Референдумски цензус узбуркао јавност

Референдумски цензус узбуркао јавност

Кад је 2006. усвојен садашњи Устав, сви актери у његовом доношењу као највећи његов квалитет наводили су то што ће много лакше моћи да се промени

Д. Стојановић

Предлог да убудуће за успех референдума није потребно да на гласање изађе више од половине уписаних бирача, део јавности, као и опозиционари који су бојкотовали изборе, оценио је као намеру власти да „манипулацијом прогура ствари које никада не би прошле”. Владајућа коалиција, међутим, подсећа да се законска решења само усклађују с Уставом, којим је прописано да је и за промену највишег правног акта у земљи потребно да за то гласа већина изашлих грађана. И део опозиционара, такође, указује на ову уставну одредбу, али и подсећа да „делимично апатичне грађане треба анимирати и објаснити да имају моћ да учествују у одлукама важним за државу”.

Посланици Скупштине Србије, како је најавио њен председник Ивица Дачић, о овом закону изјасниће се до краја новембра како би, у складу с њим, половином јануара могао да се одржи референдум за промену Устава у делу који се односи на правосуђе. И док се о амандманима на Устав доста писало и говорило у медијима, о новим референдумским правилима такорећи уопште није било речи. То је, вероватно, и разлог што је предлог закона за већину био изненађење које је део опозиције дочекао на нож. Ко се још сећа да је тај Устав, о коме се два дана гласало да би био усвојен, прописао да сви закони морају бити усклађени с њим до 2008, а нису. Заборавили су то и они који су и пре 13 година били на власти, као и у наредне четири, а нису баш ништа учинили по питању усклађивања. То, међутим, не оправдава владајућу коалицију што је прво написала закон, а кад је он у делу јавности дочекан оштрим критикама, тек тада подсетила на поменуте одредбе. И да се о закону причало, сигурно не би изостале оптужбе да се „спрема нека превара”, али би знатно отупела оштрицу таквих критика.

Какви год били коментари предложеног закона, он ће, судећи по изјавама државних званичника, бити усвојен за неких десетак дана. Ивица Дачић, ових дана, поручује „свима који ову тему политизују тако што нас оптужују да се ми, ето, спремамо да без 50 одсто грађана променимо најважније ствари у Уставу”, да је то „једна безочна лаж”. Дачић подсећа да су измене Закона о референдуму предвиђене Уставом из 2006, али да се с тим закаснило „зато што су сви били неодговорни”. Дачић каже: „Ми сада не можемо да спроведемо референдум о промени Устава, а да нисмо променили Закон о референдуму, јер је Устав промењен у међувремену.”

Дачићева објашњења, међутим, нису променила убеђеност лидера Двери Бошка Обрадовића да се у овој промени нешто не скрива, он за „Политику” каже: „Са оваквим изменама олакшан је пут да владајући режим наметне и спроведе било коју спорну политичку идеју коју до сада није могао управо зато што је услов био да већина грађана изађе на референдум. Сада када не постоји тај услов, нема ограничења да одлуке у Србији доноси мањина која је организована и инструирана са позиције власти.”

Обрадовић истиче: „Суштина директне демократије није да о најважнијим националним питањима одлучује власт, већ грађани на референдуму. Али тај референдум мора бити заиста демократски, а не предмет разних манипулација и превара. На овај начин власт може да прогура оно што никад не би прошло у Србији, као што је промена Устава у време скупштине без опозиције, признање лажне државе Косово, улазак у НАТО, ’Рио Тинто’… Српски покрет Двери ће позвати све грађане Србије да не излазе на референдум који покреће Народна скупштина у којој нема опозиције јер тај референдум, као и актуелни скупштински сазив нису демократски. Било какав предлог власти за промену Устава о коме није било јавне расправе у скупштини и у медијима не може бити стављен на референдум јер грађани могу да се изјашњавају само о ономе о чему су информисани, а не да им се нешто намеће.”

Јелена Жарић Ковачевић (СНС), председница Одбора за уставна и законодавна питања, који је организовао јавне расправе о промени Устава у делу који се односи на правосуђе и у разговорима с Венецијанском комисијом, која је дала позитивно мишљење о променама Устава, али и о Предлогу закона о референдуму, овако за „Политику” коментарише критике: „Приметила сам да они који су критиковали изборне законе које су донели сада критикују и овај закон који усклађујемо с Уставом, а који су они донели 2006. године. У њему јасно стоји формулација – ’ако је за промену на референдуму гласала већина изашлих бирача’. Према томе, ако од 2006. до данас то није био проблем, не видим ни сада разлог да буде предмет критике. С друге стране, Венецијанска комисија је у мишљењу оценила да се види напредак у односу на нацрт истог закона из 2009. и да је поступљено по њиховим препорукама и сугестијама. Већина оних који су гласали је довољна да би референдум успео. Дакле, ради се о европском стандарду. Неки ће већину од изашлих бирача сматрати погодном за манипулације, неки ће већину од укупног броја бирача такође сматрати погодном за манипулације. Мишљења сам да у том смислу бојазни нема, а легитимитет ће у сваком случају бити утврђен на основу уставних одредби с којима се усклађује закон о референдуму.”

Доктор правних наука, доцент на Правном факултету у Београду и лидер ДСС-а Милош Јовановић каже за „Политику” да „закон не дерогира Устав, будући да сам Устав прописује да би он био промењен потребно да за то на референдуму гласа већина од изашлих бирача”. Истиче: „Дакле, сама по себи та ствар не би смела да шокира и скандализује.”

На питање, да ли оваква одредба умањује легитимитет референдума, Јовановић каже: „Референдум је, као и народна иницијатива, нешто што зависи од грађана, односно да ли су они заинтересовани или не за одређено питање. Ја не мислим да то нужно утиче на деградирање легитимитета институције референдума, но оно што је важније од тога кад је реч о референдуму за промену Устава јесте да је решење у складу са оним које постоји у Уставу. Оно што ја видим као, условно речено, спорно јесте то да се све ради због такозваног европског пута Србије који, у суштини, постоји само декларативно и то на обе стране. Нити ЕУ намерава, нити може да се у догледно време шири, нити Србија може да постане чланица ЕУ, а да претходно не реши питање статуса своје јужне покрајине, и то у складу са захтевима неких важних чланица ЕУ, пре свих Немачке, дакле признањем, што је неприхватљиво. Можда није лоше да држава декларативно буде на том путу због као стабилности, али стабилност у принципу зависи од тога колико вам је снажна држава, односно колико сте као држава и нација способни да уређујете своје двориште, да доносите законе који ће бранити јавни интерес.”

Јовановић каже да „судбина нашег народа и државе првенствено зависи од нас самих” и додаје: „Што се тиче референдума, ми имамо делимично апатично друштво, на грађанима је да се пробуде. Нема те уставне или законске одредбе која то може да поправи. На грађанима је да схвате да судбину земље не држе само политичари, да Србија није ни Вучићева, ни Ђиласова, ни Милоша Јовановића, него свих нас. Најмање што сваки грађанин може да уради, ако поштује своју државу, јесте да прати шта се ради, да изађе да гласа, било на изборима или референдуму, или да протестује, активно бојкотује, у сваком случају да активно учествује у животу своје земље.”

За оне који су заборавили, подсећање да су кад је, после дводневног гласања и разноразног намицања гласова, 2006. усвојен садашњи Устав, сви актери у његовом доношењу, а учествовали су све странке осим ЛСВ-а и ЛДП-а, које су активно позивале на бојкот, као највећи његов квалитет наводили то што ће много лакше моћи да се промени.

Политика