Полудели од глади почели су јести једни друге

Без оруђа, склоништа или хране јадни су људи чинили све да преживе, а на острву где су их стрпали било је оних који нису презали ни од чега

Острво Назино је пусто ненасељено речно острво који се налази на око 2400 километара североисточно од Москве. На то је Острво послано 6200 несрећних душа осудених јер су “мање вредни” у програму егзила Совјетске владе 1933. године, а прави хорори који су тада настали тек су недавно изашли на видело.

Наиме, како је Хитлер имао порив за стварањем савршене расе Аријеваца, тако је и Стаљин желео “очистити” Русију. Но, једина је разлика била у томе што их Стаљин није слао у концентрационе логоре, већ ненасељене делове те огромне земље с девизом “преживите или умрите”. Своје је поступке правдао, ако их је уопште морао правдати било коме, популацијском политиком насељавања изолованих делова земље. У тим програмима је протерано чак 50 хиљада људи, а план је био да их буде 2 милиона. Групу од 6200 људи посланих на Назино чинили су “нежељени елементи”, односно махом инвалиди, тешко болесни људи, велика сиротиња, криминалци – нико то би реално могао преживети и успешно населити неко подручје, но било је очигледно да их њихова “Мајка Русија” не жели.

Предвидено је да умру

Покупили су их са улца, болница и њихових домова у мају 1933., потрпали у возове и одвели у беспуће, где су их потом натерали да уду у чамце који су их довезли реком до Назино острва. Већ при путовању је умрло 27 људи.

На острвоу нису постојали никакви услови за преживљавање, нити су им их тзв. чувари хтели омогућити. Једина ствар коју су од њих добили је било брашно. Њега су мешали с водом из реке, па их је већ на почетку погодила дизентерија која је већ прве ноћи у њиховом новом “дому” убила 295 људи.

Једина и стварна улога стражара био је пратити “напредак” оних који преживе. Из забаве су их често ловили и убијали, а свако ко је покушао побећи, био је убијен.

Одсекли јој листове

“Једном је једна жена с острва смрти била доведена у нашу кућу”, сећа се Феофила Бјелина, становница села Назино на северној обали ријеке Об, у документима усмене историје забележене 1989. године. “Била је одведена у други логор… Жена је одведена у собу да ту проведе ноћ, видела сам да су јој листови на ногама били одсечени. Питала сам је о томе и она ми је рекла, ‘То су ми урадили на Острвоу смрти – одсекли су их и скували’ – све месо на њеним листовима на ногама било је исечено. Због тога су јој се ноге смрзавале и она их је замотала у крпе. Могла се сама кретати. Изгледала је као старица, али је имала нешто више од 40 година.”

Није било хране, лекова, алата, а изгладнели и исцрпљени људи умирали су као муве. На острву је убрзо почела владати тиранија и страх коју су ширили чувари, а убрзо су уследила канибалистичка убиства.

Стражари их ловили као животиње из забаве

Француски историчар Николас  Верт је записао:  Већ 24. маја откривено је 70 тела, а пет од њих су била без јетре, срца, плућа и делова меса (груди, листови).

У више прилика, група криминалаца би се бавила израдивањем импровизованих сплавова за бег којим су мамили слабије појединце у своју групу, а кад би их довели довољно близу, убили би их и јели њихово месо. Стражари су, наравно, знали за то, но нису реаговали. Забележио је и сећање стражара Косте Веникова, којем се на острвоу свидела једна лепа девојка коју је покушавао чувати. Кад је морао један дан отићи с острва, поверио је својим колегама задатак њеног чувања. Но, они га нису испоштовали. Ухватили су девојку, везали су је за стабло, одрезали јој груди, мишиће, све што су могли јести. Били су гладни, морали су јести…Кад се Веников вратио, још је била жива. Покушао јој је помоћи, но није могао, изгубила је превише крви…

Послао још 1200 душа људима који су се претворили у звијери

Упркос  катастрофалном Стаљиновом плану за проширење насеља уз обалу острва и изван њега, Стаљин је послао још 1200 људи на острво. Истог тренутка дошљаци су нападнути од стране изгладнелих људи који су се већ предали канибализму – као јединој опцији за преживљавање. Совјетски документи сачувани у музеју ГУЛАГ у Томску бележе испитивања неких од криминалаца који су били на острву Назински. Једног су питали да ли је јео “људско месо”. “Не, то није истина,” одговорио је. “Јео сам само јетру и срце.” Питан о детаљима, одговорио је: “Било је веома једноставно. Као шашлик (јело од овчетине). Направили смо ражњиће од врбиних грана, исекли на комаде, наболи на ражњиће и пекли на логорској ватри.”

“Изабрао сам оне који су били ни живи ни мртви,” додао је. “Било је очигледно да ће ускоро умрети – да ће за дан или два одустати. И њима је тако било лакше. Одмах. Брзо. Без патње још следећих неколико дана.”

Све су заташкали

Совјети су плански уништили већину документације везану уз “план насељавања”, па тако и податке везане уз острво Назино. Катастрофа на Острву људождера била је толико застрашујућа да је локални комунистички комесар по имену Василиј Величко у јулу 1933. самоиницијативно кренуо истраживати гласине које је чуо.

Интервјуисао је на десетине људи и написао извештај на једанаест страница који је послао у Москву, Новосибирск и центар округа Нарим. Његов извештај је означен као “државна тајна” и у јавности се појавио тек 1995. године. Ипак, уз притисак јавности 2002. су поднели још један извештај у коме су навели како је на острву умро више од 4000 људи.