Новак и немоћ српске дијаспоре

Прича као да је поново на почетку, ако је почела „тамо негде” почетком ’90-тих прошлог века. Велики Иво Андрић својевремено је рекао да „на граници Босне заборавите логику”, али није могао да нас подучи да би врло сличним садржајем могли да будемо почашћени и на другој страни света, у Аустралији, у првој половини 21. века! Растанком са сваком логиком, али уз богату примесу културно-историјских зачина попут непринципјелности која је утолико већа што се више на њу позивају, изокретања стварности, накарадног тумачења узрочно-последичних веза потеза у низу, а све засољено невероватном дозом безобразлука.

„Случај Новак” успео је да привуче толику медијску пажњу да се наизглед чини како нема шта да се каже а што није већ речено. И поновљено бар десетак пута. Покушајмо управо зато да отворимо нову страницу погледа на догађај који би с правом могао да уђе у трку за прво место на ранг-листи највећих скандала 2022. године, без обзира што је година тек почела. Толико глупости, набијене у медијском рафалу који није престајао данима и чија се ужасна специфична тежина могла готово осетити под прстима а смрад намирисати, заслужује озбиљнију анализу већ зато што малтретирање којем је био изложен најбољи светски тенисер у Мелбурну није само питање односа на релацији организатор такмичења и земља у којој се такмичење дешава са једне и спортиста са друге стране. Проблем је дотакао много неуралгичних тачака овог друштва и државе, почев од пословично покварених политичара, лажљивих медија, систематски заглупљиване јавности, изокренуте стварности.

Како је све почело не треба понављати, иако се и ту нашло скривања истине и бега од чињеница које би могле на закључак бацити сасвим другачије светло. Наиме, од тренутка када је Новак стигао у Мелбурн са уредном визом, почиње систематско гурање под тепих чињенице да је само два дана раније Креиг Таили, први човек Тениског савеза Аустралије и Аустралиан опена одржао конференцију за медије заједно са госпођом Јалом Пулфорд, министром за запошљавање Викторије. Тада су обоје објаснили и оно што није требало објашњавати и што се не тиче Новакове одлуке да се не вакцинише, али и оно суштински најважније – да свако треба да има исту могућност да уђе у Аустралију! Исту могућност! То се односило и на Новака који је затражио медицинско изузеће од обавезне вакцинације, али под условима који су важили и за све друге. Од тада ће проћи само 48 сати и све ће поћи потпуно другим током.

Пребацивање одговорности

Председник Федералне владе Аустралије Скот Морисон најпре је изјавио да, ако су већ Тениски савез Аустралије и Влада Викторије одобрили Новаку медицинско изузеће, и сви остали морају да стану иза те одлуке јер према свету треба да се покаже државно јединство. Логично, зар не? Ако није у Босни, требало је да буде у Аустралији. Али није! Само два дана касније премијер Аустралије као да је читао Андрића и толико се уживео у способност компликовања и оног што је врло једноставно да није одолео изазову. Одједном је све што је рекао само два дана раније, у његову тумачењу „једнакости, правила која важе за све, бла…бла…бла” постало потпуно супротно! Наводно зато што је у међувремену бес јавности постао опасно упозоравајући за човека кога чекају избори за неколико месеци а тренутно стоји јако лоше у испитивањима јавног мнења.

Ово је прва подлост, лаж и подметачина истовремено. Скот Морисон је заиста имао разлога да се замисли над провереним ставом јавности, али не зато што је та јавност била претходно информисана објективно и свеобухватно, да би јој били сугерисани закључци прожети добронамерношћу и поштењем. Напротив, и иначе лажљиви, необјективни и ужасавајуће пристрасни медији учинили су све да на медицинско изузеће које је Новак добио баце потпуно друго светло и да онда то што јест почне да личи на оно што није. У складу са најсветлијим принципима постомедрнизма у налету: нека истина постане лаж, лаж истина а у последицама ћемо да уживамо! Да не истичемо колико је далеко сумња да сироти Скот Морисон није само чекао реакцију јавности, већ је преко својих људи од поверења, а не треба сумњати има ли их, дошапнуо медијским могулима на који би начин могли да се позабаве случајем Новака Ђоковића.

Ово је место у целој причи које је посебно нетачно, или тек делимично тачно дотакнуто у бројним разговорима који су се водили и у Србији након избијања скандала везаног за дочек Новака Ђоковића у Мелбурну. Наиме, Влада Аустралије којој је на челу Скот Морисон, углавном је „сидноцетрична”, састављена од најмоћнијих министара који живе у Сиднеју, а уз то долази из либерално-националне коалиције. Каквог је политичког опредељења Краиг Таили и није важно, али је Влада Викторије – лабуристичка! Што ће рећи политички супарник „федералаца”. Онолико колико и једнима и другима газде из сенке дозвољавају да покажу своје капацитете за учешће у циркусу званом „битка на политичкој позорници”. Оном ко не верује, довољно је да прочита књигу покојног Керија Пекера, некад најбогатијег Аустралијанца, под врло сугестивним насловом „Успон и успон К.П.”. То је био човек од којег је могло много да се научи о стварним а не за јавност фризираним аустралијским приликама и односима, јер је за разлику од осталих превејаних лажова чије су посебно ефикасне вербалне преваре подразумевале да лажу чак и ћутањем, волео да каже оно што су други избегавали „гласно” и да помисле. Конкретно – њему је било свеједно ко је на власти, либерали или лабуристи, и једни и други су му вирили из џепа, а он то није скривао.

Сада је, међутим, Скот Морисон нањушио, или његови из окружења, да би могао да поентира на звучном примеру какав је најбољи светски тенисер, да покаже како је чврст и принципјелан, а истовремено да одговорност за невиђену брљавију пребаци на викторијске власти. Једним ударцем – неколико погодака! О томе да ли ће образ да нешто претрпи није ни требало да се размишља јер за образ брину они који га имају. Данијел Ендрјус, премијер Викторије, није ништа бољи јер се најпре закопао ставом да неће дозволити такмичење на АО никоме ко није прописно вакцинисан, а онда, кад је загустило, отишао на одмор и оставио својим сарадницима да ваде кестење из ватре објашњавајући како, ипак, „није баш све тако”. Кад се са заслуженог одмора вратио, а скандал са визом и учешћем Новака Ђоковића на АО досегао врхунац, мирно је одговорност пребацио на федералне колеге.

Треба ли и најневернијим Томама објашњавати да је све могло, само да је било добре воље колико је црног под ноктом, да се усмери у другом правцу? Веровали или не, о томе је коју реч написао и Роџер Федерер, коначно се огласивши после подуљег ћутања на тему Новака и његова несретног доласка у Аустралију. Претпоставимо, а није нимало тешко, како би све кренуло и како завршило да су аустралијски медији покренули причу да је „питање части државе Викторије, а онда и целе Аустралије, да дочекају с поштовањем човека који је девет пута освојио Аустралиан Опен, који је увек са пуно пажње и поштовања говорио о овој земљи, који је напокон даривао велику фиансијску помоћ после катастрофалних пожара од пре неку годину”? Па на све то дометнули како и поред тога што заслужује посебан третман, Новак не тражи ништа изузетно, само право које имају и други, да буде изузет од вакцинисања! Пре њега у Аустралију је са документацијом о изузећу ушло преко двадесет тенисера, неки од њих су чак и играли припремне турнире, излазили на јавна места, одлазили у ресторане и клубове и нико ни да их погледа, камоли упита јесу ли вакцинисани и ако нису зашто нису.

Шта би било да су пословично Новаку несклони медији, у ствари њихови власници јер су новинари ионако највећим делом јадни плаћеници који не смеју главу да дигну осим ако се не одазивају на име Џон Пилџер, на пример, одлучили да буду оно што нису, па јавност упозорили да је цивилизацијско достигнуће, посебно у демократским земљама попут Аустралије, а чиме се неретко политичка врхушка ове земље дичила и тамо где би било боље да је ћутала, дозволити човеку право да одлучи како ће се односити према властитом здрављу. Утолико пре ако има за то и могућности. Не заборавимо да је у низу аргумената којима је политички врх Аустралије насилно улазио у ионако већ добрано испране мозгове овдашњег становништва, предњачио онај који каже да иако вакцина не подразумева потпуну заштиту од заразе ковидом, значајно умањује опасност да заражени заврши на респиратору или умре.

Месецима су могли да се чују у Аустралији коментари чији би интелектуално-социјално-здравствени основ могао да представља сјајан материјал за одличан филм идеолошке страве и ужаса, јер се вриштало са свих страна да „невакцинисанима треба наплатити ако заврше на респиратору, или их ставити на крај реда за чекање, па ако преживе – преживе”. Има ли иког нормалног ко би могао да посумња може ли Новак да плати болничко лечење у случају да се разболи у Аустралији па заврши на респиратору? Или да се уопште разболи након што је недавно преболео ковид а познато је да је природни имунитет ефикаснији од вештачког, оног стеченог вакцином. Логичан наставак претходног питања сугерише једну од најважнијих теза које у општем лудилу чија је последица било стварање атмосфере линча, својим доласком у Аустралију, са јасно одређеним циљем и путем којим је до тог циља требао да стигне, није Новак био епицентар здравственог ризика, већ напротив, онај ко је био угрожен. У дане када је стигао у Аустралију, Мелбурн је бележио невероватне цифре од преко двадесет хиљада новозаражених у једном дану!

Позивање на нормално одавно је постала, нажалост, дисциплина прогнана и извргнута руглу у атмосфери непрестане потере за сензационалистичким садржајима у новинарству, зихерашке позиције политичке елите која би најједноставније могла да се опише поруком из чувеног вица „нарани прасце и ништа не дирај”. Добронамерност не сме ни да се помене! А да је било само мало управо те добронамерности, жеље да се пронађе решење, није требало да буде тешко. Индикативно је да о томе нико није хтео да каже ни једну реч, а оних злих и са очигледно крајње опаким намерама изговорено је и написано безброј. Нико ни да помене, као да су сви оперисани од идеја, још више од мало добре воље са циљем да се пронађе компромис. Да је аустралијским домаћинима једног од четири највећа тениска турнира на свету, а под домаћинима подразумевамо не само представнике Аустралиан Опена већ и политичаре на свим нивоима, било искрено стало да омогуће најбољем тенисеру света да игра у Мелбурну а публици на стадионима и широм света да га гледају, могли су релативно лако и једноставно да с Новаком направе коректан споразум.

С обзиром да није вакцинисан, могли су да му понуде да две недеље колико траје турнир проведе у физичкој изолацији која подразумева боравак у кући коју је ионако изнајмио и на теренима АО, без изласка у град, дружења са навијачима или пријатељима, без позирања са небројеним обожаваоцима. На тај начин овдашња извршна власт могла је да докаже да јој је брига за здравље становништва приоритет и да нико није изузет од обавезе да поштује правила, управо оно што су се упињали да докажу бизарним третманом Новака од уласка у аеродромску зграду у Мелбурну, да би доказали потпуно супротно, да им је само до политизације као воде у којој по властитом уверењу најбоље пливају. Имали су могућност да тако срочену понуду Новаку представе као врхунски производ своје принципјелности, а истовремено се не срамоте протерујући најбољег светског тенисера као уљеза који је у ову земљу дошао незван, криомице и без визе. Опет и опет потпуно супротно: Новак је у Аустралију дошао с позивом организатора АО, с уредном визом а не као избеглица у чамцу.

Лавина будалаштина

У правој лавини будалаштина каквој је иначе склона медијска сцена Аустралије када пронађе одговарајућу жртву, могло се чути невероватних коментара и теза од којих се диже коса на глави а човек не може а да се не упита где то живи, каквим је људима окружен, чиме се они хране и које лекове троше.

У програму врло слушаног и утицајног радија 3АВВ редовно се укључују слушаоци, па је било занимљиво чути што ће рећи јер је данима питање да ли Новаку Ђоковићу омогућити да игра на АО или не било све што су генијални мозгови продукције могли да смисле а још генијалнији, бар на тренутке, слушаоци да понуде свој допринос свеопштем лудилу. Једна од најчешће помињаних теза била је „како дозволити невакцинисаном тенисеру, па макар био и најбољи на свету, да игра пред публиком која је морала да се вакцинише”? Није ли то контрадикторно и крајње неправедно према становницима Мелбурна који су „тешко пропатили” трпећи бројна и систематска закључавања током претходне две године? Да су хтели, а нису, водитељи 3АВВ могли су лакоћом оперске звезде која досиже високи Ц не само да одговоре, већ и нападну. Не слушаоца који је изговорио оно што су многи други мислили, већ глупост као појаву која је одувек постојала, али којој се ваља на време супротставити.

Могли су да објасне неукој и заглупљеној публици, да „невакцинисано стање” Новака Ђоковића нема ама баш никакве везе са стањем у Аустралији, патњама њених становника, а посебно здравственим ризицима од ширења короне. Никакве! С обзиром на познате околности, публика на стадиону може да се зарази међусобно јер је потврђено да вакцине не спречавају ширење заразе, а невакцинисани Новак је био само појединац, уз то беспрекорно здрав, није морао да буде ни у каквом контакту са публиком, а могао је и да се тестира сваког дана. Више пута! Оно што сад на АО не практикују, а што је открио Александар Зверев. Вакцинисана публика није требала Новака да им, евентуално, пренесе заразу, то увек могу ефикасно да ураде и без његова посредовања.

Осим тога, Аустралијанцима није нико крив што имају власт какву имају, најмање Новак. А власт је права адреса за исказивање свих облика незадовољства, па ако хоћете и жеље да се захтева полагање рачуна и одговорност за све мере предузимане са тобожњом жељом да се корона заустави, мере које су дале мршаве резултате и оставиле мучан траг. Месецима су трубили да је „циљ свих циљева” прећи праг од 85 одсто вакцинисаних, јер би то значило дефинитивну победу над пандемијом, да би постало јасно да ни 95 одсто вакцинисаних не доноси сигурност јер је новозаражних више него икад раније, на националном нивоу број је знао да премаши сто хиљада, а од 33 умрлих једног од протеклих дана чак 30 је било уредно двапут вакцинисано.

У својој малоумности неки су људи ишли тако далеко, да као слушалац поменутог радија 3АВВ, поставе питање како заштитити децу – сакупљаче лопти на АО? Теза какву може само да произведе друштво које има озбиљних разлога да се позабави својим менталним здрављем каже да се „Новак зноји, па кад тако знојав дохвати тениску лопту капи његова зноја остају на њој, а сакупљачи онда морају тако „инфицирану” лопту да хватају голим рукама”. Цело питање постављено је на начин да се отворено сугерише да Новак, у тренуцима када се још није знало хоће ли му бити дозвољен останак у Аустралији или не, није само невакцинисан, него је већ озбиљно болестан, али не од короне већ безмало – колере! Бар је тако нешто могао да закључи свако ко је пажљиво слушао програм.

У низу лупетања посредством свих медија, а електронски као да су предњачили, нашло се и занимљивости које није на одмет поменути. Адвокатска компанија која је заступала Новака пред судом, још је раније промовисала правило у властитој кући да онај ко није вакцинисан не може да настави са послом. И? Шта је ту чудно? Наравно, одмах су скочили дежурни генијалци запењени од среће што им је понуђен крунски доказ хипокризије скупих адвоката јер, забога, како могу заступати невакцинисаног а они натерали да се вакцинишу у њиховим редовима чак и они који то нису хтели из уверења, добровољно. Потпуно погрешно! Политика обавезног вакцинисања наметнута је уредбом Владе, посебно за запослене у секторима од посебног значаја. Треба ли рећи да су све то људи који у Аустралији живе и ту остају, док је Новак дошао на неколико недеља и одмах после турнира вратио би се кући? Бар је тако требало да буде.

Још је веселије када се спомену судије зато што можда управо и они који су судили Новаку – нису вакцинисани! Како? Тако што су сами себе изузели од обавезне вакцинације! Да, добро сте чули, сами себе изузели! И не само то! Према информацијама које су могле да се чују из самих судова, нису судије одлучиле да само на њих не треба да се односи одлука власти, већ и на остале запослене у суду, укључујући секретарице и чистачице. О томе је писао угледни The Age недавно на насловној страни, али се онда то питање прећутно престајало спомињати. И тај је принцип одавно познат – чим се налети на тврдо, прелази се на другу страну улице. Ћути и само трпај под тепих, места је довољно!

Нови круг лудила

Хајмо још један круг о вакцинацији, толико помињаном „закону који важи за све”, принципјелности… Од појаве првих вакцина против ковида 19 на тржишту у Аустралији, руске и кинеске вакцине нису признате и прихваћене. Разлоге не треба наводити, иако не би било незанимљиво установити да је основна разлика између руских и кинеских са једне и америчких и енглеских са друге стране у томе што се прве производе у државним установама и без профита јер им је циљ заштита и здравље становника, док западне компаније и вакцине, као и све друго што производе нуде тржишту уз одређену надокнаду да би зарадиле и оствариле профит. То је и разлог што америчке вакцине коштају неупоредиво више. Становници Аустралије, без обзира били Кинези или не, ако су вакцинисани кинеском вакцином у Аустралији су третирани као да су невакцинисани и с обзиром на то могу да трпе одређене последице, пре свега када је у питању задржавање посла. Одједном је, међутим, и ту дошло до одступања, ваљда у име принципјелности и врхунске мантре која каже да смо сви исти пред законом.

Наиме, иста власт је одлучила напрасно, ничим изазвана, да третира одређени део популације прописно вакцинисаним чак и ако је реч о кинеским вакцинама. Логично је питање који је то део популације? Кинески студенти до којих је Аустралији изузетно стало јер је високо школство друга највећа извозна индустрија ове земље. Што ће рећи да и пре него што је усвојена ова одлука однос према вакцинама произведеним у Русији или Кини није имао никакве везе са њиховом ефикасношћу или општим здравственим стањем. Вакцине, па макар биле и кинеске, не примају се боље на кинеске студенте него на остатак популације, али долазак кинеских студената много боље се очитује на финансијску слику Аустралије и њених прихода, а то је питање много вишег реда приоритета него заштита широких народних маса и свих категорија друштва. То истовремено значи да није уопште истина да је проблем са Новаком био само то што није био вакцинисан, јер је подједнако велика, ако не још и већа збрка могла настати да је дошао вакцинисан једном од незападних вакцина. Нови круг лудила!

Напокон, „случај Ђоковић” са бар неким последицама које је изазвао, није могао а да не дотакне Србе у Аустралији, понајвише оне из Мелбурна. У Србији и по целом свету отишли су снимци Новакових обожавалаца који су се свакодневно окупљали испред бившег хотела, у међувремену претвореног у имиграциони притвор, руину од зграде која не може да се опише другим речима осим изразито неуслован смештај. Као и све што су Срби урадили, и то окупљање испред хотела било је спонтано, са пуно емоција али и – неорганизованости! Типично српски! Недостатак организације каква је некад био Српски национални савез, показао се у пуној трагедији и у данима када се одлучивала судбина Новака Ђоковића у Мелбурну. Зато се и често постављаном питању „шта мисли српска заједница” они који иоле познају ту „заједницу” а не пате од вишка обавезног сањарења када је реч о националном јединству и чувеној слози, не могу а да се од муке не ухвате за главу. Зато што не може да доноси судове, одлучује а да одлуке буду легитимне и са искреном подршком већине проводљиве организација која – не постоји!

У Аустралији постоје Срби као народ, имају своје бројне клубове, спортске и националне организације, али су то само нуклеуси расцепканог организма који већ деценијама вапи за кровном организацијом која ће их све објединити и представљати на начин много достојанственији и ефикаснији. Српска православна црква као стуб очувања спрског идентитета на Петом континенту и једина српска институција која има изграђену унутрашњу хијерархију и брижно негована правила понашања, није и не може да понесе терет политичког и сваког другог социјалног деловања јер је то врста пренапрезања која може да роди само негативне последице. Уосталом, епископ аустралијски Г. Силуан, упутио је оштар протест овдашњим властима негодујући због третмана коме је био изложен Новак Ђоковић, али и парох ЦШО „Света Тројица” у централном делу Мелбурна, прота Петар Дамњановић, који је хтео да Новака обиђе док је био у притвору. Није потребно ни напомињати како су реаговали центри моћи на отворено негодовање српског епископа, јер да поштују духовног поглавара Срба у Аустралији не би ни ризиковали његов протест и Новака третирали горе од сумњивих имиграната.

Онај ко је знао да тумачи слике које су свакодневно одлазиле у свет, могао је да буде поносан због набујалих емоција које Срби из Мелбурна нису скривали када је њихов Новак у питању, али осим ватре у срцу и искрене подршке најбољем светском тенисеру није преостало скоро ништа више. Готово невероватно би зазвучала вест да је крајње непријатна, жалосна истина сасута у лице аустралијским Србима, а управо се то догодило срамним односом према Новаку Ђоковићу, изазвала рађање нове свести, озбиљну анализу стања и предузимање конкретних корака како би се стање почело поправљати. Новакова је срећа што је одавно постао способан да се брине сам о себи на највишем могућем нивоу, што подразумева и финансијску способност борбе за властите интересе, јер да није тако „оно” што се назива „српском заједницом у Аустралији” могло би да му помогне колико може и самој себи – никако!

Уосталом, писцу ових редова у свежем је сећању дан када је спортски уредник „Српског гласа” из Мелбурна Милан Ниновић дошао у редакцију жалостан зато што није успео поред свих веза и познанстава да пронађе бар једног спонзора за тада младог и врло перспективног тенисера Новака Ђоковића који је са оцем први пут дошао у Мелбурн а једину помоћ на коју је наишао био је смештај у хотелу Слободана Мусића. Криомице је покушао и потписник ових редова, све се надајући да би „нешто могло да се деси“, али је резултат био једнако поражавајући.

Уосталом, држава Аустралија и њени највиши органи власти нису одједном променили став према Србима у целини да би једног од њихових највиђенијих и најистакнутијих појединаца одлучили преко ноћи малтретирати „као никад никог“. То је политички колосек одавно трасиран, само је питање величине и звучног имена које ће се можда неки пут испречити. Слично је било и пре петнаестак година са случајем Капетана Драгана који је Хрватској изручен иако као аустралијском држављанину то није смело да му се догоди. Логика, али не она из Андрићева опуса, говори у прилог томе да је државно тужилаштво рачунало да Срби неће успети да се организују и реагују и да ће Драган Васиљковић бити изручен скоро преко ноћи. Преварили су се, па се случај отегао на године судовања, притвора, малтретирања. Ипак, за разлику од Новака који се властима није опирао, Капетан Драган је запуцао на сам врх, у саму главу аждаје. Када га је угледни The Australian прозвао ратним злочинцем, Капетан је најавио тужбу против листа, другим речима против власника, медијског магната Руперта Мурдока.

У сећању је уредника „Српског гласа” и случај Јелене Докић, у време када је била највећа нада аустралијског тениса и догурала до 4. места на светској ранг листи. Човек који је био испред Тениског савеза Аустралије одређен и плаћен да брине о крчењу пута ка врху Јелене Докић у ствари је радио на њеној деконцентрацији, злоупотребљавајући танке живце и експлозивност њеног оца Дамира. Погађате ли којег је порекла био тај човек? Уместо теорије завере, коју деценију касније видели смо како је све завршило.

Емоције и немоћ

Као и увек, можемо и на ово што се догодило Новаку у Мелбурну јануара 2022. године да гледамо са различитих страна, али чињенице су неумољиве. Срби без организације, без „труста мозгова” могу само оно што су и овај пут показали, много емоција и још више немоћи. Једини који је из политичких кругова смогао снаге да упути извињење Србима и држави Србији због срамног понашања према Новаку био је посланик Креиг Кели, али зато што Срби немају своју главу у овој земљи, немају центар у који ће се сливати информације и где ће се доносити важне одлуке у интересу чувања угледа и интегритета сваког српског појединца у оквиру заједнице, није никакво чудо што је поменути посланик изазвао одушевљење Новакових навијача. Зато што Срби брзо заборављају и још брже праштају, ако уопште и знају шта би требали да опросте. Лидеру Уједињене странке Аустралије имали су да опросте нешто много болније од задовољства што се сетио да и они треба да уживају неко поштовање, јер је управо Креиг Кели остао дужан Србима извињење, али не због потеза Скота Морисона и екипе коју је јавно испрозивао, већ – својих! Наиме, 10. априла када хрватска заједница Аустралије увек с поносом прославља свој најомиљенији празник, дан проглашења НДХ, није им у походе, наоружан речником похвала и дивљења ишао Скот Морисон већ управо – Креиг Кели! И одржао свој говор, у име „демократије, слободе и људских права”, иза знамења усташке државе која је била прави узор у промоцији највиших „еуропских“ вредности из времена током Другог светског рата.

„Сматрам да би даље присуство г. Ђоковића у Аустралији могло да утиче на појачавање антивакцинашког расоложења, потенцијално водећи чак до грађанских немира!” – написао је премудри министар Алистер Хоук у образложењу своје одлуке о другом поништењу Новакове визе. Недељу дана касније, када власти Народне Републике Кине јавно упозоре да би уочи Зимских олимпијских игара спортисти – учесници великог такмичења требали да поведу рачуна о својим јавним наступима, јер ће због јавно изреченог мишљења које би могло да се протумачи антикинеском пропагандом и позивом на антиуставно деловање бити санционисани не само протеривањем, него можда и затворском пресудом, Аустралија се нашла запрепаштена. Али не толико кинеским упозорењима, већ неуобичајеном реакцијом на уобичајене аустралијске критике које су увек носиле у себи и одређену дозу колонијалне подругљивости типа „ауторитарни кинески режим под командом Комунистичке партије”. Кинези су им сада уредно вратили њихових руку дело уз пригодан коментар који се назирао између редова: „Било би вам крајње време да зачепите јер сте Новака депортовали пре него што је и реч рекао, дакле само за помисао која није ни доказана јер га нисте ни питали шта мисли!”

И ако већ „не пада снег да покрије брег, већ да звери покажу свој траг”, овај пут се то десило јасније него у безброј мање звучних и зато јавности непознатих случајева. Звери су показале свој траг, али ће у околностима високог степена испраности органа који би људима требао да обезбеди способност критичке анализе и омогући им самостално доношење закључака, бруталног вриска лажљивих медија који су упорно скретали пажњу јавности на погрешну страну и обасипали је накарадним ставовима, све остати на епизоди са најбољим тенисером света са једне и највишиих органа власти државе Аустралије са друге стране. Све заједно – туга! Новак ће можда и успети, ако поступак покрене, да пред судом истера бар део правде за штету која му је учињена, па ће добити одштету у милионском износу. Тада ће поново кренути салва похвала на рачун „врхунаравно ефикасног правосуђа”, „високоуређене државе”, „развијеног друштва које треба да представља узор дивљим народима као што је српски и неуређеним државама као што је Србија“. Све саме заблуде и отворене лажи у низу званом страхота! Јер само озбиљно заблудели могу да не виде како Аустралија већ деценијама клизи у правцу супротном од свега што је некад красило ову земљу и чинило је привлачном за многе поштене и вредне људе, као нажалост и за злочинце и криминалце.

Системски проблем

„Случај Новак” пљуснуо је у лице нимало пријатну истину свима који на свет око себе гледају отвореним очима и чији врхунац интелектуалног напора не завршава на папагајском понављању генијалних бљувотина какве се свакодневно могу чути на комерцијалним каналима аустралијских ТВ канала, а каква је, поред осталог било и ругање Новаку из уста налицканих водитеља јутарњег програма канала „7” који су га у тренуцима када, можда случајно а можда и не, нису знали да су у програму, називали крајње увредљивим именима. О многим аспектима проблема који је настао наизглед случајно и чији значај не би требало преувеличавати упорно се ћути, а ако се нешто и каже онда је то или погрешно, или врло тихо. У општем цунамију глупости, међутим, нико да се осмели да каже оно што су сигурно неки одавно схватили, да се иза сваког оваквог јавног деловања врха власти не крије само недостатак интелигенције највиших представника власти и културе опхођења према највећег поштовања вредним појединцима, већ превазиђени, изанђали и зато све накараднији – систем! Јер, све се мења, брже него икад раније у историји човечанства, па и релативно краткој Аустралије, само то „величанство“ остаје недодирљиво – систем!

Само једном давно ноторног Џона Хауарда, премијера који је обележио читаву деценију новије аустралијске историје, упитали су није ли у центру проблема функционисања државе и друштва  систем какав познајемо. Нервозно је одговорио да „систем није савршен али бољег нема”. У демократији која је самој себи супротност, јер једино о чему не може да се разговара, осим о томе да ли је у Сребреници почињен геноцид и да ли је Новак икона антивакцинаша је – демократија какву знамо! Систем који упорно производи све више неуралгичних тачака у свакодневном животу грађана, све више несигурности, све мање склада, пажње према другима и бриге за слабије. Систем у име чије је мантре о „правилима која су за све иста” најбољи тенисер света завршио у смрдљивом притвору, док све бројнији гангови, а посебно су уочљиви они суданских досељеника, оргијају и у пола бела дана проваљујући у куће и нападајући ножевима и мачетама мирне суграђане.

Сви апсурди аустралијске имиграционе политике и закона само су, међутим, кап у мору лудорија које су све видљивије и неуким људима, а иза којих не стоји ни Скот Морисон ни било који други појединац већ – систем! И зато, до неког новог „случаја Новак”, сетите се великог писца и његова луцидног доживљаја босанске границе где престаје логика. Андрић је један, али није Босна увек и у свему само у – Босни! Питање је само колико можемо да погледамо истини у очи и имамо ли очи за гледање истине?

Слободан Грба је бивши дугогодишњи главни уредник „СРПСКОГ ГЛАСА” из Мелбурна