„Љиљана Благојевић”, каже она и пружа руку фото-репортеру „Политике”. „Знате”, уз осмех наставља, „кад резервишем сто у кафани, увек напоменем да нисам глумица да се људи не разочарају”. Уз ову анегдоту дочекала нас је у продајном салону „Новог Дорћола”, стамбено-пословног комплекса на којем ради као менаџер пројектовања последње четири и по године. Толико је прошло откако се окончао академски скандал у којем није изабрана за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, где је 20 година студентима предавала пројектовање и историју и теорију архитектуре 19. и 20. века. Пре тога била је гостујући професор на Јејлу, држала је предавања на Харварду, универзитетима у Цириху, Бечу, Милану, радила у бироу чувене Захе Хадид у Лондону, била је члан Краљевског института британских архитеката – РИБА. Њену књигу „Модернизам у Србији: Елузивне маргине београдске архитектуре 1919–1941” објавили су угледни амерички издавачи „MIT Press” и „Harvard University GSD”, детаљи су из биографије архитекткиње Љиљане Благојевић – у својој бранши ништа мање познате него што је то у свету глуме њена славна имењакиња.
По чему је преображај некадашње фабрике за прераду кудеље и памука из 19. века, касније фабрике лифтова, у стамбени комплекс другачији од сијасет таквих трансформација широм града?
Сачували смо платнару из 19. века, прву кућу изграђену на овом месту са високим приземљем и пруским сводом у подруму, зидану од опеке. Она није споменик културе високог ранга, али је „споменик” овог града. Одлука да се сачува и остане у центру овог комплекса била је, пре свега, визионарска одлука инвеститора и тима који је то реализовао. Остао је аутентичан траг бивших времена, уграђен у нови урбани контекст. Направили смо трг, пасарелу, унутрашње улице, имаћемо и унутрашњи трг, зграде су постављене у неправилној геометрији старе регулације и, када уђете у станове, отварају се неочекиване визуре града и осећате његову дубину, што је ретко у центру Београда.
Каква је данас панорама престонице?
Пре почетка њене велике трансформације, Храм Светог Саве доминирао је и био превелик у панорами Београда. Усамљен у простору, стајао је изван слике града, сам за себе. Сада имамо битну промену размере и, када гледате Храм, видите и нови објекат Клиничког центра Србије, врло пристојне архитектуре. Онда поглед иде преко Мостара на „Скајлајн”, такође солидан комплекс, мада ми је жао што је због нове изградње срушен објекат Савезног МУП-а, који је имао знатну вредност архитектонског уметничког занатства. Са „Скајлајна” поглед иде према „Београду на води”, који такође даје једну нову размеру.
Шта Вам она казује?
Прича нам нову причу. У роману „Ходочашће Арсенија Његована” Борислава Пекића, главни јунак, предратни кућевласник, који је имао много кућа по Београду, живео на Косанчићевом венцу, посматрао је кроз свој прозор изградњу Новог Београда. Био је ужаснут, у процепу да ли је то старо једино могуће, а шта је то застрашујуће ново што се дешава у пејзажу преко реке. Међутим, неодољиво га је привлачила та изградња и трансформација, па га је на крају и убио процеп између старог и новог времена, а Пекић је маестрално дочарао све те промене које се дешавају и у појединцу и у друштву.
Које су данашње промене у простору промашај?
Много архитектонских промашаја направљено је у трансформацијама старих делова града попут Врачара. Данас су на месту кућа са дрвећем, предбаштом и двориштем изграђене зграде од шест и више спратова, што је потпуно разнело идентитет Врачара. Урбанизација великих потеза је нови замајац граду, а мање је погубна од парцијалних непромишљених урбанистичких промена које се дешавају у целом граду. Промене доносе нову урбану динамику и нисам против њих, напротив.
Нисте ни против „Београда на води”?
Не. Највећи проблем „Београда на води” је његова архитектура.
Нису Вам спорне висине објеката које су недавно повећане променом плана за тај комплекс на десној обали Саве?
Нису. Јесу ли оне спорне у америчким градовима? Нису. Али су тамо зграде много боље и урбани простор је много бољи. И овде треба радити на стварању квалитетног урбаног простора. Будимо реални, Београд је напокон „сишао” на реку.
Са Вама се неће сложити бројне Ваше колеге.
Ужасавам се „гађења” интелектуалаца који, заштићени, седе у својим кулама од слоноваче. Тачно је да су у „Београду на води” зграде баналне, за разлику од Новог Београда, који су радиле врхунске архитекте са изузетном пажњом према архитектонском пројектовању, артикулацији материјала, зеленилу и детаљима партера који су временом пропали. Имамо ли проблем са висином зграде архитекте Михајла Митровића? Немамо. Западна капија Београда је симбол града.
Али Митровић је говорио да је Западна капија само једна кућа, на ободу града, док „Београд на води” заузима централни простор у старом језгру…
Кад је грађена та зграда, то је била периферија чак и Новог Београда. Мочвара. Али била је градоградња – модернистичка архитектура је створила нови град. Дакле, није то споменик на празном простору. У „Београду на води” пропуштена је шанса коју развијеније архитектонске средине не пропуштају.
Шта хоћете да кажете?
Да је архитектонско пројектовање у „Београду на води” пало на испиту. Најмање 20 година имамо невероватну динамику градње у Београду, а на прсте једне руке можемо да избројимо пет архитектонски перфектних објеката.
Зашто?
То се и ја питам. И зато не мислим да је проблем у промени панораме града и размера у простору. Изузев Калемегдана и тврђаве, Београд никада није био леп град са лепом панорамом.
Да ли је тврђава угрожена изградњом стамбеног комплекса на месту бивше фабрике „Беко”?
То је још једна пропуштена шанса, а иза тога су стајала нека велика имена попут Бориса Подреке који се појавио и нестао у виду дима. Дао је легитимитет том пројекту и повукао се без одговорности према пројекту и Београду.
Мислите ли да је претходно решење за ту локацију, које је дело Захе Хадид, било срећније?
Она јесте направила гигантску форму са високим стамбеним и комерцијалним објектима, али је у њој оставила „пукотину” за јавни простор, чиме је покушала уметнички, скулптурално, да направи „догађај у простору” који једнако вреднује јавно и комерцијално. Тај објекат би био изузетан, али није било финансијске снаге нити знања да се изнесе тако комплексан пројекат. То је један од разлога зашто стално имамо архитектонске падове.
Ко је крив за то?
Многи су криви, и због тога што се овде више напада него што се о проблемима разговара.
Зашто се струка повлачи пред свим тим великим пројектима?
Шта је струка је такође питање. Струка не постоји. Имамо појединце и њихову личну одговорност. Рецимо, БИНА херојски издржава као иницијатива појединаца, а не струке. Она опстаје на огромној преданости и посвећености људи који је воде. Струка код нас покрива неодговорност појединаца, универзитета и удружења. Она је институционални покривач неодговорности у сваком погледу.
Чија је одговорност за то што цвета инвеститорски урбанизам?
Инвеститор не може ништа сам да уради јер све почиње од урбаниста и архитеката који постављају регулацију града и архитектуру зграда. Све може и добро и лоше да се направи, али не може једино инвеститор да буде крив за лоше.
Шта недостаје да бисмо добили креативнију архитектуру?
Недостаје критичност, отвореност средине и глобална компетиција. Треба да се отворимо па макар у том отварању претрпели штету. Барем ћемо нешто да научимо. Познајем десетине људи који раде на врхунским светским универзитетима и где су ти људи? Јесу ли они позвани да дођу овде? Чим би попустиле те границе, био би упитан квалитет данашњих ауторитета. Јер они чувају своја лена и ту „нема места да дође неки клинац из Немачке и држи предавање”.
Коју лекцију бисте одржали креаторима новог Генералног урбанистичког плана Београда?
Дрвеће и дрвореде морају да чувају. Толико смо их изгубили да Београд губи свој идентитет. Претворен је у топлотно острво. Морамо да разумемо шта значи природа у граду, а од тога смо деценијама далеко. Архитекте мрзе да цртају дрвеће јер им се не види архитектура.
Ан Лакатон и Жан Васал овогодишњи су добитници Прицкерове награде и њихов кредо је додај, преради, рециклирај, а не руши. Може ли се он применити на деловима града који нестају само зато што је њихова заштита истекла?
Без компромиса, ако је нешто утврђено за вредност онда заштита не може да има рок трајања. Вредност је вредност и тај који допушта да истекне рок мора да објасни како је то могуће. Мени је нејасно како је нешто било заштићено па је заштити истекао рок па може да се руши. Шта се ту десило?
Живе очи и академско убиство
Јесте ли платили високу цену одласком са факултета?
Да, јесам. Огроман рад и године сам посветила развоју академске мисли. Али, што кажу Црногорци, „Учињеном послу мане нема”. Интегритет сам донела са собом у приватни сектор и испуњена сам. Врло често ми у овом пословном окружењу кажу да нисмо на факултету, а ја им кажем знам, знам ја то боље него ви.
Недостају ли Вам студенти?
Наравно. Имала сам велику срећу да радим на првој години и да предајем историју архитектуре 19. и 20 века. То ми је било највеће задовољство у академском раду, зато што су на првој години „очи живе”. Ви уђете у амфитеатар пун погледа који хоће да уче. Имали смо фантастичне резултате. Више од тога ми недостаје то што тако мало тих студената данас срећем у професионалном окружењу. Ти вредни, талентовани и изузетно посвећени млади људи су нестали. Док сам радила на факултету написала сам на десетине препорука за мастер и докторске студије, много тих младих људи је отишло. Овде их срећем како продају намештај, санитарије, и то врло добро раде, али за пројектовање то су изгубљене генерације. Није ни мали број оних који раде на глобалном сивом тржишту – из својих станова та анонимна војска ствара три Де моделе за стране бирое и остаје потпуно невидљива у нашој средини. Али, ја више не виђам ни оне који су починили моје „академско убиство” на универзитету.