МИХАЈЛО ОД СЕРБИЈЕ

Шта је лажно кад је у питању Сербантес и његово дело? Све, осим чињенице да његово дело постоји! Писац Дон Кихота се звао Мигуел де Сербантес, како се изговара и на шпанском, мада се пише Servantes. Како име Сербантес значи припадност месту, његово пуно име у слободном преводу би гласило: „Михајло од Сербије“! То значи, да је место његовог рођења морало носити име Сербија, као уосталом и велики број топонима у Шпанији: Cordoba (Сордоба), Carmona (Сармона), Carteja (Сартеја), Sevilla (Сибилиа)…

Сербију као место рођења Мигуела де Сербантеса, треба тражити у Андалузији (шп. Andalusia < ариј. анта, граница), чије име у изворној семантици значи: „Земља Лужичана“ или „Лужичка крајина“. Данашња Extramadura источно од Португала се у старини звала Сербиа па Лужице, Lusitania, као и цела Јужна Шпанија која се и данас зове Андалузија. Потврду даје арапски писац Масуди (измишљен или не) који извештава да у Андалузији живе Срби (9-10 век), као и антички писци (измишљени или не) који такође кажу да су Срби Лужичани живели у Португалији и Шпанији (Диодор Сикулски, Страбон, Плиније…).

Аутори овога текста, посетили су јануара 2014 године град Вележ, односно Велес Малагу и „Сербантесову кућу“ у улици Calle cilla, али, на њој као и њеној унутрашњости, не постоји апсолутно никакво обележје да је то његова кућа!? Осим тога, зграда није старија више од 200-220 година. Једино, што се недалеко одатле, испред градске библиотеке налази статуа Сербантеса у седећем положају с књигом у руци.

Сличан је случај с Леонардовом кућом, а све ово изгледа веома чудно и сумњиво, поготово што на Универзитету Малаге постоје три различите биографије Сербантеса. Једна од њих је без године рођења из Велес Малаге, о којој Сербантес пева:

“Нека је хвала Господу Богу,

што нам додели тако добру земљу,

јер, ако се не варам,

газимо по земљи Велес-Малаге”.

Друге две су из Alcala de Hanares, данас Мадрид, са две различите године рођења: 1532 и 1547. Тако, имамо два различита места и две различите године рођења Сербантеса!

У прошлости је било сасвим уобичајено, да племство носи име по месту рођења. Тако је и отац Катарине Велике који је био пруски адмирал, имао породично име по регији Сербиште (Zerbst), као и два сина Барбаросе (шп. Barbarroja, „риђи варварин“): Federico de Serbia i Filipe de Serbia (Каталонска историја). Град који се сматра Сербантесовим местом рођења носи име Velez, које се изговара Велес са србским „с“, како се чита и латинско „ц“ (к). Ово српско име бога Велеса носе не само варош Велес-Малага ( < деминутив од „мала“), већ и река Велес (Rio de Veles), као и оближње брдо Велес (ср. планину Вележ). Град, река и брдо красе ову околину где смо доживели пријатно изненађење!

На један рукохват од Велес-Малаге, налази се пољопривредно добро које граничи река Велес. У Planeta атласу име ове (при)градске регије (микротопонима) је Cabrilla (Сабрија), која се на шпанском чита као Кабриља или Кабрија, а то је некадашња Сабрија, која је приликом конструкције шпанске историје добила данашње име Кабрија. Сабрија у којем је рођен чувени Сербантес, је у значењу: „од Србије“. После развоја кастилијанског (не шпанског) језика, ово насеље је добило име „Cabrilla“ (Сабриjа) још увек писано са српским „С“, дакле Cabrilla је Сабрија или Србија!

На неких 10-ак км. јужно од ове Србије, данас Малаге, налазило се још једно месташце које се такође звало Србија. Приликом развоја кастилијанског језика ово месташце је добило име „Carihuela“ (Сарихуела, данас Torremolinos!), такође писано са српским „С“. Овоме одговара још једно име. Гранично место Сербантесовог места рођења у Сабрији, јесте градић са српским меном „Велес“, данас Велес-Малага. Велес је бог старих Срба, а његовим именом се данас у Шпанији зову још стотине насеља.

Ми сматрамо, да Сербантес није рођен ни у једном од два поменута града, већ да одговор на питање места његовог рођења, пружа управо регија Сабрије која је сагласна његовом породичном имену! Сербантес је био велепоседник Сарбије (Сабрије, Кабрије) и припадао је српском војном сталежу у Шпанији, који је већим делом пресељен у 17 веку за Нови свет под именом „конквистадора“, с мотивом борбе за интересе шпанског двора.

Осим замене српског „с“ са латиничним „с“ (к), постоји још једно слово које се употребљавало у старој Панији (ст. име Шпаније), а налази се у првом издању Дон Кихота из 1605 године, уз коју дајемо примедбу, да је ова књига најмање 100 година млађа, јер, 1605 године још нисмо имали формиран шпански језик нити машину за штампање, која је млађа од Гутемберга два века (150 по Е. Габовичу или 250 година по К. Фистеру).

На насловној страни Дон Кихота се јасно види курилично слово „х“ које се 1605 године још увек користило у Шпанији! Оно је сасвим читљиво у изворном наслову: Qvi-x-ote (у латиничној транскрипцији је Киксот!), а касније су шарлатани од њега направили латинско „икс“, као што су то учинили и са другим словима.