Милан Ст. Протић: „Ово није Србија“

Какви смо ми, таква нам је и држава. Хаотична, неуређена, корумпирана, трошна. Нема те јавне установе која није злоупотребљена, унижена, обесмишљена. Носиоци власти, све гори од горих. Ови садашњи далеко најгори. Достојанственији нам је парламент био за време српско-турског рата 1876. Република Србија рођена је из изнудице, одвајањем Црне Горе, а не из народне воље. Трагедија и срамота.

Ово није Србија. Ово је Република Србија.

Ова држава није наследница Карађорђеве и Милошеве Србије. Кнежевине и Краљевине. Још је мање у континуитету са оном државом Стефана Првовенчаног крунисаног западном круном, давне 1217. Јер, да је тај континуитет успостављен, то би било записано у преамбули Устава. Томе преамбула служи. Њен је смисао у прокламовању историјског и вредносног контекста на којем устав почива. Само су државни симболи, накнадно, накалемљени. Као смоквин лист преко новокомпоноване голотиње.

Дакле, ни у уставноправном, ни у политичком, ни у националном смислу, није направљена копча измећу данашње Републике Србије и истинске српске државе од пре прводецембарског акта 1918. Неспорно и жалосно, у један мах.

Ова, Република Србија, проистекла је из Социјалистичке (Народне) Републике Србије, једне од шест федералних јединица у оквиру ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ и СЦГ. Данашња Србија је преузела своју државност управо од тих творевина што су проистекле из комунистичке револуције 1944/45. Отуд јој назив, отуд јој аутономне покрајине, отуд јој већина важећих закона, институција, менталитет грађанства. Из тога долазе и њени аргументи у међународним односима, распаду Југославије и поглед на проблем Косова и Метохије. Све је то продужетак брозовштине, мало лепше упаковане.

Једна чињеница стоји. Република Србија не би настала као независан и суверен субјект да се није Црна Гора отцепила 2006. Ми бисмо и даље живели у некаквом (кон)федералном провизоријуму налик тзв. државној заједници. Овдашњи народ никад није добио прилику да се изјасни у каквој земљи жели да живи. О његовој судбини одлучивали су други. Република Србија је рођена из изнудице, не из народне воље. Трагедија и срамота, у један мах.

Подсећања ради, у моменту јужнословенског уједињења 1918, једино је Краљевина Србија била међународно призната држава, једна од победница у Великом рату. Имала је заокружен политички, економски и образовни систем. Имала је своју здраву валуту, војску овенчану славом, спремну дипломатију, моћну културу, интелектуалну елиту европских домета…

Своју су државу Срби градили сами. Ову модерну, рекох, од 1804. И крунисали су је сопственом круном. И развијали је, каткад кривудаво додуше, из поколења у поколење, борећи се упорно против сваког самовлашћа и сваког самодршца. И на крају крајева, достигли степен парламентарне демократије ништа слабији од ондашњих европских, у освит минулог столећа.

Но, та држава није наша претходница. Није ни наш узор. О њој, у ствари, врло мало знамо. А, искрено, и не занима нас претерано. Милији нам је Апис од Јована Цвијића, турбо-фолк од Мокрањца. Играмо „шоте“, а бусамо се у српске груди. Мрски су нам Карађорђевићи. Ругамо се њиховом потомку, не схватајући да је његова комичност наша брука. Наш неуспех, наш пораз, наше огрешење. Смета нам његово незнање српског. Брозово нисмо ни примећивали. Српске злотворе проглашавамо браниоцима српства. Ранковића и Крцуна, на пример. Титу и даље чувамо дедињски маузолеј у духу непатвореног паганства. Бесловесно и недостојно, у један мах.

Црква нам је постала безбожничка, а ми неверници. Припадамо православљу као изразу лажног патриотизма, за Господа не хајемо ни ми, ни наши црквени главари. Мислимо да је освета оправдана, да не треба праштати, да нас не чека Страши суд. Одричемо или правдамо злодела почињена у наше име. Другом спочитавамо грех о ком смо сами ћутали деценијама. Отписали смо Македонију, Косово нам је света земља. Заборавили смо Лесново, Марков манастир, Старо Нагоричане, Душанов мост, Зебрњак, Кајмакчалан… Прецртали смо их једним потезом пера. Краљевић Марко нам је Македонац из Прилепа, турски слуга са доминантном мајком и незасита испичутура. Не дамо Косово, а не можемо набројати више од три тамошње богомоље.
Чији ли је стих и на шта се односи: „Ископаше ти очи, лепа слико“? Или овај: „Стојте галије царске“? Или „Ко удара тако позно“?

Ни за шта од тога не дајемо ни пет пара. Јадно и претужно, у један мах.

За нас се српство своди на геном и територију. Крв и тле, немачком терминологијом национализма. Нама нису битни људи, већ простор. Само оно што је материјално, овоземаљско, ефемерно. Оно што је узвишено, духовно, ванвременско – не ценимо и не разумемо.

Каква је ова Република Србија сведочи једна наизглед безначајна ситница. На врху здања у ком столује Председник Србије (Нови двор) нема никаквог знамења. Штрчи обезглављен шиљак. Грозота га је гледати. Одавно је скинут двоглави орао. Никад није враћен. Орла смо предали Албанцима. Нама је петокрака на срцу. Овде се два највећа спортска друштва и даље зову „Црвена звезда“ и „Партизан“. О чему причамо? А, истина јесте да је Србија једина држава на кугли земаљској чији је симбол двоглави бели орао. Наш орао, туђа петокрака. Поносимо се београдским Тргом републике са спомеником једном монарху који зовемо „код коња“. Брига нас што је то кнез Михаило и што прстом показује на Босну. Имена којих српских градова су уклесана у постаменту и због чега? Ослушкујем. Одговора ниоткуд. Чујем само мук. И понеку псовку на свој рачун.

Какви смо ми, таква нам је и држава. Хаотична, неуређена, корумпирана, трошна. Нема те јавне установе која није злоупотребљена, унижена, обесмишљена. Носиоци власти, једни, други, трећи, све гори од горих. Ови садашњи далеко најгори. Достојанственији нам је парламент био за време српско-турског рата 1876. и у доба доношења устава 1888, кад је пет шестина посланика чинило неписмено сељаштво, него што је данас.

У Србији постоји најмање двадесет вароши са зградама гимназија и позоришта старијих од стотину година. Грађевина што и дан-дањи стоје „кано клисурине“.

У Београду су и седишта владе, министарстава спољних послова и финансија, Генералштаб, Народна банка, Главна пошта, Скупштина града (Стари двор), већ поменуто Председништво Србије, Народни музеј, Капетан Мишино здање, Коларчева задужбина, Игумановљева палата, и још колико знаменитих објеката, од пре 1941. Преживели су три бомбардовања и, и даље, трају. Ето, то нам је у аманет оставила трула краљевина.

Ова је Република Србија наопака држава. Наопака по стварању, наопака по устројству, наопака по стању у ком се налази. Наопака и погрешна. Зато је и губитничка, кад морам да кажем. Кажем, а тешко ми је. Заједно са свима, можда и више од осталих, за то губитништво носим одговорност. Одговорност? Не! Кривицу, мој Протићу, кривицу. Борио се јеси, ама недовољно. Недовољно и неуспешно, у један мах.

Страхујем да је сад доцкан. Да поправке нема. Да је немогућно темељито преуредити Србију, вратити је искреним коренима, учинити је демократском и окренути јој правац ка будућности. Потребно нам је чудо. Чудотворство Господње.

Ипак, упркос свему, нада умире последња. Ваљда ћу дочекати. Ако не, онда збогом.