Србија за разлику од земаља у окружењу касни са реформом пензијског система најмање десетак година. Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска и Македонија су одавно извршиле реформу и увеле други стуб обавезног приватног пензијског осигурања познатог као ДЦ, “Defined Contribution”.
Држава се задужује
У Србији је био евидентан изостанак пензијске реформе из Владиног пакета реформи за 2013. годину. Отпочињање пензијске реформе је била обавеза Владе усвојена фискалном стратегијом за претходну годину, али она не само што није отпочела него је чак и избрисана са листе планираних реформи можда као услов или уцена опстанка коалиционих партнера у Влади. За функционисање постојећег система првог стуба пензијског осигурања заснованог на финансирању из текућих доприноса запослених од пресудног значаја је однос између броја запослених и броја пензионера. Да би тај систем функционисао оптимално би било да на једног пензионера долази четири запослена. У Србији је тај однос тренутно један на према један. Пензионера је нешто више од 1.700.000 док је у јавном сектору је запослено најмање 750.000. То значи да мање од милион запослених ван јавног сектора мора обезбедити новац за постојеће пензионере као и плате запослених у јавном сектору и њихове доприносе за пензијско осигурање. Како је то немогуће држава се задужује. Овакав систем је неодржив а у Србији се пензије још увек исплаћују само зато што држава узима кредите из иностранства.
Новац који су годинама садашњи пензионери уплачивали у ПИО фонд више не постоји. Пензионери, а пре свега њихови лидери не желе да виде да пензије које се данас исплаћују није њихов некада зарађени новац већ оних тренутно запослених. Запослени исто тако нису довољно свесни да се троши њихов новац и да ће сутра тај фонд и за њих бити празан. Може се десити да неко од запослених тужи ПИО фонд или државу Србију у Стразбургу да га сваког месеца краду и узимају новац из фонда и да сутра неће бити пара за његову пензију.
Ако се овако настави са задуживањем поставља се питање још колико дуго се може издржати а да се не прогласи банкрот. Свака одговорна држава, чак и ако банкротира, не сме својих скоро два милиона грађана оставити без икаквих прихода и управо због тога мора постојати резервна варијанта ‘Б’ за исплату пензија .
Банкрот
У случају банкрота свима се исплаћују приближно исте социјалне ткз. државне пензије финансиране из буџета. За већину пензионера то би значило повечање, док би они са високим пензијама били оштечени. Идеално би било спровести рефому ПИО фонда по узору на најбољи светски модел аустралијски ’Superannuation’. По том моделу сваки послодавац је обавезан да плаћа пензијски допринос за све запослене. У Аустралији је то тренутно 9.5% бруто неопорезоване зараде, у Сингапуру 16% а у Хрватској 5%. Будуће пензије зависе пре свега од висине овог пензијског доприноса који се уплаћују током радног века. Новац се не може подићи пре одласка у пензију али зато свако појединачно одлучује где ће се у међувремену инвестирати: у акције послодаваца , успешних компанија у земљи или иностранству или у државне обвезнице од чега сви имају вишеструке користи. Уколико запослени умре пре одласка у пензију онда се његови м наследницима исплаћује целокупна сума уштеђевине. Када појединац потроши новац из свог приватног фонда онда прелази на државну пензију која је иста за све.
Такав модел су осим комшија из окружења прихватиле и око 40 земаља у свету а међу њима Чиле, Перу, Аргентина, Мексико и већина земаља Јужне и Латинске Америке, Аустралија,Нови Зеланд, Холандија, Шведска, Норвешка, Пољска, Словачка, Латвија, Естонија, Украјина, Казахстан, Вијетнам, Индонезија, Малезија, делимично Русија и Кина, итд. Сингапур, који поједини министри у Влади спомињу као модел и узор реформи, је можда отишао и најдаље у спровођењу реформе другог стуба пензијског осигурања.
Оваква реформа је потребна без обзира да ли ће Србија банкротирати или не јер је ПИО фонд већ одавно банкротирао и постао проточан бојлер у коме пара једноставно више нема. У Србији постоји илузија да се недостаци радикалних реформи могу надокнадити сталним, ситним козметичким променама законских прописа. Фискални савет се огласио са неким безначајним предлозима, повећање старосне границе одласка у пензију, који ништа битније не могу променити. Може се поставити питање да ли они немају довољно знања о савременим светским пензијским моделима или то до сада из непознатих разлога нису хтели јавно да кажу.
Забрањена тема у Србији
Говорити и писати о стварној реформи је забрањена тема у Србији јер је “интелектуална елита” потчињена политичарима и бирократама. У овом случају се ради о непознавању материје мада нису искључени и идеолошки разлози и страх који је још увек многима у подсвести. Оно што је најгоре нема ни теоријских расправа, новинари као да не смеју да пишу о добрим и лошим странама хрватског модела реформе , као да поново живимо у прошлим временима када нико није смео јавно да говори и пише о вишепартијском систему јер то не дозвољавају неки застрашени лидери коалиционих партија на власти.
У сваком случају, у оваквом моделу другог стуба обавезног пензијског осигурања средства појединаца налазе се на индивидуалним рачунима запослених па политичари и партије не могу утицати на њих нити обећавати веће пензије да би добили гласове бирача. То је заправо прави разлог зашто још увек нема радикалне и једино могуће реформе пензијског система и зашто је то вероватно последња забрањена тема у Србији.
Пример Аустралије
Други стуб приватног пензијског осигурања у Аустралији је већ неколико година један од најефикаснијих пензијских осигурања у свету а 2014. год је био други најбољи после Данског ПО.
У Аустралији постоје две врсте пензија, дрзавне и индивидуалне. Државна пензија “нулти стуб“ коју многи називају и социјална пензија обезбеђује минимална загарантована примања. Тај минимум износи око $ 1500 месечно. Поред државне пензије која обухвата целокупно становниство без обзира да ли су икада радили или не у Аустралији је 1992. године године уведен „други стуб“ индивидуалног или приватног пензијског осигурања обавезног за све запослене а који су они назвали „Superannuation”. Пре тога су само запослени у јавном сектору имали обавезно пензијско осигурање са мноством различитих модела.
Други стуб пензијског осигурања је дизајниран да чува и акумулира новац запослених у инвестиционим фондовима. Новац у фондовима се налази на личним рачунима запослених све до момента одласка у пензију. Оснивачи фондова су банке или осигуравајућа друства у приватном или државном вланиству. Сваки запослени самостално одлучује у који ће фонд инвестирати свој новац .
Фондови могу имати више инвестиционих опција као на пример оне са високим, средњим или ниским ризиком инвестирања. О томе где се новац улазе одлучује сваки запослени појединачно. Они могу мењати фондове или инвестиционе опције у току године више пута без икаквих троскова. Запослени могу по дифолту изабрати и инвестициону опцију која гарантује приход у нивоу референтне каматне стопе.
Постоје правила и рестрикције како се новац улазе односно подизе са личног рачуна. У основи постоје два начина улагања.
Трећи стуб
Први је обавеза за све послодавце да уплаћују (9.5%) не опорезоване бруто зараде на индивидуалне рачуне радника. До 2020 год. се тај износ повећао на 12 %. Када је Аустралија први пут увела обвезно индивидуално осигурање он је износио само 3 %.
Други начин је добровољна уплата на свој индивидуални рачун “трећи стуб“. Добровољне уплате могу додатно уплаћивати и послодавци и запослени. Те уплате су законски лимитиране. Овде је битно напоменути да је новац уплаћен у трећи стуб опорезован а у другом стубу није. Новац из трећег стуба се може подићи, без пореза, у случају финансијских проблема и пре одласка у пензију па зато много подесћа на класичну штедњу. Слично добровољно приватно пензијско осигурање постоји и у Србији.
Административни трошкови одржавања индивидуалног рачуна су различити у зависности колико фонд има чланова и они се крећу од 1.5% до 3 % годишње уплате. Већина фондова за своје чланове обезбеђује и животно осигурање .
Прописана стросна граница за одлазак у пензију је померена са 65 на 67 година и за мушкарце и за жене, али је минимална граница живота за одлазак у приватну пензију 55 година и тада се може без пореза подићи целокупан износ. У случају болести или инвалидитета новац се може подићи и пре 55 године живота. Постоји могућност подизања готовине и пре 55. године живота али уз обавезу плаћања пореза од 45% на подигнути износ. У случају смрти пре одласка у пензију целокупан износ наслеђује једна или више номинованих особа.
Ако се, или када се једном целокупан износ са личног рачуна потроши онда пензионер прелази на државну пензију која је иста за све. Не може се у исто време добијати и пуна државна и лична приватна пензија.
Радничке књижице не постоје
Појединац сам одлучује до колико година ће радити чак и ако пређе прописане године живота јер оне нису обавезне али не може и да ради и да прима државну пензију осим у неком минималном износу која је законски регулисана. Радничке књижице не постоје, а што је још битније не постоји ни администрација која непотребно води евиденцију где је ко и када радио.
Националне пензије не постоје, бенефицирани радни стаж такође не постоји осим што појединци у полицији и војсци могу раније подићи новац са свог рачуна ако то желе.
Реформа пензионог система показује своје благотворно дејство већ на средњи рок (15 година), а то показује искуство Аустралије. Последице новог пензионог система су биле запањујуће и фасцинантне. То се најбоље видело по висини и квалитету нових приватних пензија, оне су у просеку порасле дупло више од пензија у старом државном јавном сектору. Бивша радничка класа се претворила у хиљаде малих акционара-капиталиста који воде рачуна о својој штедњи и капиталу . Просецна Вредност акција у пензионим фондовима су у последњих десет година расле 6.8% годишње док је њхов просецан раст 2013 износио фантастицних 16,7% . Бриљантни пример пензијске реформе која је спроведена у Аустралији је послужила као снажан подстицај развоју целокупне економије и поставила нови систем ’’Народни Капитализам’’.
1750 милијарди АУД!
Аустралијанци највишсе инвестирају у у своје приватане компаније а затим и у интернациналне (УСА, Велика Британија, Кина итд). Укупна вредност пензионих фондова у Аустралији износи око 1750 милијарди АУД што је премашило укупан БДП 2013 год. (1500 милијарди) и преставља четврти највећи пензиони фонд на свету, после УСА, Јапана и Велике Британије. Малих бизниса је око 520.000 са преко милион запослених и располажу са највећим капиталом 533 милијарди. На тај начин они долазе до новца за инвестирање из сопствених фондова. Други по величини су трговина са $422 милијарди и 127 фондова. Јавни сектор располазе са $256 милијарди распоређених у 38 фондова итд…
У протеклој години укупна средства уплаћена у свим ентитетима износила је 115.3 милијарде од чега су послодавци уплатили $77.5 милијарди (други стуб), а запослени добровољно $36.5 милијарди (трећи стуб).
Преко 12 милона запослених је укључено у “Superannuation” или 98% од укупно запослених. У Аустралији живи нешто више од 23 милиона становника.
Професор Зоран Зечевић, Сиднеј Аустралија