Преминуо је члан и председник Скупштине Српског књижевног друштва, књижевник Стеван Тонтић.
Рођен је 1946, а основну школу завршио је у Лушци Паланци, средњу у Санском Мосту и Приједору, студије филозофије са социологијом у Сарајеву. Био је активан у студентским протестима 1968, а почетком 1969. године постао је главни уредник студентског листа „Наши дани”.
Прву збирку поезије објављује 1970, награђену савезном наградом листа „Младост” за најбољу прву књигу. Запошљава се у културној редакцији Телевизије Сарајево, а обавља и дужност секретара Удружења књижевника БиХ.
Половином седамдесетих почиње да ради као уредник за књижевност у издавачкој кући „Свјетлост”, у којој касније уређује и часопис „Живот”. Године 1984. даје оставку на уреднички посао због неслагања с третманом неких српских писаца у великој едицији књижевности народâ БиХ. После три године враћа се у издавачку кућу са новим руководством.
Крајем осамдесетих и почетком деведесетих Тонтић иступа против срљања у грађански рат. Пише песме о ратним страхотама, објављене у збирци Сарајевски рукопис.
Одбио је да служи у босанско-муслиманској армији. Искључен је из чланства Удружења књижевника БиХ.
Године 1993, одлази у Берлин, где ће као избеглица без запослења остати близу девет година. Прву значајну подршку дала му је фондација нобеловца Хајнриха Бела.
У берлинском недељнику Freitag, противно већини медија, пише о вредности дела Правда за Србију Петера Хандкеа. Учествује на књижевним сусретима у Пољској, Аустрији, Француској, Италији, Шпанији, Русији, Србији, Македонији, Јерменији, Чешкој, Румунији, Бугарској. Превођен на велики број језика.
Године 2014. се настанио у Новом Саду, пише поезију, прозу, есеје, критику и преводи с немачког језика. Саставио је неколико антологија, међу њима и Модерно српско пјесништво (1991), с обухватом српских песника 20. века из Југославије и дијаспоре. Приредио је издања већег броја писаца. Био је три године члан НИН-овог жирија критике за роман године., члан Српског и Немачког ПЕН-центра, Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва и Удружења књижевних преводилаца Србије.
Носилац је најугледнијих награда у Србији и БиХ и у Немачкој. Међу њима су Шестоаприлска награда града Сарајева за књигу Праг, 1987, Змајева награда Матице српске за књигу Сарајевски рукопис, 1994, Награда „Хорст Бинек” Баварске академије лепих уметности, 2000, Награда града Хајделберга „Књижевност у егзилу” (Literatur im Exil), 2001, Чешка књижевна награда с медаљом Јозефа Либослава Зиглера, 2006, Кочићева награда града Бање Луке, 2009, Антићева награда града Новог Сада, 2010, Награда Балканског песничког фестивала у Браили, Румунија, 2013, Награда „Бранковог кола” за целокупно песничко дело, 2017, Награда „Кочићево перо”, 2018, Дисова награда, 2021.
Из богате библиографије, издвајамо; Наука о души и друге веселе приче, песме, Тајна преписка, Наше горе вук, Хулим и посвећујем, Црна је мати недјеља, Ружа вјетрова, Анђео ми бану кроз решетке… Ту су и бројна издања на страним језицима (француски, немачки, румунско…), а Тонтић је иза себе оставио и завидан преводилачки рад.