Немања Рујевић
Узбуђивање јавности због немилих сцена на утакмици Србије и Швајцарске досадно је јер је очекивано. Сви смо знали да ће тако бити упркос часним пионирским да неће. Као што знамо да ће таблоиди исцедити и последњи клик из публике жељне да чита о тобожњим недосуђеним пеналима и неправдама које нам наноси свет.
Меч је Гардијан назвао „Game of Cojones“. Хватање играча за међуножје и псовање мајке су утакмицу оголили као мерење чији је већи. Кад се улог тако дигне, онда са терена ни победници ни губитници не одлазе достојанствено, мада ови први барем у резултату имају покриће за дословно курчење.
Од одјека су ми зато најзанимљивији они у Швајцарској, која исто има набријане таблоиде, али ипак има јавност и снагу да изнедри праву дебату из које, можда, нешто можемо да научимо.
Сведено на суштину, питање гласи: да ли је Гранит Џака стварно Швајцарац? Да ли тај момак, без сумње кључ за узлет швајцарског фудбала, стварно припада Швајцарској и она њему? А то је питање које има последице по десетине милиона деце гастарбајтера и избеглица диљем западне Европе, по читава друштва.
Кад су Џака и Шаћири – одрасли у Базелу, баш као и српски репрезентативац Вељковић – ономад славили голове гестом двоглавог орла, озбиљна штампа у Швајцарској се запитала како Швајцарац може бити неко ко у тренутку еуфорије тако отворено показује да је Албанац.
Сада се исто питају након што је Џака оденуо дрес са презименом крволока којег на Косову славе као јунака, а којег је у епску песму ставио српски масакр над фамилијом Јашари. Узгред, ко верује у Џакино објашњење да је само хтео да подржи младог саиграча (који се исто презива Јашари), тај нека поручи на неком сајту за одрасле униформу француске собарице, да му аутфит буде у складу са наивношћу.
Разуме се да је Џака овде само пример који се наметнуо, прво јер је играч светске класе, друго јер је појава космичког ега.
Исто питање поставили су Немци кад се Месут Озил фотографисао са турским султаном Ердоганом, те био изложен шитсторму. Озил је после рекао да га славе као Немца кад се побеђује, а отписују као ауслендера кад се губи. При томе, није урадио ништа чудно за човека турског порекла: знано је да Ердоган добија већи проценат гласова на бирачким местима у Немачкој него у Турској.
Неразумевање је обострано. Швајцарци не могу да схвате зашто се Џака не понаша као да су му преци седам колена уназад држали фарму крава музара у подножју Алпа, а „нови“ Швајцарци, Немци, Аустријанци итд. не могу да схвате зашто им се не допушта да буду (и) Албанци, Турци или Срби.
Да на ту дилему нема одговора види се и по успону десничарских странака у Европи, по настанку етничких гета у предграђима западних градова, по покушајима да се припадност уместо путем крви, тла, језика или порекла, дефинише помоћу Леиткултур (водеће, референтне културне матрице), или језиком бриселских бирократа – заједничких вредности.
То често изађе на циничан захтев да дошљаци буду исти као и староседеоци, али да слободно праве ћевапе, кебабе и слушају афричке ритмове јер то одаје утисак мелтинг пота, шаренила и мултикултуралности, а то је кул. Џамије, рецимо, нису кул. Нити двоглави орлови било које боје.
Не умем да вам то опишем, али одлично разумем и Џаку и Озила и оне који их не разумеју. Гледам своју кћер, која је рођена и расте у Немачкој, родитељи Хрватица и Србин, како може да буде све одједном и нешто изнад тога, понекад једно, понекад друго, па из протеста намерно не једно или не друго, и како је то компликовано.
Сва је прилика да се у Европи никада неће завршити борба за дефинисање нације или, шире, лепка који једно друштво чини друштвом. Просто да човек позавиди Американцима на краткој историји, они су све радили друкчије. Добро, прво су дошљаци побили Индијанце, онда је било мало једноставније.