Мистерија о најбогатијем Србину

Сремски берберин између мита и стварности: Никола Бизумић, проналазач машинице за шишање о ком се мало зна

Ушушкан међу брежуљцима и окружен њивама и шумарцима, у подножју Фрушке горе, крије се Нерадин, сремско село што скромно чува сећање на мештанина који је задужио, ако не човечанство, онда барем фризерски занат. У овом месту покрај Ирига, пре два века родио се Никола Бизумић, берберин који је, према писању новина још из периода Краљевине Југославије, изумео машиницу за шишање.Легенда о проналазачу који је „ошишао цео свет” и данас провејава сеоским сокацима, а његов лик и дело честе су теме разговора међу мештанима.

„Популарно нам село, брате, да није било њега, нико не би знао за Нерадин”, говори један младић, накратко прекинувши дружење са комшијама испред продавнице у центру. Да из овог сремског места потиче један иноватор не указује апсолутно ништа, а мештани кажу да би макар „спомен-плоча” много значила селу.  „Овуда пролазе туристи за манастир Гргетег и кад би се тако нешто поставило, они би ту стали и сликали би се.  „Али нико до сада није дао такав предлог, ти си први који је то поменуо, а то би сигурно прошло – само да неко покрене”, говори ми други Нерадинац, док седи на клупи пред продавницом и брише зној са чела.  Додаје да су улица и двориште где је сремски брица одрастао недалеко одатле, наглашавајући да ту сада живи његов рођак и имењак.

Породица Бизумић из Нерадина није желела да говори за ББЦ на српском о рођаку. О животу Николе Бизумића се веома мало зна, а информације којима чак и историчари располажу долазе из штампе, што целокупној причи даје мистериозни елемент.

Ђорђе Бошковић, историчар Завичајног музеја у Руми, каже да постоји доста „противречности”, подсећајући да су „новине основни извори”, односно „накнадни – другог и трећег реда”.  „Велика је то ствар да се не би неко на озбиљнијем нивоу тиме бавио – мора да постоји грађа”, говори он за ББЦ на српском.

И Мирјана Радојевић је сагласна да се данас, осим новинара, ретко ко сети њеног рођака Николе Бизумића.  „Та прича иде са колена на колено и готово да се ништа о њему не зна, али ми је свакако драго када видим негде ту нуларицу, па кажем ‘види, ово је мој предак направио'”, говори рођена Румљанка, данас извршна продуценткиња са адресом у Београду, за ББЦ на српском.

Нуларица је колоквијални назив за ручну машиницу за шишање и бријање.

‘Преко трња до звезда’

Да Србија има проналазача и то мултимилионера по имену Никола Бизумић сазнало се тек 15. августа 1929. у листу Политика.  Тамо је објављен један од првих текстова о мистериозном сремском берберину који ће послужити као основа безмало сваког наредног чланка о њему.

Никола Бизумић се, како пише, родио у Нерадину 1823, тада на територији Аустријског царства, као „сељачки син”.  Када му је досадило да „чува свиње по фрушкогорским шумама”, упутио се у Руму, удаљену нешто мање од 20 километара, где га је локални брица узео за ученика.

„У деловодном протоколу румског берберског еснафа за 1836. записано је рђавим латинским језиком под бројем 154 да је 18. априла Петар Јовановић ‘магистар хирургије’ пријавио као шегрта Николу Бизумића из Неродина (тадашње име његовог родног села). „’Чита слабо, а писати не зна’, оценио је чиновник у протоколу знање Николе Бизумића”, писала је Политика.

Наредних десет година бријао је Румљане и тако калио занат, да би се 1846. придружио пограничном пуку у Сремској Митровици као „војни берберин и хирург”.  Као припадник ове јединице, лутао је Италијом, Чешком и Галицијом – историјском области на простору данашње Пољске и Украјине, Широм Европе 1848. избијају револуције, па је тако учестовао у рату, између осталог, и у Мађарској, да би се три године касније „из непознатих разлога” вратио у родни Нерадин.

Политика пише и да је често ишао за Руму, кријући прави разлог посета.  На крају је, ипак, обелоданио строго чувану тајну. Измислио је машиницу за шишање, уређај који би умногоме скратио муке берберину, а брзо и ефикасно одстранио вишак косе муштеријама.  Од богатих мештана и румског берберског еснафа је затражио позајмицу од 100 форинти како би га патентирао, али уместо позитивног одговора, постао је предмет спрдње. Разочаран и револтиран, домовину је напустио 1855. без пребијене паре.

Запутио се у британску престоницу Лондон, где је наишао на разумевање за властиту идеју и пронашао финансијера.  Усавршио је проналазак, патентирао га и задржао за себе „искључиво право производње”.  Од милионске продаје машиница за шишање и процента који је убирао постао је богат човек, а имовина је стално расла.  Преминуо је 1906. у Лондону.

Наследство вредно 15 вагона сувог злата

Годину дана после смрти Николе Бизумића, у срески суд у Иригу стигла је енглеска депеша којом се траже његови наследници, писала је Политика.  Проналазач је тестаментом, наводно, завештао огромно наследство рођацима до шестог колена. Пошто у Иригу није било Бизумића, а документ није послат у родни Нерадин, суд је јавио да „нема никаквих власника”.  Енглеске власти су још неколико пута покушавале да ступе у контакт са наследницима – последњи пут 1914.  Захваљујући каматама и процентима од продаје машинице за шишање, његово наследство се 1929. увећало на 22 милиона фунти. Поседовао је и „једну велику палату у лондонском Ситију”, централном делу британске престонице.

„Интересантно је напоменути да се ова огромна сума не би уопште могла претворити у динаре, јер она износи 6.160.000 динара, а у саобраћају има свега 5.200.000 динара”, писала је Политика.

Економски лист Народно благостање, који се лета 1929. такође бавио овим питањем, објавио је да наведена сума одговара количини од „15 вагона сувог злата”, односно „седмину златног стока” централне Енглеске банке.  У истом тексту се наводи да је укупно наследство заправо износило више од половине „најновијег зајма” који је енглески гувернер „закључио у Америци”.

Историчар Ђорђе Бошковић подсећа да је у том периоду на помолу била Велика економска криза, која ће трајати целу деценију, те би се Енглеска банка тако нашла „у тешкој финансијској ситуацији”. „Кад би Енглеска исплатила то наследство, отишла би у још већу дубиозу, а Југославија не би имала средстава да покрије ту суму јер Фабрика за штампање новца на Топчидеру још није била готова”, додаје историчар. Зато му се, каже, „једино чини логичним да ни Енглеској, ни Југославији није одговарало да се то реализује”.

Вест о српском милионеру пренеле су и аустријске новине, а број заинтересованих рођака и могућих наследника почео је да расте. Позивајући се на податке из новина, Бошковић каже да их је у једном тренутку било скоро 400. „Ишли су на литије у Хопово да се моле да се наследство оствари, подносили разна документе, чак су и кумства рачунали”, додаје историчар.

За причу су знали Моше Пијаде и Томислав Карађорђевић

Мирјана Радојевић је први пут за Николу Бизумића чула у младости, од оца.  „Изашао је чланак у новинама, тата их је донео и све ми испричао”, каже 63-годишњакиња. Међутим, прича о њеном рођаку је у југословенској штампи заживела доста раније – 1957, по објављивању фељтона Вечерњих новости. Кућа Радојевића је тих дана врвела од новинара, али и од „силних наследника” који су напрасно почели да се појављују. „Долазили су неки богаташи из Славоније, нудили татином оцу силна имања, само да им да право да траже наследство. „Међутим, деда је говорио да ‘од тога нема ништа'”, присећа се Радојевић. Временом се више заинтересовала за судбину претка, па је истражујући сазнала да је из „црквене матичне књиге поцепана страница” са подацима о његовом рођењу. Радојевић каже да је овај случај привукао пажњу и комунистичких власти после Другог светског рата.

Наводно се о Бизумићевом наследству током званичне посете Лондону почетком 1957. распитивао Моша Пијаде, тадашњи председник Савезне народне скупштине, који је о томе слушао од једног Нерадинца са којим је робијао у Сремској Митровици пре Другог светског рата.

Занимљиво је да је пар дана после тога Моша Пијаде изненада умро за време посете.

У помоћ је требало да притекне и Томислав, син југословенског краља Александра Првог Карађорђевића који се у Србију из Велике Британије, после вишедеценијског одсуства, вратио почетком 1990-их.  Мирјана Радојевић је ступила у контакт са њим.  „Причали смо телефоном и рекао је да ће урадити све што буде могао, барем да пронађемо умрлицу, али је убрзо после тога преминуо”, присећа се.

Данас се о наследству, као и о самом Николи Бизумићу, са сигурношћу не зна готово ништа. Радојевић каже да је наследство било главна тема једног породичног састанка у Нерадину у другој половини 1980-их, о коме је писао лист Илустрована политика. Састанак је подсетио на комедију Бранислава Нушића „Ожалошћена породица”, када почну да се појављују и познати и непознати наследници.  „Схватили смо да не можемо ништа да урадимо и онда смо направили зафрканцију од тога – седнемо, причамо и маштамо”, прича Радојевић уз осмех.  Сремски брица се, каже, није женио и није имао директне наследнике.  Имао је само рођеног брата, чији потомци данас живе у Нерадину, и сестру, Мирјанину чукунбаку, која се удала у румском селу Добринци и узела презиме Радојевић.

‘Револуционарно откриће’

Иако се фризерским занатом бави више од две деценије, Драган Зечевић, међу суграђанима познат по надимку Зека, за Николу Бизумића је чуо тек недавно.  „Знао сам за ту машиницу пошто је мој мајстор код кога сам учио занат, радио са њом”, говори 55-годишњи берберин из Руме за ББЦ на српском.Са изумом сремског брице упознао се још у детињству, али на нимало пријатан начин.Отац га је водио код пензионисане фризерке која је шишала упола цене дотрајалом ручном машиницом.

„Као на клање да сам ишао. „Машиница тупа, бака стара и ретко шкљоца, а вуче је тако неисправну по глави”, кисело се осмехујући препричава Зечевић трауме из детињства.  Касније га је, додаје, отац јурио по дворишту када би требало да крену код популарне брицинке. У његовом фризерском салону „Зека и Мира”, који подсећа на мали занатски музеј, држи неколико ручних машиница за шишање, али никада са њима није радио. Овај изум сматра револуционарним, макар за његов занат, јер се пре тога шишало искључиво маказама и бритвом.  „Људи доста потцењују, али велики је то напредак. „Замисли ти у том празном свету, 1800. и неке, када није било ништа, ођедном измислиш овако нешто – спас”, сматра Зечевић. Каже да је овај проналазак на неки начин претеча косачице за жито, детелину и друге пољопривредне културе, као и комбајна, због принципа на коме ради – „две назубљене плоче које се паралелно покрећу и секу”. „Наши нису имали разумевања за њега, баш као за Николу Теслу и Михајла Пупина – проследили смо их Европи и свету и они су од њих направили чудо”, вајка се румски фризер.

Други Никола Бизумић и апарат за увијање косе

Причу о Николи Бизумићу прате бројне контроверзе, а ситуацију додатно компликују тврдње да је постојао још један берберин под тим именом.

Убрзо после објављивања првог новинског чланка о сремском брици у Политици, појавили су се нови текстови и писма појединих читалаца у другим листовима, уневши додатну збрку у већ компликовану и недоречену причу.

Тако се, на пример, у издању листа Време с краја августа 1929. јавио извесни Душан Јанић, Србин из Лондона, писмом у коме тврди да је познавао Николу Бизумића који је „умро у болници и сахрањен као сиромах у сиромашној гробници”.

Зато је на крају текста додао да је прича о његовом вредном наследству „велика превара”.

У овим новинама се 20. новембра исте године појавила још једна верзија смрти Николе Бизумића. Писало је да је умро на „чудноват начин” 29. јануара 1919. у „енглеском интернирском логору, као аустријски поданик и војни обвезник”.  Такође се наводи да је сремски берберин рођен 1856. у селу Добринци код Руме, те да је у Лондон дошао 1889. Неки заправо сматрају да је овај Никола Бизумић прави, док „проналазач машинице за шишање” рођен пре два века, и не постоји. До забуне доводи и чињеница да документ, односно доказ о патентирању машинице за шишање, још није пронађен и обелодањен.

Снажана Шарбох из београдског Завода за интелектуалну својину, у раду под насловом „Никола Бизумић између легенде и стварности” наводи да је у Аустрији, а потом и у Немачкој Николаус Бисумитс патентирао „направу за прављење таласа на коси”. Позивајући се на аутентичне документе, ауторка је објавила да је аустријски захтев поднет 25. новембра 1884, да би 18. марта наредне године патент био издат. Исти проналазак – апарат за увијање косе, а не машиница за шишање, патентиран је 20. новембра 1885. у Немачкој, наводи се у овом раду објављеном за часопис Флогистон београдског Музеја науке и технике. ББЦ је контактирао британску Канцеларију за интелектуалну својину, која нас је упутила на Британску библиотеку и сајт за претраживање патената. На предложеном претраживачу патената нема подударања између имена Никола Бизумић или Џон Смит (Јохн Смитх), наводно енглеског псеудонима сремског брице, и машинице за шишање. Међутим, из Британске библиотеке су за ББЦ на српском одговорили да су „пронашли патент на име Џон Смит у вези са машиницом за шишање”, али за 1892. годину, што је „знатно касније”, од првобитне тврдње.

На конференцији поводом 100 година београдског Завода за интелектуалну својину, децембра 2020, председник Европске патентне организације Антонио Кампинос, поменуо је Николу Бизумића као једног од тројице српских проналазача, уз Николу Теслу и Огњеслава Степановића Костовића.

‘Барбер Смитх’

Усред новосадског насеља Телепа више од пет година ради фризерски салон назван по Џону Смиту.  Стефан Павловић, власник бербернице Барбер Смитх, каже да је за Николу Бизумића чуо први пут на квизу пре двадесетак година, али се уопште није двоумио да ли по њему да назове салон.

„Тај човек је обележио планету изумом који се и данас користи и није промењен за милиметар, једино што је са ручног погона пребачен на електромагнетни мотор”, објашњава новосадски берберин за ББЦ на српском. Он је у потпуности посветио изглед салона наводном проналазачу машинице за шишање. На церади испред салона, између осталог, исписана је година Бизумићевог рођења и одласка у иностранство, као и Нерадин и Лондон, уз неизбежну илустрацију ручне машинице за шишање. Слика овог уређаја краси и унутрашњи зид салона, док се на полицама налази више колекционарских примерака. Неколико пута је чак и шишао овим, данас готово антикварним предметом.  „Код нас се производила такозвана Теодосија. „Купио сам је од једног трговца старинама, однео на сервис да се наоштри и среди и пробао је – ради и дан данас”, осмехујући се прича Павловић. Каже да је овај изум „изузетан допринос занату”, те да „ради исто као данашње електричне машинице” јер су „кључ свега – ножеви и механизам”.

Ми и мит

Сећање на Николу Бизумића, човека чија животна прича клизи на танком леду између мита и реалности, данас готово нечујно живи. Зато Стефан Павловић каже да његов берберски салон тежи да одржи његов „лик и дело у животу”. „Људи који дођу код нас често питају ко је он, па им ја испричам причу. „Сви су одушевљени или у неверици”, наводи новосадски брица.

Мирјана Радојевић каже да познатог рођака данас помиње углавном на породичним окупљањима и то кроз шалу.  „Када се скупимо, понекад поменемо: ‘Е да су нам сада од деде новци'”, додаје осмехујући се.

Легенду о Николи Бизумићу историчар Ђорђе Бошковић тумачи као „потребу народа да се сакрије иза неког ко је неко и нешто, јер смо ми као појединци нико и ништа”. „Једино то може да ојача оно ми, а у суштини је све то – мит”, закључује он.

bbc.com