Оптимизам у сенци дефицита

Cкоро је незапажена информација Републичког завода за статистику да нам је робни извоз у првих осам месеци ове године већи од прошлогодишњег у истом периоду за 28,2 одсто, а увоз за 38,8 одсто те да је осмомесечни робни дефицит у спољнотрговинској размени вредан 7,35 милијарди евра, што је више за 72,9 одсто него у истом периоду прошле године

Војислав Гузина

Упркос економској кризи која прети да премаши ону с краја 2008. године, уз повремену песимистичку прогнозу у вези са предстојећом зимом, углавном слушамо похвале наше економске стварности, с којом се, кажу државни челници, не могу похвалити ни земље с много вреднијим показатељима досадашњег развоја. Прво место заузима похвала да нам јавни дуг од 32,24 милијарди евра (крај августа), чини свега 53,4 одсто бруто домаћег производа (БДП), што је далеко мање од процента у много јачим економијама у Европи и свету. Уз похвалу стабилних јавних финансија иде најава нових инвестиција, повећања плата и пензија већих од званичне инфлације, која ће, како најављују из Народне банке Србије (НБС), ускоро почети да пада, чему треба да помогне и подизање референтне камате стопе у складу са повећањем камата у САД и Европи.

Насупрот оптимистичким информацијама, скоро је незапажена информација Републичког завода за статистику да нам је робни извоз у првих осам месеци ове године већи од прошлогодишњег у истом периоду за 28,2 одсто, а увоз за 38,8 одсто те да је осмомесечни робни дефицит у спољнотрговинској размени вредан 7,35 милијарди евра, што је више за 72,9 одсто него у истом периоду прошле године. Нажалост, сасвим очекивано. Увоз енергената је и физички повећан, између осталог и због хаварије у ТЕНТ-у, а цене енергената и свега другог што смо увозили су знатно веће, апсолутно и у односу на наше извозне цене, па је сасвим логично да се разлика између вредности извоза и увоза повећа у корист увоза.

У складу с тим следи питање, на шта ће нам личити овогодишњи платни биланс, тачније текући рачун платног биланса и поред фантастичног односа у размени услуга (захваљујући ИТ сектору) у корист извоза, ако робни дефицит спољнотрговинске размене настави овим темпом и буде, рецимо, 11 милијарди евра, што је сасвим вероватно. Висок раст дефицита може постати озбиљан проблем због вероватног погоршања услова његовог покрића. До сада смо, годинама уназад, нето дефицит спољнотрговинске размене (робни дефицит умањен за суфицит на услугама) покривали без да нас „глава боли”. Прво би га, безмало, преполовили дознакама из иностранства, а оно што остане, покривали приливом девиза по основу страних директних инвестиција, и још је преостајало за повећање девизних резерви. Разумљиво, о износу дознака, њиховој улози у платном билансу, очувању стандарда примаоца тих дознака и девизној штедњи се мало шта може чути, док се о приливу девиза по основу привлачења страних инвестиција, у чему смо лидери у региону, може чути приликом сваке нове стране инвестиције. Тај прилив је, кажу, доказ поверења страних инвеститора у нашу економију.

Дознаке, и ако смо, нажалост, принуђени да им се надамо и радујемо, неће више имати досадашњу вредност ни значај у нашој економији, било због промене у карактеру емиграције, било због природног смањења броја прималаца дознака, па и смањених економских могућности пошиљалаца тих дознака у одвајању дела зарада за те сврхе. Што се тиче прилива девиза по основу страних инвестиција он ће или стагнирати или падати без обзира на раст наше зависности од тог прилива. Разлог су економске прилике у земљама порекла страних инвеститора, мада не треба занемарити ни разлог с наше стране, о чему не бих, јер не спада у природу овог текста. Зато ће већ ове године знатан део дефицита текућег рачуна платног биланса бити покриван новим, сигурно скупљим, задуживањем комбиновано са трошењем девизних резерви.

Томе треба додати да ће, без обзира на апсолутну вредност нових прилива девиза по основу страних инвестиција, расти и девизни одливи по основу права страних инвеститора и инвестиционих кредитора на дивиденде и камате, што повећава расходну страну платног биланса, а последица је негативног салда тзв. нето инвестиционе позиције (разлика између укупних инвестиционих улагања и инвестиционих кредита странаца код нас у односу на наша улагања у иностранству), који је у нас одавно забрињавајућих вредности.

Ни курс динара није без утицаја на наше билансе. Небитна је полемика да ли НБС води политику фиксног курса динара или не, па и колико садашњи курс динара штети извозу, а охрабрује увоз. Проблем је, ако је динар прецењен, а спадам у оне који мисле да јесте, у нереалном исказивању економских вредности (дугова, камата по тим дуговима, дефицита буџета, зарада, БДП-а и др.) прерачунатих у евро. Логично, курс динара у односу на евро је, безмало, исти већ пет година, и ако је куповна моћ динара за све што највише купујемо за то време скоро преполовљена.

Додајмо свему томе и трајне развојне дефиците, попут дефицита у сопственом инвестиционом потенцијалу, радној снази, енергетици, а нарочито у непостојању дугорочне развојне и економске политике, што надомештамо појединачним, међусобно неусклађеним, одлукама. На срећу Србија још има потенцијала за поузданију економију и биће таква кад схватимо да политика брзих ефеката и импровизација није својствена озбиљној држави.

Економиста

Post Views: 100