Пошто људетина?

Марко Шелић Марчело

Земља напредује у наоружавању: људи се масовно наоружавају бескрајним стрпљењем већ читаву деценију, као да им је речено како ће одвратлук којим су опкољени да прође сам од себе, само ако ли се стрпе.

А у чекању Годоа помоћи ће нам, између осталог, хеликоптерске паре за младе и старе (о, римује се, можда да пошаљем на следећи конкурс владе за глупе слогане?).

Ситуација следећа: председник јавно и отворено нуди мито, и то невероватном броју људи истовремено.

Пола сад, пола по обављеном послу; што рече неко, тотално мафијашки, дакле сасвим примерено.

Много више жуља пак ово: неко други рече да је ствар добро смишљена, јер се тиме твори утисак да власт указује младима оно што им нико одавно није указао – поштовање.

Тако што им каже да коштају 200 евра.

Они, њихов глас, њихова будућност у каубојштини од државе, свакодневно убијање у појам с тенденцијом ка целоживотном понижењу – цар је сео, ставио то на папир и срачунао: 200 еври, каже.

Да се помогне. Била би врхунска иронија да неки јуноша баш тим парама купи карту за одлазак одавде: ем држава све чини да те отера, ем ти плати пут, твоје је само да одеш.

Президенте, а нешто а ла „помоћи ћу младима тако што ћу покренути велику истрагу лажних диплома и доктората, почев од смењивања министра коме је рад званично оспорен, па ће омладина знати да се њихово грејање столице и сви они литри кафе-штреберуше напокон цене“, то не, је ли?

А нешто а ла „померићу из скупштине оне ваше срамотне вршњаке, да неко случајно не помисли како представљају баш вас или како су најбољи међу вама“, то не, м?

А нешто а ла „едуковаћу вас, додуше тешка срца, да неко ко побије више хиљада недужних људи не може бити херој; страдало је и много наших, има злочинаца који за то нису осуђени и то је велика неправда, али њу не можемо исправити муралским и сличним величањима убице; неправда је што неки други нису осуђени, а не што овај јесте“, то никако?

Чак ни једно малецно „кад следећи пут буде фрке као на лето 2020, помоћи ћу вам изричитом наредбом да вас не туку пендрецима него само гуменим чекићима, што је скоро кô да вас бију гуменим бомбонама“?

Не, наравно да не.

Ништа од тога, него двеста евра.

АЛИ!

Ако вас овај дивни ваздух од кога ћете отприлике сви помрети од рака инспирише на љубав, или ветар у коси док шетате поред ових река што ћемо да затремо зарад личног ћара, ако сто евра уложите у романтичне орнаменте, секси свеће и вечеринку – а неки нови Мића приде зезне струју, па се сва светла (осим секси свећа) погасе – зарадић… овај, добићете још пара, много више од 200 евра, само затрудните.

Дајте, па више се исплати него да радиш; истина, брзо се потроши, али без бриге – после само треба да добаците некако децу до шеснаесте године, и онда добију сто евра.

Даће председник и сто додатних, кад је бег био циција, само ако га гласате и на тим тад изборима.

У реду, може се ово рећи и мање надрндано.

Недавно је један мој друг сео и написао писмо председнику. Није га послао, али дао ми је да прочитам.

У том се тексту изузетно пристојним и мирним, несумњиво добронамерним тоном образлаже да се било чија одлука о родитељству поспешује стандардом и друштвеном правдом.

Животом који омогућава да се тај новац, та помоћ, заради од сопственог рада.

Можда звучи као квака 22, али помоћ друштву треба да буде изградња друштва коме помоћ не треба.

Све остало је афирмација принципа „од данас до сутра“ и замазивање очију.

Уместо тога, код нас се гради друштво у коме људи заиста коштају двеста евра.

Зато што немају двеста евра.

Многи мисле да је актуелни председник, нажалост, најбољи психолог нације којег смо икада имали: зна у прсте све ставке менталитета и користи наше мане против нас.

Врлине га не занимају, то рачуна у непоуздану категорију; убеђен је да човек може и да нема врлине, али слабости, то има обавезно.

И он их опсесивно тражи, у свима: гледа где је кварно, танко, слабо.

Сумануто је рећи, али да: он истински верује да је покварењаштво свачија одлика, само је треба ископати из човека, издвојити као литијум и бацити остатак.

Економски аналитичари упозоравају да је овим форама и фазонама задужио ко зна колико генерација; то је већ извео, завршена ствар: нема нам помоћи, добићемо помоћ.

Кад је већ тако, није лоше макар подсећати омладину да их ових сто евра у ствари не обавезује да подрже режим.

Не, он мудро покушава да их обавеже оном другом стотком. Али то није валута наде ни поштовања.

То је само мера понижења. Покажите му да сте скупљи.