Љубодраг Стојадиновић
„Је ли бе! Кад ће дођете ви одозгоре из тај ваш издркани Београд, да си однесете овога што виси на Амбасадор? Жив ме срам изеде да уз нас живи и поносни Нишлије, толко гадан тип виси излепљен кој зна од кад. Мислио сам ја исписниче да предузмем нешто на своју руку, али немам јајца за бацање…“
Ово сам пре две вечери, на дивном завичајном језику добио од оматорелог а бесног школског друга из Ниша. То значи да мозаични мурал Владара висок 15 спратова још стоји нетакнут на предњој фасади Амбасадора. И нема намеру да сиђе.
Да бих проверио траје ли још улизивачки ликовни хепенинг у центру града, позвао сам брата да потврди или негира. „Ја сам на ово моје брдо“ – каже он. „Али сад ћу да тркнем доле до варош, па да видим. Мислим да ће тај ту и да остане.“
Нјегова лаконска порука гласила је: Има га још.
Распитао сам се и у Јужним вестима. Тамо је. Бар је био око поднева.
Тако је Ниш добио нови ругобни грб вароши, тотем који очима Ким Ил Сунга, застакљен у природној величини, посматра свет око себе. А то је много даље од хотела, Владар гледа према Јастрепцу, окрепљен новим видицима. Нико од оних који су га ту наместили не зна шта има даље. За њих је на стакленом зиду све што постоји.
Гости хотела живе у сенци реалне стаклене карикатуре. На сваком прозору један њен део, савршено налепљен да се не скине сам од себе, нити по вољи некога коме џин није по вољи. Они који су у собама не виде целину ствари.
Позвао сам још неке познанике и преживелу даљу родбину. Углавном их „жив срам поједе“. Не знају шта да раде, није до њих. Да је до мене, ја га не би ни турао тамо, кој ће мој преседник навр хотел, каже Добривоје из Јагодин малу. Ал, ајде. Неки воле што је тамо. Гледамо дику и понос, нашега добротвора. Тако викају, нека си остане. Не смета никоме, не тражи ни леба ни воду. Има га исплакну једанпут у шес месеци и мирна Топоница.
Глас народа је можда оно што се не чује добро. Или таквог гласа нема, пригушен је до шапутања. Лјуди не пристају да ружна слика буде обележје града, али град нема где. Зграда није коњ да отресе будалу са себе. Лик који виси над тргом већ би морао да се распадне од своје сувишности. Стоји као грешка сликара наивца, који је сувише неприродно омалао оно што већ јесте неприродно. Тако подаништво остаје записано на високој фасади, као срамни жиг изгубљеног времена.
По урбаном предању, идеја о ликовној инкарнацији Господара, дошла је од власника хотела, ко год да је он. Помогле су угледне (!) Нишлије, али без Сотировске то није ишло. Добро дошао председниче! Та парола је постављена на сам врх, изнад замашне фигуре која се суверено и трапаво издужује по свим спратовима. Свака лудост може да постане навика, тако је говорио Емброуз Г. Бирс. Али он је био угурсуз, мизантроп, ратник, дезертер и скептик. Сумњао је и у добро и у зло, у себе и све око себе. Да ли су се Нишлије већ навикле на улизички фанатизам угоститеља и колоније поданика? Могуће је да је у оптицају мрља која се не брише, и која ће временом добити спасоносну патину на призору који се тешко подноси. Или биљка пузавица која ће успети да надрасте обележену зграду.
Можда Ниш није потпуно изгубио свој понос трпећи насилну промену хоризонта града, али летаргија држи све под својом контролом, она је чувар сервилних градских власти од естетске побуне.
Приватно поседовање хотела изузима власништво над околином. Фасаде припадају очима грађана, град се састоји од свега што се види. Нико у Нишу није одлучио да стаклена фасада Амбасадора носи на себи тако тежак терет и призор, ако изузмемо људе који су направили госта тачно онаквим каквим га њихове очи виде. Раблеов јунак од стакла који се појавио у Нишу кроз ходнике времена.
Тај гост је давно отишао, а скоро нико у Нишу не памти разлоге зашто је уопште долазио. Ругобни трагови су остављени у његово име, а он тако гломазан сеири над простором који је некада био слободан.
Могуће је да газда хотела не сме са својих стаклених зидова да скине газду Србије. Страх чува тај естетски слом од заташкавања. Ко би се уопште усудио да га одлепљује и смандрљава низ фасаду?
„Одавде, из Ниш је кренула побуна против Милошевића“ – каже исти Добривоје. Ал, тад је овде био Зоки Живковић, сад нема никога. Онога злотвора смо умели да скинемо с власт, овога не смемо ни од зграду да остружемо…“