Три године после Стаљинове смрти, шеф совјетске државе, Никита Хрушчов, покренуо је „отопљавање“, осуду „култа личности“ свог озлоглашеног претходника. Омогућио је објављивање књига које су откриле степен репресије протеклог раздобља од четврт века. Упркос привременом слабљењу политичког притиска, у следеће три деценије интелигенција је остала друштвено-историјски тип људи који су своју професионалну и јавну делатност свесно ставили у службу „радничке класе вођени идејама марксизма-лењинизма“. Под речју „интелигенција“ подразумевао се само „образовани слој“ друштва, укључујући и бирократизовану псеудоелиту, коју је Солжењицин погрдно назвао „образованштином“.
Шест година пре распада Совјетског Савеза, Михаил Горбачов, лидер СССР-а, иницирао је „гласност“ и „престројавање“, који су се показали као делотворна средства у рушењу ауторитарног режима. Међутим, огромна количина публикација и велика разноврсност политичких и друштвено-историјских коментара штетно је деловала на њен квалитет. Такође, окретање материјалном задовољству и телесној удобности убрзо је нашкодило потреби за критичким тумачењем преживљеног. Било је потребно време да се појаве утицајни мислиоци, али, појавом интернета и друштвених мрежа, интелектуалац, као и свуда у свету, постао је само још један „блогер“ искључен из главнотоковских медија и потопљен у мору занимљивијих производа за потрошњу.
По речима Игора Каљног и Бориса Маркова, статус философа и моралисте у Русији преузели су разни менаџери, политички аналитичари, економисти, правници и бизнисмени, док се масовна култура претворила у облик контроле над становништвом и јавним мњењем. Као и у Србији, недоследност и хир у културној политици, пропадање морала и хаос у сфери јавног информисања већ увелико прете да релативизују значај потраге за значењем. С тим што у Србији изградња националне државе представља само фасаду за патриотски оријентисано становништво, док у Русији, упркос снажним отпорима, она ипак обухвата значајне институције културе са конкретним идејама за њено остварење.
У овом тренутку, Русији је, можда више него икад, потребан истински културни препород, али овога пута предвођен интелектуалцима спремним на жртву. Такав препород могао би бити остварен само чудом Божијим, што се у овој земљи, на срећу, скоро увек догађало кад су историјске и друштвене околности изгледале безнадежне.