Суштина поруке коју је синоћ са Андрићевог венца послао председник Србије своди се на једну реченицу: дошао је крај политике врдања, Србија под његовим вођством је од максиме и Косово и Европска унија стигла до раскрснице на којој један пут води у Брисел, а други у Косовску Митровицу. Или, речником времена у којем је Александар Вучић стасавао у доброг радикала, он, а то значи Српкиње и Срби, могу да бирају између овоземљске и небеске Србије.
Пажљивим слушањем синоћњег излагања председника Србије може да се изведе закључак да Александар Вучић припрема терен за наставак (за њега и његове партијске другаре) мукотрпног хода европским путем, којим ће моћи да пође, а да не зглајзне са власти, само ако бираче добро застраши стављајући их пред избор: или ћемо се повиновати западној сили и нећемо више из петних жила да се трудимо да Света Луција или Есватини повлаче признање независности Косова (што нервира стаф у Белој кући па је амерички представник у новоформираној западној преговарачкој Петорки то и затражио) и нећемо да правимо никаквих проблема око пријема Косова у Уједињене нације, или ће овом економском “златном добу“, које свакодневно цртају режимски медији, доћи немили крај.
Председник Србије је за ту сврху речима које циљају у егзистанцијалне страхове грађана поручио: ако се он не жртвује – јер лако би њему, јунаку какав јесте, било да лупи шаком о сто и отера ове западњачке лицемере и одбије понуду коју су њему на преговарчки сто здружено треснули САД, ЕУ, Немачка, Француска и Италија – онда ће бирачи остати без посла, плата и пензија, увешће им поново и визе за државе чланице Европске уније, а и синови и унуци би могли у том случају са оних 5000 нових војних специјалаца да се обрену у новом боју на Косову, по други пут против НАТО-а.
Пошто је ствари, не решавајући за 10 година ништа и не питајући никога, дотерао до тачке, како сам каже, “узми или остави“, хоће сада Вучић да дели одговорност и са Народном скупштином и са опозиционим посланичким клубовима и са народом, стављајући у изглед и, “можда“, како рече, референдум о наставку косовско-европске политике. А референдумско питање можемо да замислимо: да ли хоћете да имате за леба и не чекате у редовима испред западних конзулата или да наставимо да блокирамо пријем Косова у УН?
Пожалио се Вучић бирачима да је до оваквих “нерзумних“ косовских условљавања здруженог Запада дошло због ове нове геополитичке руско-украјинске ситуације, али да ће до тога кад-тад свакако доћи знао је свако ко се “разумно“ бави политиком. Било је то јасно од потписивања Кумановског споразума 9. јуна 1999, који је последица, пораз, милошевићевско-шешељевске, Дачићеве и Вучићеве политике, након чега су се српске војне и полицијске снаге за вијек и вјекова повукле са Косова и Метохије и препустиле га командантима УЧК.
Биће српски конзументи телевизијских програма изложени још многим театралним наступима свог председника, али се после јучерашњег драматичног наступа назире прекомпоновање политичке сцене јер ће проевропске опозиционе партије, насупрото оних национално-патриотских – не-дамо-Косово-ни-по-коју-цену и нећемо-у-злу-ЕУ – странака, бити пред незивидним избором: или да стану иза Вучића који је натеран да коначно крене тим фамозним, европским путем, или да заједно са Дверима, Заветницима & Цо. падну у немилост “западних партнера“.
И да буде сасвим јасно: ако се Вучић определи за земаљску Србију, нико на Западу пишљива боба давати неће за стање демократије и слободе медија у Србији, напротив: праг толеранције на кршење основних европских вредности и стандарда биће још виши.
А грађани Србије да се припреме и за увођење санкција љубљеној Путиновој Русији.