Није било досељавања Срба на Балкан

Срби су одувек били овде

Срби су староседеоци на Балкану и проблем је што су о нама писали други пре свега Грци и Римљани, а касније и Арапи, који су о нама, нарочито Грци и Римљан писали углавном са ниподаштавањем.

Кажу да историју пишу победници. И тада су ствари – чисте. Знамо да иза описаних догађаја стоји субјективан аутор који је победио. Све се погоршава када се не зна ко је аутор, јер, нажалост, историју пишу и многи неименови непознати људи, са скривеним мотивима, преписивачи, црквени оци, једностарани посматрачи, али историју пише и заборав као најстрашнији убица.

Када се сви „аутори“ сакупе – добијемо збрку коју је тешко исправити. Потребни су векови да се историјско клупко отплете уназад и разјасни. Такву једна збрка која тврди да су се Срби доселили на Балкан у 6. и 7. веку управо расплићу двојица српских историчара: Александар Шаргић и Александар Митић.

Њихова књига недвосмисленог наслова „Није било досељава Срба на Балкан“, баца на под стару идеју и „усправља“ нову: Срби су одувек били на Балкану. Да би поткрепили ту тврдњу користили су 154 писана извора, углавном страних истраживача, из више области, попут археологије, генетике, етнологије, лингвистике.. Књига је средином октобра промовисана у Крагујевцу и нема дилеме – наишла је на веома плодно тло.

Ако није било сеобе Срба, ко су наши далеки преци? Одговара Александар Митић:

Наши далеки преци су Срби. Није било сеобе Срба у 7 веку. Проблем је што су о нама писали други пре свега Грци и Римљани, а касније и Арапи, а сви они, нарочито Грци и Римљани о нама су писали углавном са ниподаштавањем. Грци, који у свом говорном апарату немају неколико гласова које ми Срби изговарамо, морали су да се муче и довијају како би што верније записивали како лична, тако и племенска имена наших предака који су их окруживали. Од њих су ту моду прихватили Римљани и исто записивали бројне етнониме нашег народа. Тако су до нас та имена дошла као Пеласти, Илири, Панони, Далмати, Трибали, Дардани, Трачани, Дачани, Венети, Скити, Сармати, а нешто касније као Анти, Склави, Склавени, Сакалиби… Наравно у неким случајевима међу бројним племенима тзв. Илира, Трачана, Скита, Сармата, могло је бити и неких других несрпских племена који су у разним епохама долазила и живела измешана са нашим прецима, а да их Грци и Римљани једноставно нису добро распознавали. Или се нису трудили да их распознају, јер су за њих сви били варвари. Лична имена изведена од именице Срб – Срби записана су на простору данашње Грчке још у 5. веку пре Христа. Топоними са српским именом у Малој Азији у 8. веку пре Христа, у северном Прицрноморју и Балкану у 1. и 2. веку. Све ове чињенице јасно сведоче да је српско име итекако било познато прастановницима Балкана, Мале Азије, Подунавља и северног Прицрноморја, на шта је упзоравао још и Милан Будимир.
Срби, дакле, нису ниоткуда дошли. Одувек су били ту. Али, да ли је онда било уопште неких већих миграција на Балкану и одакле?

Како се ширило Римско Царство од 168. године пре Христа (из правца Далмације ка северу), па до 106. године после Христа када је освојена Дакија, један део наше популације, нарочито они непокорени који су пружали отпор освајачу, повлачи се северније од римске границе – наводи Митић. – За то имамо потврду у писаним изворима, археологији и хуманој генетици. Након тзв. евакуације Дакије 270. године долази до постепеног враћања тог становништва на своја стара станишта. Оно што је у службеној историјографији познато као Велика сеоба народа од 3. па до 9. века, заправо је кретање војске ка старим стаништима, а не сеоба народа. Постоје подаци да су се одређене групације тих наших војних формација почеле враћати у Подунавље и Балкан у 3. 4. 5. и 6. веку са простора Дакије и Паноније. Занимљиво је да баш у 7. и 8. веку имамо застој, управо када службена наука говори да су се Срби доселили. У то време, тачније око 680 године досељавају се само Бугари у данашњу Добруџу и са 7 српских племена праве савез и државу. У 9. веку ширењем Франака на матичне српске територије у Полабљу и Горњем Подунављу имамо размештај неких мањих групација са тих простора нарочито на простор Лике, Далмације, Херцеговине… Између осталог тада долазе и Хрвати. Међутим сви ти досељеници, од којих су велики број у ствари били повратници (осим Хрвата и Бугара) нису могли да чине више од 10-15% популације, како је и утврдио између два светска рата наш антрополог Бранко Шљивић. Његове ставове је у модерно време потврдио и антрополог Србољуб Живановић.

Ако су Срби одувек били на Балкану и нису се ниоткуда доселили, требало би за те тврдње имати мноштво доказа на терену. Где их треба тражити?

Није проблем на којим археолошким локацијама тражити доказе за потврду староседелаштва Срба на Балкану и Подунављу, јер они постоје свугде – одговара Митић. – Проблем је како те податке презентује службена археологија. И поред бројних паралела између, рецимо, тзв. Илира на Балкану, Лимиганата у Централном Подунављу, и Венеда, Словена и Анта који живе северно и североисточно од њих, службена археологија и даље ћути о томе. Наши археолози Ђорђе Јанковић, Софија Давидовић Живановић, Станко Трифуновић, Драган Јацановић и други потврдили су истоветност тог живља на читавом том простору. Исте мале четвороугаоне куће са огњиштем, кухињска грнчарија рађена на спором витлу, стона глеђосана грнчарија рађена на брзом витлу, запони као део ношње и прилога у гробовима, истоветност симбола на гробовима и другим споменицима, истоветност оружја и оруђа, иста обућа и одећа, одсуство новчане привреде, само су мали део тих паралела.
Доказа има свуда – нема уџбеника и мало је књига које то потврђују. Да ли се то српски историчари нису усуђивали да „гласније“ говоре и пишу да су Срби заправо староседеоци на Балкану. Александар Митић доказује да није тако:

И након 1882. када је реформом школства измењена српска историјографија, постојали су појединци који су поново подсећали на једно другачије виђење српске прошлости од оног којег је нудила службена историографија. Међу њима можемо да убројимо Милоша Милојевића, Симеона Кончара, Илију Живанчевића, Милана Будимира, Олгу Луковић Пјановић, Софију Давидовић Живанчевић, Србољуба Живанчевића, Ђорђа Јанковића и многе друге. Међутим, ма колико били убедљиви напросто након њихове смрти брзо су били заборављани, а њихова дела гурана под тепих. Од случаја Милоша Милојевића крајем 19. века па све до случаја Ђорђа Јанковића почетком 21. века, јасно се показује лице службене историјографије. Уместо научне полемике, критике противничких ставова, размене мишљења, предузет је својеврстан брутални прогон неистомишљеника, који нема никакве везе са науком. То само показује да се у науку већ подебело увукла и политика, а где се то деси, ту праве науке нема. Случај археолога Ђорђа Јанковића показао је другима да се због другачијег виђења прошлости може остати на улици без средстава за живот, што је свакако уплашило многе који су хтели да наставе његово истраживање.
Не и двојицу Александара који су се ухватили у коштац са 14 векова заблуде, покушавајући да исправе неправду. А неправди, упркос писаним изворима, има. Писани извори, ипак, итекако могу да буду штетни.

Историја која се бави писаним изворима може да помогне много у сазнавању прошлости само до оног периода до ког сежу најстарији писани извори и под условом да се ти извори ишчитавају у целини, а не фрагментарно као у већини случаја. То у нашој науци доводи до тенденциозних закључака који имају мало везе са правом науком – каже Митић.
Коаутор књиге „Није било досељвања Срба на Балкан“ истиче да ниједан историјски писани извор не сме да се схвати буквално, јер не постоје аутентична дела старовековних и средњовековних писаца већ њихови преписи које од наводног оригинала дели дуг период од 500 до 1500 година.

Примера ради чувена „Германија“ римског историчара Тацита, која је наводно писана у 1. веку, пронађена је тек у 15. веку и од тада тзв. Римско царство германске народности управо добија епитет германски. То је пар векова касније довело до драматичних политичких последица који су ескалирали геноцидом над Србима и другим Словенима у 20. веку у два светска рата, а све због наводног немачког историјског права да окупира просторе на истоку и југоистоку Европе. Последице такве империјалистичке историјографије осећају се још и данас. Тако да са писаним историјским изворима треба бити веома обазрив – истиче Митић.
Које научне дисциплине звати у помоћ, ако је историја већ „дама са сумњивим моралом“.

Што се тиче других помоћних наука које могу да помогну у расветљавању прошлости свакако треба издвојити археологију, етнологију, антропологију, лингвистику, етимологију, хуману генетику… – наводи Митић и додаје да и код тих дициплина треба бити обазрив, јер стално смо сведоци да се информације дотичних дисциплина намерно изврћу када се не уклапају у службени историјски наратив. – По мени подаци из етнологије ма како их погрешно тумачили дефинитивно се најмање могу искривити и сакрити, јер су њихови остаци и данас видљиви нарочито у руралним крајевима на којима обитава српски народ.

Историја „тапка у мраку“ и поставља се питање зашто није тесније сарађивала са форензичарима, рецимо или археолозима. На ово питање Александар Митић даје једноставан одговор:

Разлог за несарадњу међу научним дисциплинама по питању заједничког приказа прошлости треба тражити у сувише компликованим административним процедурама, као и осећаја уљуљканости како врха тако и сарадника на дотичним катедрама које се баве горепоменутим наукама. Чињеница да плате примају из државног буџета, сама по себи наводи на помисао да их право научно истраживање мало интересује. Тако рецимо модерни етнолози више воле да се баве канцеларијским тумачењем својих предходника, него теренским радом без обзира што и у наше време постоји обиље незаписаних обичаја нашег народа, тим пре што се ти обичаји сталним расељавањем наших села и незаитересованости наше омладине, све више близу трајном нестајању.
Гласови „ побуњених“ историчара све су јачи. Можда један од најхрабријих и најгласнијих стиже из суседства. Хрватски историчар Горан Шарић већ одавно јавно говори да је Србија колевка европске цивилизације, као и да сеоба није било. Пример Горана Шарића наши историчари посматрају у позитивном контексту, али не мисле да је он охрабрио српске историчаре да пишу о теми староседелаштва Срба

Велико интересовање је изазвала књига „Није било досељавања Срба на Балкан“ и у академским круговима, али се о томе ћути. Истински српски родољуби међу академицима, похвалили су рад, али нећемо о њиховим именима, јер како каже Александар Митић не живимо у здравом друштву.

Што се тиче писане критике нашег дела, још увек је нема. Не би ме зачудило и ако је не буде. Њихов је манир, пре свега игнорисање.
Историја Срба полако добија свој прави и истински облик. Можда ће се једног дана таква и појавити у уџбеницима историје. Млађе генерације више не верују у хипотезу о досељавању Срба на Балкан у 7. веку. Једноставно препознају да чврстих аргумената за одржање такве хипотезе – нема.

Међутим, за тако нешто требало би да постоји и политичка воља, јер како је уведен политичким декретом из 1882. године, тако ће вероватно морати да буде и промењен садашњи историски наратив – каже Александар Митић. – Наравно, пре тога би било пожељно да се образовна стручна јавност позове на научну полемику. Лично бих био задовољан кад би професори у школама, након читања нашег дела и спознајом аргументације изнесеном у њој, нарочито што се тиче списа који је приписан ромејском цару Константину Порфирогениту, престали да предају ту причу деци, јер свако онај који мало држи до себе, након ишчитавања књиге, схватиће истину.
Дијана Димитровска

Неправда

– По мени, то је питање порекла Гота. Питање Гота је важно, јер се лажном причом о наводном германском пореклу Гота, у ствари прекида та нит која спаја српски стари и средњи век.

Затим је питање досељавања Срба на Балкан које смо начели и дали јасне смернице за даља истраживања. Важно је сазнати ко су Склави-Склавени-Сакалиби, односно да ли су они преци Срба или само синонимно име за Србе у шта дубоко верујем. Тоје од изузетног значаја, јер у ствари мења суштински поглед на нашу раносредњовековну историју.

Неопходно је исправити ничим аргументовану причу о наводном крунисању Стефана Првовенчаног папском круном. За ту књигу тренутно скупљам материјал – каже Александар Митић.