С гледишта диктатуре сасвим је логично прогањати оне који мисле сопственом главом и који се, по природи ствари, супротстављају диктатури и стално нешто зановетају. Због тога је пожељно елиминисати их из јавног простора, а још боље елиминисати их из живота.
Ивица Добрић
У једном реском тексту (Културни додатак Политике од 29. 11. 2022) руски писац Виктор Јерофејев обавештава неупућене због чега се Русија, свако мало, обре у средњем веку. Руски диктатори, наиме, никако не воле учене људе који мисле сопственом главом, па их, кад год се укаже прилика – а за диктаторе свака је прилика добра – шаљу на робију, у логоре, убијају их, или, у најбољем случају, протерују. Тако су радили цареви, тако су поступали комунисти (Јерофејев нарочиту пажњу свраћа на Лењина, јер о Стаљину, ваљда, нема смисла ни говорити), тако на Русију гледа и најновији руски диктатор Владимир Путин.
С гледишта диктатора то је сасвим логично: они који мисле сопственом главом по природи ствари се супротстављају диктатури, критикују је и стално нешто зановетају, па је пожељно елиминисати их јавног простора, а још боље елиминисати их из живота. Са истрагом слободних људи, последично, замрзава се читаву земљу у претполитичком стању, односно, у историјским релацијама, у предмодерном добу познатом као средњи век.
Путинова техника обрачуна с ученим руским светом нешто је, мора се признати, другачија од праксе његових претходника: пошто је напао Украјину Путин није затворио земљу, што је, после проглашења мобилизације, довело до јуриша на границе (осим оних с Украјином и Белорусијом). Вероватно је рачунао на двоструку добит: ем се кукољ сам одвојио од “здравог“ дела нације, ем се, изливом мозгова, смањује притисак унутар саме земље. Из Русије су избегли они који то могу и они који мисле сопственом главом (и могу да оду). За Путина то је одлично. За Русију то је катастрофа.
Сигурна рука Александра Вучића
Предвођена сигурном руком Александра Вучића и Србија радосно хита у средњи век (где би се, вероватно, дружила с Русијом, само да ова није толико далеко). Најпре кнежевина, потом краљевина, затим коминистичка, па националистичка диктатура, Србија је у својој историји била делотворна република (дакле слободна земља) само у периоду од пада Милошевића до доласка Вучића на власт. С реактивирањем Косовског мита Милошевић је начинио повелик корак ка средњем веку, али је погрешио па се прва српска република некако осовила на ноге и покушала Србију да врати у садашњост.
Пошто се правио да није непријатељ републике (у шта су многи поверовали, рачунајући никад непрежаљене беле листиће) Вучић је освојио власт, потом згазио републику и наставио тамо где је Милошевиће стао. Никада у Србији нису били превише цењени људи који мисле сопственом главом, па их се ваљда због тога није ни сатирало као у Русији, али Вучић се досетио да се против оних којо мисле слободно бори на два фронта: симболичком, тако што промовише средњи век као златно доба Србије, чиме, између осталог, скреће пажну с недавне прошлости у којој је радосно наносио штету Србији, да би, с друге стране, затворио јавни простор за критичаре режима (те још увек нема потребе да их хапси и затвара, али полако…).
Због чега гушење критике води у средњи век?
Због тога што слободне политичке заједнице почивају не, напросто, на критици, већ на институционализованој критици, дакле на законом зајемченој слободи (праву) да се власт критикује јавно, без последица по критичаре. Јавно призната политичка опозиција јесте облик институционализване критике.
Паметне су земље давно схватиле да је у савременом свету нужно јемчити слободу говора и делања, али Вучић и његова екипа највеће напоре улажу у рушење таквог институционалнох аранжмана јер, знају, у слободном надметању они не би имали никакве шансе. Уосталом, са слободним јавним простором не би могли да Србију одвуку у средњи век.
Виктор Јерофејев уверен је да ће Путинова диктатура да експлодира, а ако од Русије тада ишта буде остало, чекаће је дуг и мукотрпан повратак у цивилизацију. Када је о Србији реч тешко је бити толико оптимистичан. Јер, чак и када Вучић буде пао, Србију је већ толико унередио и измрцварио, толико је мозгова смрвио у упропастио, толико је учених људи одавде отишло, да је питање хоће ли Србија имати снаге и за елементарно одржање живота. О повратку у цивилизацију ни да не говоримо.