Историчари, који су хтели да прикажу Карла Великог као „надчовека“, говоре о њему као правнику и законодавцу. Само, што помињу народе које тада нисмо имали, Салиере, Саксон(ц)е, Тиринжане, Фризе, Алемане, Аквитанце… чије је законе наводно прерадио, што одаје намеру конструкције историје која има за циљ да потврди постојање временски касније насталих народа.
Карло је наредио да се салијско као и рипуаријско право, дакле оба француска права, сасвим прераде (Калкоф). Осим тога и римско право Аквитанаца и Бургунда (Бајак). Али, забрињавајуће је, што за ове констатације недостаје изворни материјал (Х. Илиг), па су појмови „франачко“, „салијско“, „рипуаријско“ или „римско право“ фикције, које треба елиминисати из наше историје.
Нино Белов
Први законодавац био је Нино Белов. Помен о њему имамо око 2000 године ст. ере у Асирији: Ур нино шар Сирпула (Сирбула), „Господар Нино цар Срба“ према А. Сајсу, З. Рогозину и Ј. Деретићу. У нашој изопаченој старој историји, он је индијски законодавац Ману, асирски законодавац Хамураби, мисирски (мисирски) Озирис, критски Минос… Његов отац је Бел, који се у асирском списку краљева са краљевањем од 55 година налази пре Нина (Syneceluis, Castrois reliquie, стр. 159). У Асирији се његово име по Сунцу „ми амун“ преводи с Бел или Пелазг по Херодоту и Диодору. Он је култивисао Вавилон а по Библији је био по једној верзији Куш (Етиопљан) а према другој Аријац Селах син Каинов (А. Хене).
Нино се родио у Медији (Србија) у племену Неброд, које се спомиње у Старом завету. Ово племе још и данас имамо у Србији, које је изворно из предела где се налази планина Нинаја, истоимена великој области на Сицилији. Х. Вирт, га у свом делу Ура Линда Хроника (Die Ura Linda Chronik) назива Мино(с) уместо Нино(с): Минос је био стари бог мора, видовњака, жедан знања…Крићанима је дао законе… Када сам на тај начин са својим људима отпутовао из Атине, стигли смо на неко острво које су моји називали Крета, због гласне вике народа приликом нашег доласка. Али када су видели да немамо намеру да ратујемо, постали су питоми. Но, пошто смо тамо боравили неко време, приметили су да немамо робове, па су били ужаснути. Али, пошто сам им испричао да имамо законе за све једнаке, народ је хтео исто такве. (Х. Вирт).
Нино или Мино није био стари краљ мора нити „краљ Крита“ (владајућа наука), већ први (законодавни) освајач света и законодавац, који је на Криту имао пребивалиште у старости. У Лепенском Виру око 7000 година ст.ере и Винчи око 4000 настала је прва цивилизација, која процветала за време Ниновог пребивања на Криту! Та култура треба да се зове Нинојска a не Минојска! Исти Нино, наредио је да се његови закони уклешу у једну 2,5 м високу диоритску стену, коју владајућа наука назива „Законик краља Хамурабија“ по титули коју је носио.
Јустинијан
Други по величини законодавац после Нина (Мина, Мануа, Хамурабија) био је „Управда“ касније назван Јустинијан, пошто се развио латински језик. О њему се прича да је својом кодификацијом “римског права“ (530–34) стекао трајне заслуге за целокупни правни живот Европе. То је потпуно нетачно и погрешно јер је Управда уз помоћ Трибонијана довршио Константинову рекодификацију србског права! Управда је рођен у Ведриани код Призрена од мајке Виленице и оца Истока. „Јустинианов“ придевак уопште није лично име већ титуларно, по функцији у значењу „управник“, како се код Срба још и данас употребљава у истом значењу. Пре него што је у 45 години живота дошао на власт, сигурно је у неком граду био председник града или високи судија, већ према томе како се његова активност језички изводи из „управити“ или „управдити“, обезбедити важење права (Д. Жунковић). Од ове (титуларне) ознаке делатности “(у)правда”, наши конструктори историје су извели латинско лично име „Јустинијан“, како се не би звао (У)правда, а лат. jus долази од ариј. јос, правда. Отуда је он (У)правда, алиас Јустиниан, што на немачком значи „судија“.
Василије
Трећи велики законодавац је био Василије (не Басилиус), звани „Македонац“ и „Подрезани“ који је владао у “Византији” од 867-86 године, а био је зачетник источњачког или “грчког права“ (владајућа наука). Арапски историчар Хадин наглашава да је Србин, да се родио у Македонији, коју су скоро искључиво насељавали Срби (Д. Жунковић). Ова два навода захтевају исправке. Као што је већ речено, он се није звао Басилиус, већ Василије, није владао у “Византији”, већ у роумском Цариграду и није био зачетник “грчког права” већ србског, јер „Грке“ никада нисмо ни имали већ само Јелине! Сем тога, Хадин тврди да је он „Словен“ из Македоније, а у време Василија није било „Словена“ нити „Македонаца“ у етничком смислу. Ови појмови су измишљени тек после 1600 године!
Василије је постао оснивач друге „словенске“ династије Источног римског царства, која није била „словенска“ већ србска и србско-роумског царства! Закони ова три наведена србска законодавца важила су у целом тадашњем свету, а у Европи бар до Хуманизма, тако да нисмо имали „франачке“, „салијске“ или „саксонске“ законе измишљених народа нити „римско право“. Прво ћемо се изјаснити о непријатностима проузрокованим са Ришеовим Салијским законом, као што су Бајоварски, Саксонски… које је Карло „кодификовао“, а ми их морамо брисати из наше историје. За то нам је довољан само један човек: Гебарди!
Гебарди
Наша измишљена историја не зна за ова три законодавца, већ за „римске“, „салијске“, „франачке“ и вендске које нам Гебарди преноси, наравно као све друге погрешно и лажно: Свештеници као и владари били су потчињени законима, али они нису били написани већ су се памтили. Приликом једног догађаја 546 г. сећа се неки „грчки“ писац неког општег „словенског“ закона који се тицао кметова, а 849 г. неки хроничар говори о старим правима и обичајима код Чеха. Ови прастари народни закони најдуже су се задржали у Русији, док су у осталим „словенским“ земљама замењени делом „грчким“, „римским“ или „немачким“ законима… а делом тако измешани са овима, да се у данашњим законицима вендског народа тешко налазе трагови старих права (Гебарди, Историја Венда, Хале,1790, I, 56).
Навод Гебардија је класичан пример фалсификовања историје! У наведеним годинама (546 и 849 г.), дакле за време Меровинга и Каролинга, нису постојале вендске државе, франачки хроничари, чешки народ, никаква Русија, нити „римски“, „грчки“ или „немачки“ закони, нити вендски народ, али је „Закон“ ипак постојао! Закон је србска реч од корена кан као и канон, инф. канати, канити, задовољити, РВ 4, 24 а Венди су Срби. „Грке“ и Римљане нисамо имали, а Немце имамо тек од недавно, док су „Словени“ “пронађени” тек после 1600 г. Отуда, прави доказ фалсификовања историје имамо у Салијском закону (Lex Salica). Стари, на веома лошем латинском кодифицирани казнени законик салијских Франака, назван је Lex Salica, по неком предању које и само потиче из времена између 486–96 године, још из „паганског“ времена Вранаца, алијас Франака.
Можда је онда латински и могао да буде језик правосуђа, али су судије ипак, као и данас, у контакту са странкама морали да говоре народним језиком. Због тога, законик садржи такозване Малбершке глосе, односно, посебне појмове за разна кривична дела које је народ употребљавао ( Д. Жунковић). Дакле, Lex Salica је састављен на лошем латинском као судски језик? Само што у оно време није било латинског језика! Онда, треба да потиче из „паганских“ времена? „Сматра се, да Салијски закон (Lex Salica) потиче још из „паганских“ времена, којима се приписује према некој легенди (Д. Жунковић)? Тачно, од великог законодавца из старине, Нина Белова (погрешно Хамурабија)! Научници се још и данас споре, око тога ком језику припада глоса. Спомињу се немачки, франачки и још неки други, чак и келтски, а нико неће да препозна србски језик што стварно јесте.
Скривање убиства
Навешћемо један пример: У Capitolare II, тачка 5 стоји реч “de crvbeba”, која није ни немачка, ни старофраначка, што истраживачи језика још и данас имају обичај да тврде. Није било тешко утврдити стварну етимологију, да нису свесно избегавали србски језик. (Д. Жунковић). Реч „крев” је крв, чисто србски појам, а „бебити“, значи опсењивати, варати, утајити, такође србски појам. У Lex Salica стоји: Ко слободног човека убије било у шуми или на неком другом месту и спали га да би то прикрио, плаћа…; ко убије жену истог ранга и спали леш, плаћа три пута више као испаштање (Д. Жунковић).
Дакле „de crvbeba” на српском значи: „скривање убиства“. Салијски закон садржи бар 100 правних појмова и израза, који су Србима добро познати: „druete“, друг; „halus“, густиш; „kletis“, клет, нем. Kelle; шкода, штета; „sonis“, страх; „voronjo“, вранац… Да бисмо показали овај изузетно интересантни србски извор права, иако доноси само глосе без србских објашњења текстова, приказаћемо табелу прве странице Салијског закона, чији „препис рукописа потиче из 794 г. од неког Вандалгариуса, а могао би на основу облика слова да потиче из приобаља или северне Италије“ (владајућа наука):
Погледајмо пример дела рукописа Салијског закона из светог Галена, уз објашњења Д. Жунковића за одељак „Закона о крађи свиња“ из расправе „Писани закони „Прасловена“, која је Жунковић превео и објаснио текст на немачком, уз истицање србских глоса у делу „О крађама свиња“:
Прва реченица: „Ако неко украде прасе-сисанче, и то се докаже, што се назива chranne chalti, rechalti, треба да се осуди на 15 солда. „Chranne chalti, изгледа да значи “од исхране одсећи”, јер „храна“ у „словенском“ значи (ис)храна; „калчити“ је некад морало да значи „(од)сећи“, исећи, јер се појам „калчмар“ за штројаче свиња у словеначком језику задржао до данас. Rechalti, за сада није разумљиво!
Друга реченицa: осуде се за глосу „himnes theca“ за сада не може наћи озбиљно објашњење; при томе се ради о крађи већ одбијеног прасета.
Трећа реченица: осуда говори о крађи двогодишње свиње. Али глоса „in zimis sviani“ никако не говори о двогодишњој свињи, већ „о свињи од једне зиме“. Тиме се на изглед ствара супротност у погледу казне. Али, то у потпуности одговара уобичајеном сеоском начину рачунања старости, јер пре више деценија се у Доњој Штајерској још увек могло чути, да сељаци старост свиња не одређују према календарским годинама, већ према протеклим зимама. У српском се и данас каже „назиме“, за величину између прасета и свиње (Шумадија). Дакле, овде се не ради исквареном латинском, већ о исквареном србском, јер је латински развијен из србског језика.
Lex Salica
Наша измишљена стара историја говори о још једној сеоби народа које никад није било. „Словенске глосе у Lex Salica“ поништавају комбинације сеоба, јер аутоматски казују да је, бар од 400 године у доњој Француској било „словенских“ житеља, који нису само познавали кодификоване казнене законе, већ су морали да имају сасвим значајну културу, јер су имали две монете: „солде“ и „динар“ (Д. Жунковић) који данас у Европи да чудо буде веће имају само Срби! Ми се радујемо овој реченици и замењујемо појам „Словени“ са Срби, јер у оно време „Словени“ нису постојали! Радује нас и то, да и Жунковић одбија измишљену сеобу народа, која је морала да се догоди, да би нов, млади, примитивни народ Словени могао да се измисли! Дакле, ми смо захваљујући србским глосама у Lex salica обогаћени непобитним доказом о старости србства, јер, нису сви докази о (не)досељавању Словена могли бити уништени или учињени непрепознатљивим” (Д. Жунковић), што је генијално препознато пре 100 година!
Драги читаоци! Хоћемо ли се са Lex Allemanerum, Lex Baervarium, Lex saxsonum и Lex Frisonum изложити даљим непријатностима? Не! Довољан је Салијски закон! Хтели бисмо да додамо да примерци из св. Галена нису преписи старих оригинила, већ су настали као „Германија“ и многа друга дела у 17 веку. Са Леx Рипуариа је ситуација још гора, пре свега Солмсови и Голдманови описи.
Историчари Средњег века још увек се споре о томе, колико је Карлових закона аутентично а колико је касније и у чију част придодато. Тако је покренут и опет повучен приговор, да су Lex Salica и Lex Ripuaria фалсификати, као и Карлов Admonitio Generalis из 789 године, и Диденхофове Kapitularie 805 године (Шмиц и Илиг). Не бисмо могли да пожелимо бољи завршетак за ову тему!
приредио С. Филиповић, из књиге „Карло велики није постојао“ М. Николића
сл. 1 Факсимил прве стране Lex Salica „на исквареном латинском“ (Д. Жунковић).
сл. 2 Lex Ribuaria, Рибуаријски закон (види погрешни опис Е. Голдмана у Beiträge zur Geschichte des fränkischen Reiches, и тачан од У. Топера у Fälschungen der Geschichte“).