|
У праву је председник Вучић. Док се неки брину за раднике из Вијетнама, заборављају да је плата министра Момировића за само 2.000 динара већа него у Линглонгу. Приде, они имају плаћен смештај и храну, а министар све плаћа из свог џепа. И ко је онда за жаљење
Пакао кроз који је прошло неколико стотина Вијетнамаца, тражећи рај у Србији, мачији је кашаљ у односу на муке којима су били изложени српски министри Томислав Момировић и Дарија Кисић Тепавчевић. На страну што већина у СНС-у, од најновије принове Наташе Јовановић (бивша радикалка је за новог шефа тврдила да је „преварант, барон Минхаузен“ и „шпијун британског МИ6“, а онда је „чиста срца“ прешла у напредњаке) до премијерке Ане Брнабић, сумња да је мета тих напада био Александар Вучић. А још од Луја 14, удар на Вучића је државни удар.
Елем, само због неиздрживог притиска неувиђавних тајкунских медија, којима, ето, сметају кинеске инвестиције, иако оне доприносе динамичном расту српског џи-ди-пија, Влада Србије је тешка срца на градилиште фабрике гума Линглонга у Зрењанину послала инспекцију. Иако је и пре тога знала да је тамо све у најбољем реду, да није тачно да су радницима одузети пасоши, да живе у неусловним баракама, да немају где да се окупају, да немају нормалан тоалет, чак ни обичне столице, да су неки примили тек једну плату, иако раде већ четири месеца, да им ем сервирају бљутаву храну, ем им не дају ни људски прибор за јело… А то што су се жалили да немају пијаћу воду, е то је већ стварно превршило сваку меру. Па, они живе без пијаће воде тек неколико месеци, а њихове комшије, грађани Зрењанина не буне се иако воду за пиће немају скоро две деценије. И шта им фали? Уосталом, цела Влада могла је у прилогу Пинка да види да је на градилишту Линглонга у Зрењанину све у најбољем реду. Додуше, тако је на Пинку у читавој држави.
Сад грађани Србије знају у ком грму лежи зец. Очи им је отворио министар Момировић, који се код Љубице Гојгић на покрајинском јавном сервису провео за нијансу боље од премијерке Брнабић, али је све неверне Томе успео да разувери тврдњом да су просечне плате незадовољних радника Линглонга 900 евра. Хеј, 900 евра! Па, зашто онда живе тако бедно, недостојно човека ако свако од њих у просеку зарађује само 2.000 динара месечно мање од Томе Моне? Па, погледајте њих, погледајте њега. Зар се на први поглед не види да је наш министар геније, јер њему апсолутно ништа не фали иако му је месечна плата 107.779 динара, док Вијетнамци из Линглонга, по његовим речима, зарађују 105.750 динара. А још Вијетнамци имају и плаћени ручак, а министар нема. И имају плаћен смештај, а министар нема.
Просто ми дође жао министра Момировића. Срећа па се неко сетио да га у новембру 2020. смести у Управни одбор Фонда за развој и да му тако намакне још 60.000 динара. Иначе би морао да живи као вијетнамски радници у Линглонгу. Зар то не би била срамота за читаву државу? За министарку Дарију Кисић Тепавчевић се не секирајте, иако за Владу ради „про боно“, јер не прима министарску плату. Не би јој се, додуше, ни исплатило, јер 147.026 динара добија као ванредна професорка Медицинског факултета, који јој још 37.051 динар месечно плаћа за научне радове, додатних 30.000 плаћа јој Медицински факултет из Косовске Митровице, а још 58.000 динара добија као члан Управног одбора Фонда за развој. Све заједно 272.000 динара. И после неко каже да би запослени у јавном сектору требало да се угледају на оне из приватног. И да је приватни ефикаснији. Можда у другим земљама света, у Србији важе само Марфијеви закони.
Као и обично, власт је причу о катастрофалном положају радника из једне на градилишту компаније из друге на територији треће државе покушала да усмери у погрешном смеру, пребацујући све на терен политике, јер је у том случају ваљда све допуштено. На исти начин покушала је да као противнике прогреса прикаже све који су негодовали због почетка градње депоа будућег метроа у Макишу, на највећем изворишту које пијаћом водом снабдева Београд. Нису, дакле, грађани против метроа, већ против пројекта чије је заштитно лице Горан Весић. И који више води рачуна о интересима неких, властима блиских инвеститора, него Београђана. Само после не би требало нико да се чуди ако вода из београдских чесама због тога не буде за пиће. Као у Зрењанину. И биће сасвим свеједно да ли је за то крив инвеститор из Кине, Француске, Аустралије, Немачке, САД или Србије. Ваљда ће тада власт схватити да се нико не противи већем расту џи-ди-пија. Већ зато што нема пара да купи воду коју може да пије.
Милан Ћулибрк |
