улога у којима је могла блистати. Утицајни редитељ Фјодор Лопуков рекао је да има једнаке могућности у духовним и земаљским улогама, а разне кореографије које се користе и у данашњим верзијама за  ‘Бајадеру’ створени су тада управо за Семјонову, укључујући и троструке пируете.

Маја Плисетскаја је у својој аутобиографији написала: „Њена игра је била непоновљива. Њене велике, изврсне, чврсте ноге, које је Ваганова беспрекорно тренирала, окренуле би ју, држале и омогућиле да предивно заврти своје тело … Кад би се појавила на позорници, нико други није постојао.“

Лични живот Семјонове поновно је био у несразмери са њеном професионалном каријером кад је у касним тридесетима родила дете. Наиме, активним балеринама у Бољшој театру било је забрањено да рађају. Зато је завршила са играчком и почела учитељску каријеру средином 1940-их. Последњи пут наступила је 1952. године у својој 44. години живота. Иако никад није желела причати о томе шта је све проживљавала за време каријере и како је била шиканирана, о томе је проговорила тек кад је имала већ 90 година:

“Гурнули су ме и згазили ме.”  Семјонова је радила као учитељица балета све до своје 95. године живота и образовала плејаду врхунских руских балерина и балетана. У њеној класи стасали су и Маја Плисетскаја,  Наталија Бесмертнова,  Људмила Семенкаја, Надежда Павлова и Нина Ананиашвили. Један од њених највећих фанова био је мушка звезда Бољшој театра, Николај Сискаризе. Године 1988. постала је херој социјалистичког рада и 2004. године добила је председничку награду од Владимира Путина. Марина Семјонова надживела је своју ћерку и умрла је само три дана пре свог 102. рођендана.