Поклон књига: “Олтарски простори српске књижевности“

Истина је, суштински, непобедива. Она привремено може бити потиснута и сакривена, али се увек враћа и побеђује. На примеру повратка владике Николаја и оца Јустина у оквире српске књижевности и културе то се најбоље види. Многи идеолошки комесари су покушали, у доба брозоморе, да њихове трагове избришу и дело укину, али им то није пошло за руком. Данас сваки озбиљан Србин зна ко су они били, и памти њихово место у нашој култури.
Од комуниста остракизовани и уклоњени из културног простора, стрељани Григорије Божовић и прогнани Станислав Краков, добили су, ових година, своја сабрана дела. И Драгиша Васић је одавно у жижи наших књижевних историчара и тумача, као и драгоцени други, за које се мислило да ће заувек нестати. Једноставно, оно што је вредно никад неће изгубити своје место у простору стваралачког наслеђа које баштинимо.
Некад је против неподобних био комунизам, а данас је то неолиберални капитализам који се, свим силама, бори против онога што представља препреку несметаном ширењу капиталистичког модела израбљивања човека и света. Зато су му непријатељи породица, вера, нација, али драгоцена књижевна прошлост. Ова идеологија је, по Дијегу Фузару, идеологија „монотеизма тржишта“, која има три основне догме: крајњи индивидуализам, ратовање у име хуманизма и демократије (а за интересе крупног капитала) и начелна демонизација сваке алтернативе, која се одмах проглашава за тоталитарну и антидемократску. На тржишту заснованом на англосаксонском моделу сви треба да буду потрошачи којима је идеал „american way of life“.
Ако све ово знамо (а знамо ако желимо да знамо), онда је крајње време да почнемо да „учимо пјесан“ (Миодраг Павловић): јер, у рату који брише сећање, то може бити избављење.
Читаоцима поклањам своју књигу „Олтарски простори српске књижевности“ као мали допринос у том правцу. Књигу преузмите ОВДЕ (download PDF 1,1MB).
Владимир Димитријевић рођен је 1969. године у Чачку, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је, са просеком 9,37 на групи за Српски језик и књижевност са општом књижевношћу Филолошког факултета Универзитета у Београду 1994. године (код ментора професора др Новице Петковића, са темом о есејистици Момчила Настасијевића), а магистрирао на Катедри за српску књижевност 20. века 2010. године (код ментора професора др Јована Делића, са темом о првом издању сабраних дела Момчила Настасијевића, њиховој раној рецепцији и улози Станислава Винавера и Милутина Деврње у објављивању тзв. „издања пријатеља”: „Светац српског језика и његови хагиографи / Станислав Винавер и Милутин Деврња као издавачи и тумачи Момчила Настасијевића”; чланови комисије су били проф. Др Александар Јерков и др Бојан Јовић).
Докторирао је 2016. године, cа радом под насловом „Владимир Вујић као књижевник, критичар и полемичар у контексту књижевних процеса између два светска рата”, пред комисијом у саставу: проф. др Јован Делић (ментор), проф. др Милан Радуловић, др Драган Хамовић.
Као студент, добио је награду „Владан Недић”, за семинарски рад из народне књижевности (о хришћанским елементима у Косовском циклусу наше епике) и другу „Бранкову награду” за семинарски рад из српске књижевности 20. века (о раном стваралаштву Светислава Басаре).
Стални је сарадник седмичника „Печат”, у коме објављује, између осталог, и књижевну критику, као и месечника „Геополитика”, а извесно време је, у току 2011, по позиву био колумниста рубрике „Лево-десно” у НИН-у. Године 2011. био је члан жирија за награду „Печат времена” у области друштвених наука, а од 2012. године члан је жирија ове награде, коју додељује недељник „Печат”, за књижевност. Те исте године био је члан жирија за доделу награде „Небојша М. Крстић” коју за националну публицистику уручује часопис „Збиља”.
Редован је учесник научних скупова о нашим песницима које организује, поводом награде „Жичка хрисовуља”, Народна библиотека у Краљеву, па је своје прилоге објављивао у зборницима о Миловану Данојлићу, Петру Пајићу, Ивану Негришорцу, Гојку Ђогу и Ранку Јововићу. Велики број огледа објавио је у књижевној периодици и на интернету, а оглед о критици европоцентризма на српској „књижевној десници” изашао му је у зборнику „Српски културни образац у светлу књижевне српске књижевне критике” који је приредио др Милан Радуловић (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2015).
При Задужбини манастира Хиландара у Београду покренуо је и уређивао библиотеку „Српска мисао”, у којој су изашли следећи наслови: Владимир Вујић, Спутана и ослобођена мисао; Владимир Велмар Јанковић, Огледи о књижевности и националном духу / Играчи на жици; Тадија Костић, На туђем послу; Милутин Деврња: Земља преварена (књигу приредио са Жељком 3. Јелићем). Нарочит допринос дао је библиотеци „Образ светачки” при Православној мисионарској школи храма Светог Александра Невског у Београду. Један је од чланова редакције издавачке куће „Catena mundi” из Београда.
Књиге је објављивао у издавачким кућама: „Светигора”, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског у Београду, Задужбина манастира Хиландара и другим, као и у издавачким кућама „Лио” (Горњи Милановац), „Легенда” (Чачак), „Романов” (Бањалука), „Бели анђео” (Шабац), „Очев дом” (Београд), „Православни пут” (Ариље), „Catena mundi” (Београд), „Жагор” (Београд), „Ривел Ко” (Београд), итд.
Члан је колектива аутора који је писао књигу Прелиставајући странице српске историје, објављене у издању Института за славистику Руске академија науке и издавачке куће Индрик у Москви 2014, под уредништвом др Јелене Гускове.
Писао је, са др Зораном Чворовићем, и за зборник Института за славистику РАН о односима државе и Цркве у Источној Европи у другој половини 20. века.
Од 1991. активно је укључен у рад Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду и Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско – карловачке, као организатор предавања и других видова хришћанско – просветне делатности. Са екипом православних мисионара, предвођених протојерејем-ставрофором Хаџи Љубодрагом Петровићем, обишао је преко педесет градова у разним србским земљама: од Апатина до Приштине и од Бора до Требиња, говорећи о опасности од тоталитарних и деструктивних верских секти. Касније је, самостално, одржао преко двеста предавања у разним местима и разним поводима.
По повратку у Чачак, запошљава се као професор српског језика и књижевности у Гимназији у Чачку. Одлуком епископа жичког г. Стефана е. бр. 1301 од 12. новембра 1994. године постављен је за катихету верске наставе при Црквеној општини у Чачку, уз образложење да је до тада био члан Мисионарске школе у Београду, али и постигао значајан успех у вероучитељској служби у граду Чачку; и показао посебан успех у одржавању предавања из области православне веронауке и издавачке делатности неколико врсних расправа из ове области. Године 1996, одлуком Епархијског управног одбора бр. 89 од 27. XI 1996. године, награђен је месечним примањима од ЕУО за свој труд и све што чини за Епархију жичку. Извесно време у периоду 2003, по благослову владике Хризостома, био је инспектор за верску наставу у Драгачеву. Док је епископ жички господин Стефан био на челу Одбора за просвету Србске Православне Цркве (почетком деведесетих година XX века), Владимир Димитријевић био је један од чланова истог, У Епархији жичкој, за време владике Стефана, постојала је организована верска настава при храмовима у градовима и селима, тако да је Димитријевић сарађивао и са осталим вероучитељима, свештеницима и мирјанима. Од покретања нове серије часописа „Жички благовесник”, Владимир Димитријевић је био члан редакције (све до 2008. године, када је, без образложења, уклоњен).
При храму Светог Вазнесења Господњег основао је, пo угледу на светојустиновску библиотеку манастира Ђелије у Ваљеву, 1994. године, позајмну библиотеку Свети Пајсије и Авакум, која је 2008. бројала око 2000 чланова. Радио је и у медијима: на Радио Чачку, Топ радију и Радију Дуга, па је, средином деведесетих година XX века снимао емисије за ТВ Спектрум у Чачку, а Видео-веронауку и дијалошки серијал Реч на реч за ТВ Чачак. Сарађивао је и са ТВ Галаксијом, а био је сарадник Телевизије Логоc Епархије жичке од њеног оснивања; на овој телевизији, водио је разговорне емисије циклуса Реч је реч и На други начин (о сектама, дечјој култури и рок музици). Уређивао је циклус руских филмова „Филмом ка Истоку” на Телевизији Краљево. Често је гостовао и у ауторским емисијама „Питања и одговори” Оливере Милетовић и „За шанком” Милорада Црњанина, као и у емисији „Силен” на Другом програму Радио Београда код мр Биљане Ђоровић и на Интернет радију „Снага народа”, у емисији „Окупациона хроника”, код Диане Милошевић.
Дао је свој допринос и развоју црквено- мисионарске штампе у нас. Поред сарадње у скоро свим православним листовима и часописима, био је члан редакције Светигоре, гласила Митрополије црногорско-приморске, већ поменутог Жичког благовесника, као и крагујевачких Погледа и часописа Образ који је излазио при храму Св. Александра Невског у Београду. Био је један од покретача и заменик главног и одговорног уредника часописа Београдски дијалог, намењеног заштити од деловања тоталитарних и деструктивних верских секти, који је такође излазио при храму Св. Александра Невског у Београду, као и члан редакције часописа Црквени живот и Православно дело. За свој рад у области црквене штампе, нарочито при Верском добротворном старатељству Митрополије београдско-карловачке, одликован је Граматом Патријарха србског Павла 20. маја 2007. године (АЕМ бр. 585/2007.) Као представник Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке учествовао на скуповима Савеза православне омладине Балкана у Румунији 1994. и Грчкој 1996. године.
На позив најугледнијег руског сектолога, др Александра Дворкина, учествовао је у раду Божићних образовних предавања Руске Православне Цркве у Москви 2006. године. Учествовао је, почетком 21. века, у кампањи за повратак веронауке у школски систем Србије, у борби за очување србског школства од наказних реформи страних и домаћих сорошоида, као и у кампањи за заштиту приватности од стварања електронског концлогора у нашој земљи. Борио се и бори за породичне вредности, против наметања идеологије „геј парадирања” и пропаганде хомосексуализма малолетницима. Укључио се, од самих почетака свог живога у Цркви, у борбу против екуменизма као квазирелигиозног глобализма, који нема никакве везе са верском трпељивошћу својственом Србима, него је припрема пута за стварање јединствене светске религије Њу Ејџ синкретизма. Настојао је да сведочи о опасностима литургијске реформе у Цркви од Истока, чији су подухвати засновани на истим погрешним претпоставкама од којих је пошао Други ватикански концил, који је разорио последње остатке целосног литургијског предања међу римокатолицима. У свом јавном раду се борио и бори против разарања предањског богослужења, узајамних подела, цепања и дробљења СПЦ, као и за заштиту канонског поретка, поготово кад су смене епархијских архијереја у питању. У тој области настоји да буде крајње начелан, а не личан. У фебруару 2008. смењен је са места вероучитеља при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, без образложења.
Сарађивао је, или сарађује, са сајтовима: „Двери”, „Нова српска политичка мисао”, ”Нови Стандард”, „Видовдан”, „Српски лист”, „Борба за веру”, итд. Редован је сарадник србске странице угледног руског сајта „Фонд стратешке културе”.
Као независни интелектуалац, никада није припадао ни једној политичкој партији, али је подржао, на изборима у Србији 2012. и 2014, србски хришћански покрет „Двери – За живот Србије”. Са „Дверима”, као патриотском НВО, сарађивао је од оснивања исте 1999, пре свега кроз трибине, предавања и часописе. Подржао је, почетком 2015, стварање патриотског опозиционог блока Двери, Демократске странке Србије и независних родољубивих интелектуалаца. После трансформације Српског покрета Двери у странку, учињеној по нужности закона у Србији, који удружењима грађана не дозвољавају склапање предизборних коалиција, нашао се у Политичком савету Двери, где је на месту заменика председника, академика Косте Чавошког.
Стварао је са снажним осећањем апокалиптичности доба у коме живимо, па и број књига које је објавио сматра милошћу Божјом у дане кад је „све више информација, а све мање смисла” (Жан Бодријар), и када је „производња смисла” постала убрзанија, али са мало хришћански делатних последица међу читаоцима и у друштву. Зато је писао држећи се начела „делотворног песимизма” – радити као оптимиста, а имати, кад је земаљска историја у питању, трезвеноуман поглед на процесе који ће на планети довести до краткотрајног, али коначног, зацарења зла. После тог привременог тријумфа безакоња у историји, поново ће доћи Богочовек Христос, коначни Победник над грехом, смрћу и ђаволом Коме ће, како написа Борис Пастернак у „Песмама доктора Живага”, векови као сплавови допловити на Суд.
Како би рекао блаженопочивши владика будимски Данило; „Све што је у нашем раду добро, то је од Бога и из Предања Цркве. Све што је лоше, то је од наших греха и слабости”. Зато – слава Богу за све, и молитва Богу за опроштај греха!