Иља Будрајтскис је историчар, професор на постдипломским студијама политичких наука Московске школе друштвених и економских наука („Шанинка“). Са њим је разговарао Саша Ратников.
Политику историје коју је током последње деценије спроводила руска држава сада можемо ретроспективно тумачити као припрему рата са Украјином. Ову политику одликује неколико кључних карактеристика. Прво, карактерише је општа тенденција данашњице ка губитку визије будућности и стремљење да се у прошлости нађе оправдање за садашњост. Друго, историја Русије се разматра искључиво као историја руске државе која у својим различитим облицима (било као Руска империја или Совјетски Савез) и на различитим етапама свог постојања репродукује своју непроменљиву суштину. У таквој перспективи, Русија је једнака својој територији, биолошки схваћеном народу и есенцијалистички поиманој култури. Руска пропаганда стално говори о „цивилизацијском коду“ – то јасно сведочи о томе да се култура сматра нечим урођеним, стеченим на генетском нивоу. У таквој парадигми културни код је једнак генетском, те је, следствено томе, непроменљив.
Коначно, историја Русије се своди на историју борбе државе са спољним непријатељима и освајање нових територија. У таквом моделу историје унутрашњи политички процеси, развој друштва и културе играју потчињену улогу и бивају потиснути у други план.
О цикличном схватању историје и неолиберализму
Руска политика историје не нуди линеарни, већ циклични модел историјског процеса. Линеарни наратив – карактеристичан, на пример, за совјетску историјску концепцију – претпоставља да сваки моменат у прошлости или садашњости представља део процеса настајања који се одвија у времену и који има неки циљ у будућности. У путиновском историјском моделу нема идеје настајања.
Теза о конфронтацији Русије и Запада представља осу или срж тог модела. Почевши од далеке прошлости до садашњег дана, колективни Запад је под различитим маскама покушавао да Русију лиши њене самобитности и суверености, док се Русија успешно супротстављала тим покушајима. Такав приступ лишава сваки историјски догађај његове јединствености и специфичности. У путиновској верзији историје не може бити ничег новог: Невска битка, покољ на залеђеном Чудовском језеру, Наполеонова инвазија, Други светски рат, сукоб са Украјином – све се то сматра репродукцијом једног те истог обрасца.
Из тога следи још једна важна карактеристика – идеја да Русија неминовно мора постићи успех. Док је још био министар културе, Владимир Медински је стално говорио о високом степену компетитивности руске културе. Читава историја Русије је историја успеха зајемчених нашим вредностима, културом и религијом.
Православље се такође идентификује функционално – као религијски избор који у највећој мери погодује достизању успеха. Патријарх Кирил је средином 2010-тих изјавио да је избор хришћанства Владимира Светог био рационално решење које му је помогло да оствари спољнополитичке успехе. Тако се конзервативно циклично схватање историје на чудесан начин спаја са неолибералном идејом ефикасности.
Све кризе и револуције у руској историји сматрају се резултатом спољашњег мешања јер сама концепција руске државе искључује могућност било каквог неуспеха. У анализама руских револуција из 1905. и 1917. године наглашава се да су те револуције у стварности биле инспирисане споља, те да нису почивале на неким реалним друштвеним, политичким или економским основама.
Својевремено, на мене је велики утисак оставила изложба „Русија – моја историја“ која је у најразвијенијем облику репрезентовала савремену руску историјску концепцију. Очекивао сам да креатори изложбе Лењина назову немачким шпијуном, али се испоставило да су, по њиховом мишљењу, и устанци Декабриста, Јемељана Пугачова и Степана Разина такође били изазвани иностраним мешањем.
О забрани „Меморијала“
Током судског процеса против „Меморијала“ тужилаштво је директно изјавило да као основ за забрану овог удружења служи то што оно, наводно, оцрњује историју Русије. Та теза је веома важна. Историју Русије „Меморијал“ није приказивао са становишта државе, већ из перспективе оних који су страдали од њеног деловања. Од принципијелне важности за „Меморијал“ је било омогућавање људима да чују гласове жртава, независно од тога ко су биле те жртве. Стога ми се чини некоректним тврђење да је „Меморијал“ заговарао либерално виђење историје. Знамо да је међу жртвама стаљинских репресија било много комуниста – „Меморијал“ то никада није скривао већ је, напротив, на сваки могући начин истицао ту чињеницу.
То схватање историје које је заговарао „Меморијал“ може се окарактерисати као генеалошко – то је прича о губитницима, а не победницима. Сећање на губитнике и могућност солидарисања са њима чини нас људима и грађанима, јер оно непрестано указује на границе које држава не би смела да пређе у свом самооправдању. Са тог становишта, „Меморијал“ је био важан симболички противник владајућој руској идеологији и његова ликвидација је била један од корака на путу ка ономе што се догодило 24. фебруара.
О преиспитивању совјетског искуства и Путиновом антикомунизму
Носталгија за Совјетским Савезом је играла важну улогу у формирању руске идеологије и политике историје – пре свега зато што Путинов режим СССР сматра једном од реинкарнација „историјске Русије“. Међутим, однос режима према Совјетском Савезу је нешто сложенији. Својевремено је Путин распад СССР назвао највећом геополитичком катастрофом XX века. Ако упоредимо ову изјаву са његовим говором одржаним два дана пре инвазије на Украјину у коме је он изјавио да су савремени проблеми са Украјином створени националном политиком бољшевика, онда се може тврдити да је Путин временом дошао до закључка да највећа геополитичка катастрофа XX века није био распад Совјетског Савеза већ његово стварање. Совјетски Савез се заснивао на принципима самоопредељења нација, антиимперијализму и фундаменталној ревизији оних темеља на којима је почивала Руска империја. Очекивало би се да, као резултат инвазије на Украјину, управо те идеје морају бити ревидиране. У том смислу, Путин је у основи антисовјетски и антикомунистички политичар.
То што данас ради Путинова Русија у Украјини може се сматрати покушајем коначног повлачења црте испод совјетског искуства. Идеја руско-украјинског пријатељства и братства била је могућа једино под условом признања једнакости народа и њиховог легитимног права на поседовање националне културе, језика и идентитета. Стога је у светлу текућих дискусија о томе да ли су у будућности могући нормални односи између Руса и Украјинаца нужно поновно промишљање совјетског искуства. Притом, наравно, не треба заборављати многобројне империјалне рецидиве стаљинизма, као и такве ужасне догађаје попут Холодомора.
Ревалоризација совјетског искуства се мора заснивати на разумевању његове противречности и нехомогености – на пример, поимању јаза између позиција Лењина и Стаљина о питању националног самоопредељења. Преименовањем улица или рушењем споменика немогуће је „отарасити“ се совјетског као од неке целине – оно се мора прихватити као део историје у коме су несумњиво постојали како екстремно реакционарни моменти, тако и прогресивна, ослободилачка обележја која могу бити основ за демократски развитак у будућности.
О интернационализму и заблудама западних левичара
Када сам у недавном интервјуу часопису Спецтре говорио о нужности повратка интернационализму, то је пре свега било упућено западним левичарима који су, већином, последњих деценија потцењивали могућност агресивне империјалистичке политике Русије. Доминантна је била идеја да империјализам може бити само амерички, а да се све што се том империјализму супротставља аутоматски уписује у категорију историјски прогресивних снага.
Такво гледиште је у основи погрешно. Многи левичари на Западу сада то разумеју и покушавају да развију другачије становиште, али још увек без већег успеха. Представа о томе да је „непријатељ мог непријатеља – мој пријатељ“ је тако дубоко проникла у свест западних левичара да им је веома тешко да се врате идејама интернационализма – солидарности са угњетенима, укључујући и са угњетеним нацијама суоченим са колонијалном агресијом. Превазилазећи националне границе и делећи постојеће капиталистичке државе на прогресивније и мање прогресивне, интернационализам не сматра империјализам својством само неке одређене државе, него потенцијално опасним стањем света бременитог војним сукобима. Такав интернационализам су европски левичари демонстрирали у годинама Првог светског рата, а данас он захтева поновно разматрање и актуализацију.
О томе како руска пропаганда редефинише појам нацизма
Већ сам говорио о томе да руска политика историје нуди циклични модел историје Русије. С тим у вези, историја и поуке Другог светског рата се такође подвргавају темељном преиспитивању. Ако у Другом светском рату и победи над нацизмом није било ничег јединственог – јер то је само једна од победа у низу руске цивилизације над западном – онда и у самом нацизму нема ничег јединственог. Ако сте против Русије, онда сте нациста, а ако сте за Русију – онда сте антифашиста.
Када Министарство одбране Русије говори о својој намери да организује „Међународни антифашистички конгрес”, онда је реч о окупљању свих снага које се солидаришу са руском спољном политиком у њеном садашњем виду. Главна разлика између те иницијативе и „Конгреса за мир“ које је тридесетих година у Европи организовала стаљинистичка Коминтерна састоји се у томе што је – бар на нивоу вредности – Совјетски Савез представљао алтернативу нацизму. СССР је говорио о заштити демократских права, једнакости народа, интернационализму, вредности људског живота која не зависи од расне или националне припадности. Чак и у Стаљиново време, Совјетски Савез је говорио језиком универзализма који се супротстављао принципијелно анти-универзалистичком језику нацизма.
Схватање нацизма које нам данас нуди руска пропаганда је, само по себи, анти-универзалистичко. Оно полази од тога да су нацизам, као и антифашизам, неки ентитети. Однедавно је објављен цели низ пропагандних материјала у којима се денацификација изједначава са деукрајинизацијом. Испада да је сваки човек који себе сматра Украјинцем и који верује да украјинска држава има право да постоји – нациста.
Руска пропаганда у потпуности поништава историјско искуство превладавања нацизма у другој половини XX века. Показало се да су етичке поуке Другог светског рата заборављене – после смене неколико покољења, појам нацизма постао је предмет слободних интерпретација државе која следи своје политичке интересе.
О поређењу путиновске Русије са хитлеровском Немачком
Било које историјске аналогије су у великој мери сумњиве јер нас удаљавају од разумевања специфичности конкретног тренутка покушавајући да га изнова опишу у категоријама онога што се већ догодило у прошлости. У том смислу, поређење данашње Русије са Немачком из 1933. или 1939. године не функционише у потпуности. Када је Немачка започела Други светски рат режим се није налазио у стању слабљења. Данас смо сведоци фашистоидне трансформације руског режима у ситуацији његове крајне деградације. Најблаже речено, неуспеси руске војске које смо видели у првој фази инвазије на Украјину о томе јасно говоре.
Ипак, проучавање нацистичке диктатуре омогућава нам да разумемо неке веома важне механизме који, на жалост, функционишу и у данашњем руском друштву. Клаудија Кунц у књизи Савест нациста говори о томе како у тренутку доласка Хитлера на власт већи део немачког друштва није био прожет нацистичким идејама. Мада су нацисти уживали значајну изборну подршку, они су у политичком смислу представљали мањину. Међутим, захваљујући масовној пропаганди и увођењу одређених друштвених пракси, успели су да постигну фашизацију немачког друштва. Промене које описује Кунц – конформизам, атомизација друштва, ширење масовног страха – делимично су налик оним које су после напада на Украјину почеле да се одвијају у Путиновој Русији.
О поукама филозофије XX века
Сви ми сада можемо у новом светлу сагледати велики број текстова насталих на прелазу из тридесетих у четрдесете године прошлог века. Реч је о преломном периоду у коме су социјални и политички филозофи спознали своју ограниченост и неспособност да свет мењају у складу са својим сопственим замислима, али истовремено су схватили и да поседују моћни алат за проучавање онога што се догодило. У том погледу, велики интерес за нас представљају сви главни аутори тог периода који су анализирали природу нацизма и узроке избијања Другог светског рата. Осим радова Валтера Бењамина о којима се данас много говори, вреди подсетити и на Карла Поланија који се у Великој трансформацији потрудио да реконструише како се човечанство нашло у тако трагичном положају.
У основи свих приступа проучавању нацизма лежало је горко сазнање да оно што се догодило није било одступање од плана и скретање са магистралног пута који води просперитету, демократији и либералним слободама већ, напротив, логичка последица развоја капиталистичког друштва. Данас ми, такође, морамо схватити да оно што нам се чинило нормалним, објективним и неизбежним, у ствари носи у себи деструктивни потенцијал. То се не тиче само развоја Русије током претходних деценија, већ и стања света у целини. Путинова Русија није јединствено друштво. Она, можда, радикализује одређене тенденције, али оне имају глобални карактер – видимо их у различитим ауторитарним и десним популистичким покретима, антихуманистичкој идеји сталне тржишне конкуренције и међусобне борбе људи која, у својој политичкој верзији, може довести до нове фашизације друштва.
ДОXА јоурнал