Истраживање међу младим људима у Југоисточној Европи са једноставним питањем – да ли желите да напустите своју земљу – показује да је највећи број испитаника у низу земаља рекао „да“, а Србија и ту држи рекорд. Чак 75% анкетираних младих људи жели да оде из Србије. На дну лествице је Румунија са свега 30% младих који желе да оду из те земље.
Зашто? Разлог је пре свега сиромаштво и одсуство перспективе, односно уочљива неједнакост и ризик од сиромаштва далеко изнад европског просека.
Како каже студија Фискалног савета, деца и млади до 18 година представљају најугроженију старосну групацију у Србији (а не пензионери, како се мисли) са стопом ризика сиромаштва од преко 24%, што је осетно више него за општу популацију, која износи 21,7%.
Приоритет свих приоритета, сматра Фискални савет, јесте хитно смањење сиромаштва деце, а то се постиже тако што ће се у буџету за идућу годину предвидети да се дечји додаци повећају за 20%, а број обухваћене деце подигне са 245.000 на 415.000. То износи око 120 милиона евра.
Мали новац да се број деце и младих који се извлаче из тешког сиромаштва повећа за две трећине и да бар колико-толико живе као људи. Али не – новац је трошен на све могуће бесмислене и ненормалне начине, бацан је на нас „хеликоптер мани“, спровођени инфраструктурни радови (од којих су многи и потребни) а да се не зна по којој цени и колико се ко у те цене уграђивао и колико смо се и под којим условима код Кинеза и Арапа задуживали.
Србија је земља у којој дојучерашња министарка енергетике Зорана Михајловић јавно, на прес конференцији коју је одржала пошто је у новој, месецима очекиваној Влади Србије остала без места, хладно изјави да су многи Српску напредну странку користили „као џубокс“ за богаћење. Да ли то значи, као што нама са стране изгледа, да се СНС користи за енормно богаћење, а један од истакнутих чланова то сада јавно и признаје? Излишно је питати шта ће такозвани органи државе тим поводом да предузму, пошто неће ништа.
За то време председник Фискалног савета Павле Петровић оцењује да ће Србија догодине морати додатно да се задужи за још три до четири милијарде евра. За претходних 10 година ова власт нас је задужила преко 16 милијарди долара и у односу на стање које је затекла, тај дуг више него дуплирала. До сада. Четири милијарде долара дуга долази на наплату, а где је увоз енергената. И то са каматама које су већ сад достигле седам до осам одсто.
Александар Вучић, са друге стране, сматра да је више урадио он за ових 10 година него сви пре њега. Наравно да он одавно показује како није у стању да изговори ни најједноставнију истину, али ово је баш претерано. Када су они са социјалистима сишли са власти 2000. године, оставили су пустош. Док поново нису преузели власт 2012. године, привредни раст био је 75%. Додуше, са јако ниске основице. Од 2012. до сада раст износи нешто испод 20%, што је мање од земаља Централне и Источне Европе и у ствари значи заостајање. Апсолутни шампиони у привредном расту су Пољска и Румунија.
Да ли онда треба да се питамо зашто из Румуније млади беже или желе да побегну најмање, а из Србије највише? Притом, ко год мисли да је само потребно докопати се све омраженије Европске уније па су сви проблеми решени – грдно се ватра. Није лако ни отићи, још је теже тамо опстати, издржати и наћи своје место у страном свету. То успевају, мање или више успешно, само они који немају шта да изгубе, односно немају перспективу да се врате.
Е то је напредњачка држава коју су нам Вучић и његови џубокс другари направили у протеклој деценији док су та деца расла. А ако они сви заиста и оду, нису нам потребни ни путеви, ни инфраструктура, ни медији, ништа. Овим старцима који остану потребни су само лекари и медицинске сестре, али је невоља што они први одоше.
Биљана Степановић