ФУНДАМЕНТАЛНА концепција је светост Земље. У старим бајалицама се каже: Ти небо си отац, ти земљо си мати. Наши преци пред земљом су се заклињали посипајући се њоме по глави. Пред земљом су се окривљавали због тога што парају њене груди ралом. Често су упоређиване три мајке: Мајка Божија, мајка, која је дала човеку живот, и Мајка – Земља. Грех је био да се оскрнави Земља.
За време битке на Куликовом пољу, Земља плаче због своје деце – Руса и Татара. Код Достојевског, Соња Мармеладова говори Раскољникову: „заустави се на раскрсници, поклони се, пољуби прво земљу коју си оскрнавио, а затим се поклони целом свету, на све четири стране, и кажи свима у глас: ја сам убио.“ И Раскољников љуби земљу „с уживањем и срећом“. Аљоша Карамазов је љубио земљу и обећао да ће је љубити „целу вечност“.
Хромка говори: „Богородица је велика мати сироте земље, и велика је у томе радост човекова“. Наша древна традиција такође каже „љубити Земљу Мајку“. Али и праисторијска баштина на тлу Србије познаје Велику Богињу Мајку као стожера породице, ону која вечно бди у Винчанској цивилизацији. И у православљу много шта повезује Богородицу са творевином. У акатисту се пева, да је Она „свих сила земаљских и небеских освештење“. „О Богородице, Теби се радује свака твар“.