Само пад режима и потпуно ресетовање целог друштво створило би услове за нормалне, демократске изборе. Које, узгред, никада нисмо ни имали. Оно мало играрије после 5. октобра била је само пауза, предах између једних и других терориста – црвених и црних, каже режисер Горан Марковић за Нови магазин
Не чини истина човека великим него, обратно, човек чини истину великом, рекао је познати мислилац и филозоф, док народна пословица каже ко истину гуди, гудалом га бију по прстима. Горан Марковић (75), режисер и професор Факултета драмских уметности, целог живота трага за слободом и истином.
За свој рад недавно је од колега добио награду за животно дело, а неколико дана касније, због својих ставова, умало је ухапшен. Иако је један од најбољих српских режисера, Филмски центар Србије је одбио да одобри новац за снимање Марковићевог филма “Доктор Д”, чија је тема скривање Радована Караџића. Марковић је одбијен без образложења, а јасно је да је поново некога заболела истина коју режисер спочитава актуелној власти.
Тако ће проћи још ко зна колико времена док аутор култних филмова као што су: “Национална класа”, “Мајстори, мајстори”, “Вариола вера”, “Специјално васпитање”, “Сабирни центар”, “Тито и ја”, “Турнеја”… не добије могућност за снимање.
У интервјуу за Нови магазин Марковић каже да је свестан да ко се буни – рескира кожу, али то га не спречава да учествује у свим грађанским протестима чији је циљ очување Србије од погубних одлука актуелне власти. “Људи као да су заборавили да је могуће живети пристојно, без сталног притиска. Али мислим да је граница трпељивости већ пређена и да ово неће моћи вечно да траје”, каже режисер.
На протестима еколога и грађана учествује више хиљада људи. Наговештава ли то незаустављиви пут повратка слободи и демократији или ће протести бити окидач да власт репресивније крене у обрачун са својим неистомишљеницима?
И једно и друго. Људи су се дефинитивно ослободили страха и, на другој страни, утерали су страх у кости репресивном режиму. Ствар се заоштрава и води ка расплету. Једино што није речено каквом. Могуће је да дође до мирног пада режима, што је мало вероватно, а такође се може десити да ово садашње стање представља мед и млеко према ономе шта нас чека. Једно је сигурно: ако режим реши да по сваку цену настави да влада, што укључује злостављање људи, посете по кућама, отварање логора и слично, што смо већ видели у неким земљама у Јужној Америци, онда нам се не пише добро. Уколико заведе отворени терор онда ће то изазвати самоорганизовање људи и поџемни отпор. Ја се ипак надам да Александар Вучић има пред очима Чаушескуов крај и да ће се повући без крви.
Колико још дуго ова власт може да почива на репресији и обмањивању народа преко својих медија?
Све има границе. Јесте ли видели како је власник Пинка извређао масу која гута његов одвратни програм? Ако ти годинама верујеш у лажи, а онда ти онај који их производи каже да си будала, то је, мислим, толико перверзно и осионо да обманути човек мора на крају схватити шта му раде. У том тренутку не бих био на месту Жељка Митровића.
У једном интервјуу пре три године најавили сте застрашивања неистомишљеника по кућама. Ево, то се сада и дешава, чак и новинарима упадају у куће. Шта нам то говори?
То је познати рукопис. Диктатори међу собом очигледно размењују тајне заната терора. Кладим се да приликом “пријатељских сусрета” са Ердоганом, Орбаном или Лукашенком Вучић од њих учи и они уче од њега. Тако је Лукашенко приликом последње посете Србији у нашој Скупштини цинично изјавио како код њих у парламенту нема опозиције. И гле, исто то догодило се нама после неколико месеци. Наша скупштина је група небулозних статиста који, као, представљају вољу народа. А раде једно једино: спроводе у дело идеје тиранина, глуматајући да то и сами мисле.
Вас су покушали да ухапсе јер сте ходали мостом. Они очигледно не знају за националну класу. Јесу ли вас уплашили?
Нису. За мене је то најзначајнији тренутак који ми се десио последњих година. Кад сам одбио да се легитимишем и рекао му да ме слободно ухапси, тај полицајац у цивилу ођедном је постао несигуран. Кад су нас опколили грађани и телефонима почели да снимају, полицајац се окренуо полицајки која је била с њим и процедио: “Идемо!” И обоје су трком побегли! Нико их није напао, чак ни реч није рекао, а они су се толико препали да су отперјали главом без обзира.
Ја сам већ дуго размишљао како неко може мирно да ради свој полицијски посао кад му је шеф нико други него Александар Вулин!? Треба ујутру устати, навући униформу и извршавати задатке које му је наложио неко ко изгледа и говори као та сподоба!!! Тешко је то радити, веровати да нечији полицијски посао има некаквог смисла кад тај човек увече, после целодневног јурцања за “непријатељима”, уморан седне и пусти ТВ дневник у којем се појављује његов шеф, са оним смешним реченицама и гримасама на којима би му сваки кловн позавидео.
Разговарао: Велимир Перовић