Може ли пљачка бити савршена; може ли пљачка да буде праведна? Може. У култној шпанској серији „Каса де Папел“ и на Светском првенству у фудбалу.
Јер, како другачије објаснити чудо да једна афричка репрезентација игра са четири од пет најбољих европских репрезентација на Светском првенству и притом ни од једне не прими гол. Шпанија није успела да им да гол чак ни из три пенала.
Мароко је зато прва афричка репрезентација у полуфиналу; Мароко је прва арапска репрезентација у полуфиналу Светског превенства.
Мухамед Абутрика, Египћанин који је својим играма за катарске клубове зарадио надимак „Марадона Блиског Истока” тих дана је објашњавао да Катар сигурно неће променити своја правила и начин живота због месец дана фудбала.
Као и у Србији и вероватно другде у свету највећи број људи после своје земље у фудбалу навијају за Бразил или Аргентину. Тако је и у Катару. Али кад су трећег дана Првенства сви почели да навијају за Саудијску Арабију против Аргентине ту се није могла видети само жеља да фудбалски Давид победи Голијата већ нешто много више. Нешто у шта ћемо се уверити истог дана на утакмици: Тунис – Данска када смо имали утисак да се утакмица игра у Тунису а не у Дохи.
„Наставите да сањате, наставите да се молите”, изјавио је марокански селектор Реграги кад је сан постао стварност и Мароко ушао у полуфинале Светског првенства. Колико је само у глави овог мароканског навоијача у зеленом дресу Марока трајало оних осам минута надокнаде на „Ел Тумама” стадиону у Дохи? Колико му је пута срце прескочило, колико је пута он поскочио док није чуо последњи звиждук аргентинског судије. И каква га је само срећа обузела! Њега и још бар 35 од 45 хиљада људи који су на стадиону навијали за Мароко.
Све је било у знаку Марока. Неупућени гледалац с обзиром на исте националне боје и Португала и Марока би наивно помислио да су навијачи равномерно распоређени али само до почетка утакмице када сваки контакт са лоптом Португалаца изазове звуждуке скоро целог стадиона а сваки добар пас Мароканаца песму и еуфорију. Очигледно да су, иначе безнадежно завађени арапски народи, пронашли су бар на извесно време тачке уједињења. Спојио их је фудбал и навијање за Мароко. Палестинци, Катарани, Саудијци, Мароканци, Египћани и сви остали Арапи су здушно навијали за Мароко и против Португала, још једне репрезентације са запада Европе.
Још један заједнички именитељ свих Арапа у Катару била је Палестина, чије су заставе још једном окачили по трибинама стадиона, узвикујући “Слобода Палестини” – слоган који деценијама представља део политичког декора у наступима арапских владара и политичара.
„Очи су ми пуне суза вољена Палестино, Док Арапи спавају најлепша међу земљама се бори, Нека те Бог чува”, речи су коју су на Ел Тумами певали не само Мароканци.
За невероватну борбу играча Марока који једноставно не могу да приме гол заслужан је и један човек са наших простора. Вахид Халилхоџић заправо је оригинално требало да игра„генијалног Професора” али у животу и фудбалу за разлику од серија и филмова људи не пристају на све што се од њих тражи. Мароканцима је ипак био дражи њихов тажин од јагњетине из Јабланице иако и саундтрек серије, песма италијанских партизана коју је прославио један филм Хајрудина Крвавца, много боље иде уз Ваху него Реграгија.
Не дозвољавају јачима од себе да играју фудбал. Не дозвољавају им да им дају гол. Побеђују их њиховим оружјем. Славе највећу пљачку у историји фудбала.