Отишли смо јер смо пожелели само да достојанствено живимо

Катарина Алабурић живи са породицом у Ослу, на Грефсену од како се 2007. године из Србије преселила у Норвешку. Разлози за одлазак су се, каже, нагомилавали годинама, а они су као и други људи из бивше Југославије са којима се тамо друже, у једном тренутку само пожелели да достојанствено живе своје животе.

Катарина је педагог, ради у једном обданишту на 15 минута хода од стана, што јој представља загарантовану свакодневну рекреативну шетњу. Међутим, кад је отишла за Норвешку није била педагог, већ дипломирани правник . Удата је и има две ћерке, Нину и Јану, старе 20 и 15 година. Муж Срђан, лекар по занимању радио је у Хитној помоћи у Београду и тим занимањем се бави и у Норвешкој.

Катарина је одрасла у Београду, на Топчидерском брду, у породичној кући родитеља њене мајке.„Потичем из предратне имућне породице (по деди са мајчине стране) три генерације лекара, професора универзитета, историчара, и како би се која власт мењала, тако би поткусуривали, узимали земљу, плацеве, воћњаке, некретнине“, започиње своју причу за Данас.рс Катарина Алабурић.

С обзиром да је рођена 1973. године, последњи талас рата на Балкану, дочекала је, каже, са 17 година.

„Године су се низале, рат је буктао. Сећам се, на вестима у ударном термину су приказивали ужасе са ратишта. Као студент Правног факултета у Београду, излазила сам са вршњацима викендом у дискотеку или на неку журку док су на само пар стотина километара преко границе људи губили животе. То је из ове перспективе за мене толико гротескно и немогуће описати и објаснити Норвежанима. Суноврат се, наравно, одражавао на све недужне људе. Узимам, као неки преломни тренутак, клицу која зачиње идеју да на тим просторима нема наде за, по мени, достајенствен живот, два телефонска позива с´ почетка деведесетих: један, путем кога су мајчине родитеље обавестили да им је стара штедња „нестала“. У питању је велика свота, вишедеценијског улагања. Након тога, сазнајемо да нам је одузета кућа на мору, у Јелси, на Хвару. Кућу су зидали, доста се одричући, мајчини родитељи. Мајчина мајка је тешко подносила распад земље и ту отимачину и умире, напрасно 1993. године“, присећа се Катарина.

Бомбардовања се, каже, присети сваког 9. маја док седи на паузи на послу.

„Наиме, на дан прославе победе над фашизмом у Другом светском рату, град надлећу војни авиони-ловци. Проламање звука ниског лета кроз ваздух још увек изазове непријатност у првом тренутку. Објаснити „сизелу“ и „смирелу“ колегама је, практично, немогућа мисија“, додаје она.

Средином 2005. године муж и она доносе одлуку о одласку из земље. Бирају Норвешку из разлога што је, како истиче, првенствено држава благостања, налази се у Европи, на нешто мање од три сата лета авионом, и наравно, високог стандард.

„Оно што ова скандинавска земља пружа човеку је да може у потпуности да се ослони на свој ментални капацитет када планира и остварује своје животне циљеве. Да будем мало конкретнија: школовање, прешколовавање, дошколовавање је потпуно изводљиво током целог живота. Нико није талац породице, посла који већ ради да би одустао од неких нових „праваца“ којим би се желео кретати. Фасцинантно је колико се улаже у људско биће у свакој фази живота. Обданишта имплементирају најмодернија теоријска достигнућа базирана на истраживачком раду у области педагогије и психологије. За породице испод извесног стандарда примања је цена услуга предшколске установе редукована, образовање је, наравно, бесплатно (од основне школе до универзитета)“, описује Катарина како изгледа живот у Норвешкој.

Почетак у новој земљи, како и код многих, захтевао је више напора и прилагођавања.

„Муж је морао да се ауторизује, што је подразумевало нострификацију, практично, целог Медицинског факултета. Сада је специјалиста интерне медицине (са субспецијализацијом из геријатрије као и ургентне медицине). Он је имао среће да је већ са 19 година знао чиме хоће да се бави. У мом случају је то било мало комплексније. Ја по заврештку гимназије нисам добила подршку породице да студирам на Филолошком факултету. Глума ме је такође интересовала (као други избор). Одлука је пала на Правни факултет, што је било врло сувопарно за моју природу“, наводи наша саговорница.

По доласку у Осло, Катарина предаје диплому са Београдског универзитета НОКУТ-у, ауторизационој инстанци. Признају јој две године универзитетског образовања и нуде јој још годину дана студија да би могла да ради као правник.

„У том тренутку имам 34 године. Одлучујем се да прво савладам језик на универзитетском нивоу и полажем тадашњи Бергенстест да бих могла да слушам наставу на факултету. Нина, старија ћерка је имала шест година а млађа, Јана 14 месеци по доласку овде. Још од Нининог рођења сам приметила да уживам не само као родитељ да боравим са њима, већ и у интеракцији, као процесу, активитетима у току дана, њихово откривање света кроз различите степене зрелости. Након неколико година рада као асистент педагозима у обданишту, одлучујем се за студије педагогије на факултету у Ослу. Стичем звање педагога/учитеља за децу у предшколском узрасту (Бацхелор). Да сам са 19 година, као студент прве године Правног факултета, знала да ћу управо 20 година касније (са 39 година) коначно уписати студије које ће ме у потпуности професионално испунити, не бих веровала. И то на језику којим говори само око пет милиона људи на планети“, са поносом истиче Катарина.

Отишли смо јер смо пожелели само да достојанствено живимо (ФОТО) 3
Катарина као гусар
Не скривајући одушевљење што су јој се испунили сви снови још из тинејџерских дана додаје:

„Добила сам прилику да научим још један нов језик. На другој години студија бирам смер: уметност, култура и креативитет са акцентом на драмски рад са децом. Ето испуњених снова да се бавим глумом! На завршној години студија бирам продубљивање у организацијски и управљачки/менаждерски концепт предшколских педагошких институција“.

Рад са децом сматра невероватно креативним послом, а занос деце у игри пореди са фокусом глумаца у позоришној представи где се „кобајаги“ проживљавају судбине и верзије људских живота а без фаталних и непоправљивих последица.

„Баш зато што је „кобајаги“, може да се одигра сваки пут изнова, са новом поделом „улога“ и односом „снага“.То има исцелитељску моћ и даје педагогу могућност да препозна аспекте развоја дететове когнитивне и емотивне интелигенције и, евентуално, интервенише самостално или уз помоћ специјалиста у различитим областима подржавања развоја детета. Планирам у будућности да дам допринос у области истраживачког рада са децом. Још на факултету су моји радови кориштени у настави. Невероватан је осећај када човек пронађе свој теленат и то му још буде и позив који му омогућује хлеб насушни!”, наглашава Катарина.

Старија ћерка, Нина је кренула очевим стопама. Студира медицину у Ослу. Млађа је ускоро гимназијалац (основна школа траје десет година). Интересује се за дизајн. Као породица, воле много да путују.

„Посећујемо често удаљене, топле дестинације као европске и светске метрополе. Желимо деци да пружимо што више сазнања о свету и да стекну успомене и искуство а кроз школовање да добију знање. Управо оне вредносне категорије које им нико не може одузети“, каже Катарина.Отишли смо јер смо пожелели само да достојанствено живимо

„То је крај са веома добрим географским положајем, узвисина изнад Осла, на северу, са које пуца видик на цео град. Ту живи махом виша средња класа. Прве три године по доласку смо изнајмљивали спрат у приватној кући. На јесен 2010. године купујемо стан са погледом од 180 степени у радијусу. Лево нам се простиру шуме Нордмарк-е, централно лежи на видику источни део града, а десно нам се отвара поглед на Осло фјорд. На пролеће и лето су дани веома дуги. Сунце је на небу до десет сати увече а светлост буде и до поноћи. Зими се забели од снега и минималистичких светлосних украса у прозорима кућа и станова. Завесе и ролетне су у овом делу града ретко навучене или спуштене па фасаде у децембру изгледају као излози“, дочарава Катарина.

Прошле године су она и муж ћеркама купили стан, недалеко од њиховог да се могу издвојити као студенти.

„То је нешто што муж и ја за радног века не бисмо могли у Србији да обезбедимо деци“, наглашава она. Катаринина мајка је лекар у пензији и она живи такође у Ослу, у истом крају, недалеко од њих.

„Добила је спајање породице и доселила се у Осло непуних годину дана наког нашег доласка“, појашњава Катарина.

Катарина и Срђан тамо имају круг пријатеља, из различитих делова бивше Југославије, а школујујући се и ауторизујући се тамо, стекли су пријатеље и из многих делова света.

Што се тиче ситуације у „родној груди“, признаје да јој је тешко да прати.

„Имам утисак да је све теже ту живети. Моја мама је страствени пратилац ситуације па, захваљујући њој редовно добијам пресек догађаја. Ја сам од малена васпитавана да сам становник планете. Просторе са којих долазим посећујемо у просеку сваке друге године. То због чега смо ми отишли ће, нажалост, потрајати на тим просторима а људски живот је, по мени, непроцењив за ту врсту жртве“, закључује Катарина Алабурић.

Danas