НЕБЕСКИ ВАСКРС И ИДЕОЛОШКА ПАСХA
Укрштање нематеријалних емисија сила на дан Васкрса представља небеско знамење. Међутим, један од највећих празника старе србске вере и ришћанства, поистовећен је и замењен називом “новозаветна Пасха”, док је рачуница датума слављења Васкрса названа именом “пасхалија”. Ова замена духовног појма са материјалним тактилом, намеће једно сасвим логично питање: Како може духовни догађај (равнодневице) на пролећном небу, да буде временски млађи од земаљског историјског догађаја јеврејског изласка из Мисира?
Поред тога, што између изласка Аморита (Хикса) и Јевреја из Мисира, стоји временска дистанца од приближно три века, већ на први поглед је уочљива принципска идеолошка замена теза спуштања “неба на земљу”, са наметањем нове терминологије. У прилог овог става иде и почетак месечевог круга у слављењу Васкрса, који пада у прву годину од „стварања света” 1 марта 5508 г. ст. ере, као што се јеврејска Пасха поклапа са почетком „старозаветне“ ере од „стварања света” 3761. г. ст. ере. Датуми су исти а почетак бројања у оба календара се поклапа!
Васкрс и по њему Пасха, мистеријски су празници обнове природе о пролећној равнодневици, који се иконографски различито представљају. Васкрс је небески симбол једнакости дана и ноћи који може да види сваки човек на јужној (званично северној) полулопти Земље, док је Пасха преузети празник Васкрса који се формално слави као историјски догађај и успомена на јеврејски излазак из Мисира. Значи, изворно имамо духовни појам небеске појаве у астрономском догађају који прати електромагнетне промене на Сунцу, а са друге стране неки историјски догађај на Земљи. Тако је Небо скинуто на Земљу, што представља класичан пример претварања духовног појма у материјални тактил!
Оба празника славе обнову природе о пролећној равнодневици, иако Јевреји овај празник иконографски представљају формално као успомену на њихов излазак из Мисира. То показује и семантика оба празника, јер, они стоје у вези равнодневице с којом започиње Младо лето. Ускрс је истородан аријском харас, крес, огањ, ватра, а Пасха, јевр. Pesah дође од ариј. пашу, бик, што се односи на сазвежђе Бика. Оба појма, стоје у вези с мистеријским Огњем на небу пролећне равнодневице и сазвежђем Бика (почетак лета) у марту.1
Васкрс је духовни појам за ток Остварења, који је везан за пролећну обнову природе на узлазној путањи Земље. Она се тада спорије креће, нарочито за време активности енергија из дубине космоса у периоду минималне активности Сунца која је блиска равнодневицама.
Обележје доласка светлости и устук таме представља пролећна равнодневица (1) 8 марта, као оличење божанског Бика који је митолошка животиња Месеца. Отуда је Месец чувар биковог семена, а крштење биковом крвљу симболише поновно рађање и даје бесмртност!
Прослава празника Пасхе има само један материјални критеријум: уштап или пун Месец на небу, али треба ускладити још круг Месеца и синоптички циклус на Сунцу! Зато су, по причи са Никејског сабора, 318 светих отаца и донели канонску одлуку да Ускрс пада у прву недељу пуног месеца после пролећне равнодневице, која се не може славити пре, нити у исти дан са јеврејском Пасхом која је о уштапу.
Правило рачунице за слављење Ускрса захтева посебно објашњење. Суштина захтева је да се благдан Васкрса празнује онда, када светлост побеђује таму. О тој симболици пише Матија Властар у XIV веку: Пошто после Васкрса светлост благочасти треба да расте, а тама нечасти да се смањује, није неосновано, да спаситељски Васкрс дође после равнодневице када светлост дана надолази а ноћни мрак одлази. У Синтагми Матије Властара се говори о четири одредбе Никејског сабора о празновању Васкрса: после пролећне равнодневице, али не у исти дан са јудејском Пасхом, после првог пуног месеца и први дан седмице (недеље).
Израчунавање датума празновања Васкрса, доводи се у везу са датумом смрти Риста који је по јеванђељима умро 14 (15) а васкрсао 16 нисана (марта). Али, његова смрт се не може везивати за јеврејску пасху, јер је потребан прерачун датума Ристове смрти што је практично неизводљиво, пошто је Ускрс покретан празник. У јеванђељима по Матеји, Луки и Марку, стоји да је Рист умро на крсту о дану јеврејске Пасхе (15 март), док је по Јовану то било уочи тог празника (14 март). Прерачун ових датума је немогућ из више разлога. Пре свега, због покретности празника Васкрса, а између осталог због примитивности јеврејског календара, или везивања Ристове смрти за петак и васкрснућа за недељу (Ј. Кечкић).
По црквеном канону, Ускрс не може да буде пре 9/22 марта нити после 14/27 априла, а рачуница треба да усклади ритам Месеца и седмодневне недеље, као и кругове сунца са преступном годином. Март је први месец звезданог Зверокруга старог српског календарa, у сазвежђу Бика који носи име по животињи вавилонског бога Мардука или Сербона. Тада сe рађа ново Сунце (године) на пролећном небу равнодневице, иконографски представљено као „Јагње“ божије које својом чистотом и непорочношћу уклања сваки грех на узлазној путањи Земље, а ова симболика божанског јагњета постоји још код Сумера.
Небески Васкрс је временски старија појава од оне земаљске сина Божијег, па је везивање легендарног датума Ристове смрти и његовог Васкрсења само црквени канон. Да ли је “случајност” да се он поклапа са Пасхом 14 или 15 дана првог месеца јеврејског календара, који је по угледу на србски почињао младином!?
Али, рачуница покретног празника Васкрса је обавезна узети у обзир божанску природу Риста која се увек огледа у звезданом канону. Једина тачна рачуница народно-црквеног Васкрса, остаје “Никејско правило” које се приказује као црквени канон астрономски оправдан, јер, једине корекције које не ремете ритам звезданог закона у србском календару су: кругови Сунца (28 г.) и Месеца (19 г.), Канопски едикт (1461 дан), велики индикт (19х28), велики звездани или Скалигеров круг (19х28х15 г.) и Зајмљеници као интервал србске звездане године.
Разлика у одређивању датума слављења Васкрса и Пасхе, сама је по себи одговор на питање, зашто су свети оци на Никејском сабору донели канонску одлуку о прослави Васкрса. Саборска одлука показује, да благдан Васкрса као покретан празник стоји у вези лунација месеца, али је усклађен са синоптичким циклусом на Сунцу! Отуда се догађа, да Пасха која је везана само за уштап, али не и за дан у седмици, буде пре или у исти дан кад и Васкрс, јер је по старозаветној пракси “пасхална” година преузета од Вавилонаца била везана за фазе пуног месеца у србскоме марту или јеврејском нисану.
А. Зелински наводи и један астрономско-астролошки узрок празновања Васкрса, само после пролећне равнодневице који стоји у вези Никејског сабора, када се равнодневица поклапала са улажењем Сунца у зодијачки знак Рибе, Он се позива на папски Libellus synodicus, у коме (тобоже) стоји сачуван извештај, да је већ „староримски“ сабор са краја II века, забранио празновање светог и тајанственог Ускрса на јеврејски начин, четрнаестог дана месеца, него само у Велику недељу која нам дарује живот.
Једини проблем овог папског документа, представља чињеница да је Стојан, алијас Константин тек у четвртом веку увео недељу (седмицу) у “римски” календар. Да се не позивамо на историјску форезнику, која нам сведочи да “Јевреји” «Грци” и “Римљани” нису тада ни постојали, па самим тим, немају симболичк значај за културу раног ришћанства јер је србска црква примогена.
Универзална религија ришћанства прославља Васкрс на обе (?) хемисфере, али, мистерија обнове природе и Васкрс није само црквени пропис, већ астрономски и духовни догађај у вези пролећне равнодневице, па је њихова истовремена прослава на обе полулопте Земље само формална религијска бесмислица екуменизма. Јер, када је пролећна равнодневица на јужној (званично северној) полулопти и узлазној путањи Земље, јесења је на северној (званично јужној) и силазној!
Математичар Јован Кечкић је поставио питање: Зашто сви ришћани славе Васкрс у исти дан? Јединствено празновање ришћанског Васкрса на целом земаљском шару он сматра бесмисленим, јер то је празник јужне (званично северне) полулопте Земље, за нас близак равнодневици у пролеће када је на северној (званично јужној) полулопти јесења равнодневица! Да забуна буде потпуна, ни стране света у званичној употреби нису тачне, јер привидно кретање Сунца иде у смеру казаљке на сату, па запад никако не може да буде пре истока, као што је северно звездано небо у надиру а не о зениту!
Црквени календар је састављен за потребе цркве, али та потреба мора бити духовно сагласна моделу времена који не ремети ритам календара. То значи, да календар не може бити у супротности са науком, у нашем случају и црквеним каноном, јер богослужење не може постојати без календара! Поготово, што рачуница датума празновања Васкрса мора повезати различити ритам Месеца и Сунца, у чему се никејска и григоријанска пасхалија разликују.
До Грегоријанске реформе и Петра Великог, србска и руска народна, црквена и државна година почињала је (1)8 марта, али, за израчунавање датума Ускрса није довољно да се одреде само фазе Месеца напомиње А. Н. Зелински, већ његов ритам треба ускладити са седмодневном недељом. Стојан, алијас Константин, на Никејском сабору је узео из србског календара недељу (Сунчев дан), како би је увео у римски календар за Благдан, заједно са временском јединицом седмице или недеље (Константинов едикт).
Доказ ускршњег порекла прославе Пасхе, јесте обичај фарбања јаја, јер, елипса револуције коју пресликава јаје, симбол је године у српском миту и ускршњем обреду. Јаје су у обреду користили друиди и староиталици у процесији Цери. Ускршње јаје је такође постојало у обреду Вавилонаца. Они су имали легенду о великом Јајету палом с неба у реку Прат (Еуфрат), из кога се излегла богиња Иштар (Астар), оличење Венере или истоименог сазвежђа у Бику које су стари Срби по Венери звали Лада.
Празник Васкрса или обнове природе је астрономски догађај на небу пролећне равнодневице, за разлику од Пасхе која је формално историјски празник препознатљив по неким обредним елементима изворности. Али, поређење ова два мистеријска празника је очигледан пример промене обичаја, у коме изворни празник слави природну појаву на небу а изведени празнује историјски догађај из прошлости!
Слободан М. Филиповић
1. Благдан Васкрса и астрономска “смрт” Године у Бику, временски je неупоредиво старији од Пасхе, као што је србско име старије на Истоку од јеврејског.
