Непосредно пред изборе патријарх Порфирије одржао је предавање студентима Факултета политичких наука у Београду на тему „Црква и друштво“. Актуелна тема у актуелном политичком тренутку, али патријарх није био на висини задатка. Иако гост академске установе, патријархово обраћање није имало форму академског излагања – јасно дефинисану проблематику, структуру, одговарајући појмовни апарат – већ се више радило о помодној беседи у циљу популаризације православља. Ништа спорно, будући да се таква врста излагања може очекивати од свештеника било које религије, али је макар у академском простору први човек СПЦ-а, с обзиром да је и сам факултетски професор, морао пружити нешто више, другачије и боље. Нешто што би се разликовало од његових уобичајених јавних наступа или наступа било које друге јавне личности која промовише православље. Из обраћања патријарха студентима, међутим, ипак ваља издвојити неке упечатљиве моменте.
„Ми православни хришћани никада нисмо пристали на то да је наша вера религија. Него смо (је) увек доживљавали као живот у Христу“, рекао је патријарх одговарајући на питање из публике зашто се млади више интересују за политику него за религију. Грчки теолог и социолог Јоанис С. Петру у књизи Хришћанство и друштво објашњава порекло овог става који је одомаћен међу православним теолозима. Хришћанство има све типичне елементе религије и социолошки не постоји недоумица по том питању, објашњава Петру, али се међу теолозима поставило питање да ли је хришћанство религија или нешто друго. Али то теолошко питање нису поставили православни већ протестантски теолози.
Наиме, у фази суочавања хришћанских цркава у Европи са последицама секуларизације током прве половине 20. века, међу протестантима се јављају теолози који настоје утврдити „суштинску димензију хришћанства“. То је значило да се хришћанство има протумачити у нерелигијским категоријама, уз истицање аспекта „хришћанства као начина живота и друштвеног деловања“. Нерелигијско тумачење хришћанства ће касније бити преузето од стране грчких православних теолога, нарочито након укидања војне хунте у Грчкој (1967-74), који су га „користили у покушају да апологетски заобиђу критику која је упућена и Православној цркви“ (а која је снажно промовисана за време војне хунте, прим. В.В). „Почевши од овог становишта, ушао је у моду исказ да је Црква начин живота, а не религија“, пише Петру.1 Дакле, патријархово „никада нисмо пристали да је наша вера религија“ има своју не тако далеку историју.
Најпознатији представник нерелигијског тумачења хришћанства био је немачки теолог Дитрих Бонхефер, иначе одлучни противник нацизма и нациста, који ће га и погубити у једном од концентрационих логора. Бонхеферова теологија хришћанства као начина живота била је израз страдајуће Цркве, насупрот оних представника Католичке и Протестантске цркве који су сарађивали са нацистичким режимом. Теологија нерелигијског хришћанства није уско академска дисциплина, већ носи и снажну етику личне одговорности и друштвене ангажованости. Све супротно од онога што ради патријарх Порфирије, који хришћанску веру нуди као друштвену анестезију. Али зашто се идеје настале у окриљу западног хришћанства у православљу деформишу у своју супротност? Одговор налазимо у делу излагања где патријарх износи свој став о политици:
„Ми смо на Факултету политичких наука, речи истина, демократија и спасење овде итекако треба да буду употребљаване. И када се све оне склопе у једну целину и у свом изворном смислу те речи у антици… имају своје пуно значење. И политика није ништа друго него трагање за истином… Политика у свом изворном смислу речи значи трагање за вечним постојањем. Није политика оно што је постала од Француске револуције и оно што је данас на сцени. Отуда, не само вера и знање, него политика и вера су тесно повезане“. Ово је најважнији део излагања који има и примесу учености, а кључна реч је „целина“. У томе је једна од основних разлика између етике у антици, која је своју проблематику решавала на нивоу целине или заједничког живота, и нововековне која оперише са појмом индивидуе.
Ако оставимо по страни недоумице које следе из цитиране патријархове софистике – да ли је политичка целина већ истина или је оквир у којем се за истином трага – прилично је очигледно да из патријархових речи произлази да је православна хришћанска вера или „живот у Христу“, у ствари живот целине. На то указује и негативно вредновање Француске револуције након које се у Европи дефинитивно одустаје од правног начела цара Јустинијана да државни закони имају забранити исто оно што бране и црквени канони.
„Изворно Јеванђеље у Православној цркви (је) кроз молитвену веру, кроз подвиг великих отаца Цркве показало да је сведочење Цркве о Христу сведочење о Христу као Богу љубави, а где је Бог ту је слобода“. Спознајте целину црквеног живота – хоће рећи патријарх – њену љубав и слободу, и она ће вас ослободити сваке политичке, друштвене и личне одговорности. Јер, као што патријарх сматра да нема потребе да јавно исказује етику личне одговорности и диже глас против друштвених неправди, то онда немају обавезу радити ни верници.
Међутим, да ли се хришћанска вера баш тако складно уклопила са етичким и политичким идеалима античког света? На примеру живота неких од „великих отаца Цркве“, као што је Свети Јован Златоусти, видимо да није. Златоусти је са катедре цариградског патријарха проповедао у корист сиромашних, робова и уопште потчињених и за оно време – у питању је 4. и 5. век – показао висок степен осећаја за, данас би рекли, социјалну правду. Проповед је платио казном прогонства у којем ће и скончати.2 Црква је у време Златоустог увелико ступила на политичку сцену, али иако ће у правном смислу практично заузети место ранијег политеизма, хришћанство у ствари никада неће моћи да се у потпуности измири са политичким поретком: као што и Златоусти није сматрао да су политика, истина и спасење (хришћанска вера) истоветне категорије. Како нас погрешно убеђује Порфирије, премда се у свом докторату бавио Златоустовим тумачењем апостола Павла.
На основу онога што описује Петру и патријарховог излагања видимо да се представници Православне цркве тешко мире са равноправним учешћем у јавном животу – односно, тековинама револуција – тако да долази не само до злоупотребе одређених теолошких идеја, у случају Бонхефера, него се и историја сопствене Цркве приказује искривљено.
На крају, да ли су студенти, будући академски грађани, добили предавање какво су заслужили? Апсолутно јесу. Предавање је од стране организатора – Европског студентског форума и Тимске иницијативе младих – овако било најављено: „Српска држава и друштво, вековима уназад, испреплетани су са постулатима СПЦ. Почевши од династије Немањића… српски народ окупљао се око заједничког чиниоца – Цркве“. Када се овако почне, не може се очекивати ништа квалитетно и паметно, јер што би рекао апостол Павле, „по својим (ће) жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима“. Зато су студенти добили једно српско предавање за српске уши.
Владимир Вељковић