Рударски гигант Рио Тинто промовише се као одговоран послодавац који поштује етичке норме, као добар сусед и заштитник животне средине. Према The Way We Work/Како послујемо, глобалном кодексу пословног понашања компаније, „фокус компаније Рио Тинто је на одрживом развоју: економском просперитету, друштвеном благостању, управљању животном средином и јаком систему управљања и интегритета.“
Рио Тинто наводи да је „поштовање кључно за хармонично радно место, где се поштују права запослених и где се афирмише њихово достојанство, без застрашивања, дискриминације или принуде било које врсте“. По питању људских права, компанија тврди да „гради трајне односе са својим суседима, у којима се практикује узајамно поштовање, активно партнерство и дугорочна посвећеност“. Коначно, у погледу животне средине, компанија изјављује да „изврсност у еколошким перформансама и управљању производима јесу од суштинског значаја за пословни успех… Где год је то могуће спречавамо или минимизирамо, смањујемо и отклањамо последице нарушавања животне средине.”
Звучи добро. Ипак, реалност показује да су тренутне пословне операције Рио Тинта више у складу са њиховом сарадњом са фашистичким и расистичким режимима у прошлости, него са прокламованим политикама поштовања заједнице, радника и животне средине. Упркос тврдњама компаније, постоји безброј примера кршења људских и радних права и девастације животне средине, које је Рио Тинто током деценија починио широм света. Ова компанија има дугу и срамотну историју од Папуе Нове Гвинеје до Намибије, од Горњег полуострва Мичиген у САД до Мадагаскара и од Камеруна до Индонезије. У наставку наводимо сажетке неких од ранијих и текућих оптужби против Рио Тинта (све прикупљене информације су јавне).
Сарадња са репресивним режимима
У Шпанији 30-их година прошлог века, под влашћу фашистичког генерала Франциска Франка, Франкове трупе заводиле су ред током штрајка левичарских рудара запослених у рудницима Рио Тинта. На годишњој генералној скупштини компаније 1937. сер Окланд Гедес известио је: „Откад су снаге генерала Франка окупирале рударски регион није било проблема са радом… Рудари који су проглашени кривим за ометање рада осуђени су на војном суду и стрељани“. Под Франковим утицајем, Рио Тинто је обезбедио руду за програм наоружавања нацистичке Немачке.
У Јужној Африци у доба апартхејда, рудник бакра Палабора компаније Рио Тинто толико је мало плаћао мигрантску црну радну снагу да није достизао чак ни минималну плату коју је одредио Јужноафрички институт за расне односе. У суседној Намибији, црни радници који су градили рудник уранијума Росинг живели су у ужасним условима у привременим камповима – „слично ропству“ по речима тадашњих истраживача.
Рудник боракса, Борон, Калифорнија, САД
У малом пустињском граду Борон у Калифорнији, Рио Тинто је 2010. обуставио исплате за 570 рудара из свог рудника бората. Од 31. јануара 2010. рударске породице су се бориле да саставе крај с крајем без плате. Компанија је предузела ове потезе због одбијања рудара да пристану на нове уговоре који би пристојне послове преиначили у привремене, уговорене или послове са скраћеним радним временом. Рио Тинто је довео нову радну снагу која је требало да замени искусне рударе, од којих су неки радили у руднику и погону за прераду чак 30 или 40 година.
Породице у Борону платиле су високу цену за своју храбру одлуку да се супротставе Рио Тинту, више милијарди долара вредном глобалном силеџији који је навикао да остварује своје циљеве без обзира на људске жртве. Ови радници су имали проблема при плаћању хипотека и здравственог осигурања, као и у прехрањивању својих породица. Уз подршку локалне заједнице Борона и радника Калифорније остали су посвећени борби за фер уговоре у руднику у Борону.
Рудник Пангуна, Бугенвил, Папуа Нова Гвинеја
На острву Бугенвил, Папуа Нова Гвинеја, становници су се борили и победили у десетогодишњем рату против Рио Тинта, тј. рудника бакра и злата Пангуна. Отпор је био толико интензиван да је компанија била принуђена да га затвори 1989. и од тада рудник није у функцији. Групна тужба у име народа Бугенвила, сада у америчком савезном суду, наводи да је Рио Тинто у својим напорима да успостави и управља рудником Пангуна починио злочине против човечности и ратне злочине, да је спроводио расну дискриминацију, као и да је кршио међународно еколошко право.
Конкретно, у тужби се наводи да је приликом изградње рудника бакра у Бугенвилу Рио Тинто користио хемијске дефолијанте и булдожере да уништи прашуму која је била кључни извор егзистенције локалног становништва.
Током година рада рудника, милијарде тона токсичног рудничког отпада бачене су на земљу и у чисте воде, пунећи велике реке јаловином, загађујући и велики залив удаљен десетинама миља и Тихи океан. „Загађење и изложеност токсичним хемикалијама је било толико да је код становника острва изазивало болест и смрт.“
Рио Тинто се „односио према људима на Бугенвилу као да су инфериорни због своје боје коже и културе и стога је намерно кршио њихова права“. Као део свог дискриминаторског односа према локалном становништву, компанија је исплаћивала „робовске плате“ црним радницима.
Понашање компаније изазвало је устанак бугенвилског народа што је довело до затварања рудника. У одговору на устанак, влада Папуе Нове Гвинеје довела је трупе да га поново отворе. Како се наводи, Рио Тинто је обезбедио возила и хеликоптере за превоз трупа и тако учествовао у успостављању војне блокаде која је трајала скоро 10 година, узрокујући смрт 10.000 људи између 1990. и 1997.
Рио Тинто се читаву деценију борио против ове групне тужбе. Одељење за правосуђе Обамине администрације, међутим, одбило је да стане на страну правног аргумента компаније, чиме је отворен пут да се тужба, која би Рио Тинто могла да кошта милионске суме за репарацију терена, настави у америчком судском систему.
Рудник Грасберг, Западна Папуа, Индонезија
Рудник Грасберг у Западној Папуи још је један пример рударског пројекта Рио Тинто који је кренуо по злу. Рудник Грасберг је заједнички подухват Рио Тинта и Фреепорт-МцМоРан, америчке корпорације са седиштем у Фениксу, Аризона, и једно је од највећих појединачних налазишта бакра и злата на свету.
Рудник је изазвао „масовно уништавање животне средине“ у Западној Папуи бацањем отпада, укључујући токсичне метале, у речни систем Индонезије. Према ЊАЛХИ, водећој индонежанској еколошкој организацији, рудник је до 2010. одложио милијарду тона јаловине у локални речни систем. Упркос чињеници да је одлагање отпада у реку изричито забрањено државним прописима о контроли квалитета воде, процењује се да ће до завршетка пројекта рудник депоновати до 3,5 милијарде тона отпада.
Године 1996. локално становништво се побунило и уништило опрему у вредности од 3 милиона долара, те је објекат био затворен 3 дана. Убрзо након тога, партнер Рио Тинта, Фреепорт-МцМоРан, почео је да пружа значајну подршку индонежанској влади и војсци како би се осигурала заштита рудника. Према неким изворима, компанија је у периоду између 1998. и 2004. уложила 35 милиона долара у војну инфраструктуру и платила најмање 20 милиона долара војсци и полицији.
Према Индонежанској Националној комисији за људска права, „средином 1990-их индонежанске снаге безбедности вршиле су насумична убиства и мучења и укључене су у нестанке људи из локалне заједнице, а ове акције биле су део чувања оперативности рудника уз истовремене циљеве против сецесиониста Западног Папуа.“
Норвешка је 2008. елиминисала Рио Тинто из свог Државног пензијског фонда због начина на који је ова компанија радила у руднику Грасберг. Средства којих се Фонд овим поступком лишио процењена су на 850 милиона долара.
Рудник злата Келиан, Индонезија
Келиан Еqуаториал Мининг (ПТ КЕМ), затворена 2005. године, била је рударска компанија у заједничком власништву којом су управљали Рио Тинто (90%) и ПТ Харита Јаyараyа Инц. (10%), индонежанска компанија у провинцији Источни Калимантан. Као и у случајевима рудника Пангуна у Бугенвилу и рудника Грасберг у Западној Папуи, локално становништво се снажно противило раду рудника, кршењу људских права и уништавању животне средине.
Стотине аутохтоних сељана присилно је исељено са своје земље, а процена је да је још 4.000 доживело уништење своје имовине током изградње рудника 80-их година прошлог века. Према индонежанској комисији за људска права, у бројним приликама током 1990-их када су се одржавале демонстрације поводом рудника, људи су хапшени и затварани. Помињу се, такође, силовања становника које су вршили неки запослени у Келијану. Локално становништво је известило и да су их чувари рудника нападали и пуцали на њих, а локална полиција је водила кампању терора са намером да угуши протесте.
Током 13 година производње, рудник је бацио 100 милиона тона отпадног метала у животну средину, од чега је велики део био контаминиран. Рио Тинто је признао да је било „дренаже киселина“ са локације рудника; еколошки извештај саме компаније наводи да је 1996. скоро 1.100 килограма цијанида испуштено из рудника у реку Келиан.
Рудник Кеннекот Еагле, Горње полуострво, Мичиген, САД
Калифорнија није једина локација у САД где је Рио Тинто повезиван са контроверзним радњама. Подружница компаније Рио Тинто, Кеннецотт Еагле Минералс Цо., настоји да развије рудник никла и бакра на Горњем полуострву у Мичигену; очекује се да ће се из рудника бити извађено 110 до 140 милиона килограма никла и око 90 милиона килограма бакра.
Противници рудника поднели су тужбу тражећи да се поништи државна дозвола коју је Кеннекот добио; тврди се да пројекат не испуњава законске услове у вези са заштитом животне средине и наводе се бројни уроци забринутости, укључујући извесност да ће рудник штетити локалним рекама и поџемним водама. Поред тога, противници рудника страхују да би се „плафон“ рудника могао урушити испод реке у којој живи пастрмка. Поред забринутости за животну средину, локални становници страхују за Орловску стену (Еагле Роцк), традиционално место ритуала за староседеоце Анишинабе (Оџибве), која ће бити пробијена да би се изградио рудник.
Рудник Фламбеау, Лејдисмит, Висконсин, САД
Противници рудника Еагле у Мичигену наводе еколошке проблеме изазване радом рудника Фламбеау у Висконсину као део својих аргумената против развоја пројекта у Мичигену. Фламбеау Мининг Цо., подружница Кеннецотт Минералс Цо (у потпуном власништву Рио Тинто) управљала је рудником између 1993. и 1997. и произвела 181.000 тона бакра, али и злато и сребро. Иако је локација рудника Фламбеау „доведена у ред” откако је затворена, локално становништво и еколошке групе тврде да се са тог места локална вода и даље загађује.
Организација за заштиту природе у Висконсину објавила је 2009. своју намеру да тужи компанију Фламбеау Мининг Цомпанy, као и Одељење за природне ресурсе Висконсина. Одељење за природне ресурсе Висконсина такође је потврдило да су узорци воде, узимани током редовног мониторинга са овог локалитета, показали повишене нивое бакра, сулфата, мангана и гвожђа.
Године 2007, када је постигнут споразум да се локација рудника претвори у парк природе и место за рекреацију, одлучено је да се током 5 година додатно анализира и надгледа површина од 32 хектара како би се утврдило да ли су вода или земљиште контаминирани. Адвокатица Националне федерације природе изјавила је да „упркос бројним покушајима компаније да очисти извор загађења, он наставља да загађује“. Додала је: „Они (Кеннекот) су својим поступцима практично признали да рудник Фламбеау загађује. Кеннекот је прекршио обећање грађанима Висконсина да неће загађивати.“
Рудник QММ, Форт-Даупхин, Мадагаскар
Острво Мадагаскар у Индијском океану представља још један очигледан пример лошег односа Рио Тинта према локалним заједницама и животној средини у просторима где послују. Рио Тинто управља рудником илменита на источној обали острва. Радове на терену обавља QИТ Мадагасцар Минералс С.А. (QММ), фирма која је заједнички подухват канадске подружнице компаније Рио Тинто – QИТ Фер ет Титане (80%) и владе Мадагаскара (20%). Пројекат је почео да се гради 2006, а добио је средства од Светске банке и инфраструктурну подршку владе, укључујући и нову луку. (Светска банка је дала 35 милиона долара за луку, а за QММ је определила 110 милиона долара.) Рудник садржи најмање 75 милиона тона илменита у минералном песку и могао би да буде оперативан и до 40 година.
Процењено је да је хиљаде људи расељено због изградње рудника, при чему су многи добили неадекватну или никакву надокнаду за своје поседе. Такође се наводи да је изградња рудника довела до смањења приступа храни, дрвету за огрев и лековима које је становништво правило од шумских плодова, а то је значајно утицало на њихову егзистенцију, локалну културу и обичаје. И локална гробља уништена су током изградње рудника.
Рио Тинто није запослио много радника из локалне заједнице, оставивши их без посла и прихода; поред тога, прилив радника из других места повећао је потражњу за храном и становањем, што је подигло цене изнад могућности локалног становништва.
Рудник је од самих почетака свог рада изазивао противљење заштитника природе будући да се налазиште руде налази у последњим остацима јединственог екосистема обалске шуме на Мадагаскару; пошто је овај тип шуме уникатан за нашу планету – на пример, QММ је пријавио 64 ендемске врсте биљака које не живе нигде другде на Земљи.
Брана Лом-Пангер, Камерун
У западноафричкој држави Камерун, Рио Тинто Алцан, заједно са владом, радио је на изградњи огромне бране Лом-Пангар; овај пројекат ће, према проценама, раселити око 28.000 људи. Интерес Владе за изградњу бране јесте велика потреба за енергијом, која у великој мери зависи од хидроелектране. Рио Тинто Алцан, алуминијумска група унутар компаније, ушла је у пројекат изградње бране јер јој је потребна енергија за нови пројекат топионице; Рио Тинто Алцан и влада су партнери у фабрици алуминијума Алуцам.
Банковни информациони центар (БИЦ), невладина организација која у партнерству са цивилним друштвом у земљама у развоју комуницира са Светском банком и другим међународним финансијским институцијама, изразио је забринутост да ће брана имати „значајне еколошке и друштвене ефекте“, укључујући „потапање преко 30.000 хектара тропске шуме, угрожавање резервата Денг Денг и његовог биодиверзитета и потапање дела нафтовода Чад-Камерун.“
Поред тога, БИЦ је приметио да пројекат бране „изгледа одговара енергетским потребама растућег сектора алуминијума, а не енергетским потребама већине становништва која нема приступ електричној енергији“. Топионица Алуцам већ троши око половину произведене електричне енергије у Камеруну и настоји да више него удвостручи своју производњу, при чему плаћа веома повољне цене електричне енергије, далеко испод цена које плаћају резиденцијални корисници.
Рудник уранијума Рöссинг, Намибија
Пустиња Намиб у Намибији дом је рудника Рöссинг Ураниум Лтд., једног од највећих отворених рудника уранијума на свету. Рио Тинто поседује око 69% рудника који је 2009. произвео више од 4 милиона килограма уранијума, а очекује се да ће остати у функцији најмање до 2023.
Године 1970. компанија је добила дозволу за експлоатацију уранијума у Росингу, али се испоставило да је дозвола била незаконита будући да ју је дао тадашњи режим апартхејда у Јужној Африци; додатно, Рио Тинто је изводио минирања у Росингу упркос противљењу Уједињених нација и налазима Међународног суда правде.
Иран, са власничким уделом (15%) у руднику од његовог отварања 1976, још је један контроверзни инвеститор. САД и друге земље изразиле су забринутост да би Намибија могла обезбедити уранијум за ирански нуклеарни програм.
Досије о радним правима Рио Тинта у руднику Рöссинг је сраман. Како наводи Савет Уједињених нација за Намибију, 70-их година прошлог века радници су копали уранијум „правим робовским радом под бруталним условима“. Чак и 2000. компанија је дискриминисала црне раднике исплаћујући им много ниже плате него белим рударима. Према неким подацима, компанија је имала добро наоружану „приватну војску“ за решавање радничких или грађанских немира у вези са рудником, а сматра се и да су снаге безбедности рудника помагале војсци у акцијама у којима су убијани цивили.
Извештаји показују повећану инциденцу малигних болести међу људима који су радили у Росингу у односу на општу популацију. Бивши радници у руднику и чланови њихових породица законски су покренули поступке против компаније због тешких болести повезаних са њиховим радом у руднику, а за које наводе да су узроковане излагањем уранијуму, радиоактивном и токсичном тешком металу, и силицијумској прашини. Према речима једног бившег рудара, радницима нису нуђене маске за лице да би се спречило удисање, нити су икада добили информације о опасностима по здравље током рада.
Проблеми у вези са последицама по животну средину услед рада постројења у Росингу такође су бројни. Рудник на годишњем нивоу производи 20 милиона тона здробљеног, сумпорном киселином натопљеног, благо радиоактивног камена. Поред тога, постројење троши милионе кубних метара свеже воде годишње у региону где падавине износе само око 3 центиметра годишње.
Укаљана прошлост утиче на будућност Рио Тинта
Као што је случај са многим прошлим и текућим пројектима широм света, Рио Тинто се суочава и са жестоким противљењем пројектима које би желео да покрене у будућности. На пример, у америчкој држави Аризона, компанија тражи размену земљишта са владом САД са циљем развијања рудника бакра на земљи у државном поседу. Међутим, договор о земљишту налази се у застоју у америчком Конгресу углавном због јако лоше репутације Рио Тинта у вези са питањима људских права.
У области Бристолског залива на Аљасци велики је отпор развоју рудника злата и бакра Пеббле Опен Пит у коме је Рио Тинто мањински партнер. Пројекат би укључивао изградњу највеће бране на свету, која би служила за задржавање токсичног отпада произведеног у рудницима. Локалне групе грађана, комерцијални и спортски риболовци и групе за заштиту животне средине забринуте су због опасности које рудник представља за риболов лососа, али и за популације лоса, медведа, карибуа и других животиња, као и за екосистем у целини.
У марту 2010. Уставни суд Колумбије наредио је обустављање највећег пројекта рударства бакра у земљи, пројекта Манде Норте компаније Муриел Мининг, наводећи да недостају валидне консултације са локалним староседелачким и афроколумбијским заједницама о потенцијалном утицају рудника на животну средину и културу. „Нису предузете адекватне радње како би се осигурало да су ове заједнице упознате са пројектом Манде Норте да би могле донети одлуку са пуном свешћу и разумевањем“, наводи се у пресуди суда. Рио Тинто наводно има удела у овом пројекту.
Нови налази из априла 2021.
Рио Тинто је британско-аустралијска мултинационална корпорација за метале и рударење са седиштима у Лондону и Мелбурну, на чијим је берзама такође присутна. Реч је о другој по величини рударској компанији на свету, после БХП, чија је тржишна вредност 2020. износила преко 140 милијарди долара. Компанија води 60 операција и пројеката у 36 земаља широм света, а њени производи обухватају алуминијум, руду гвожђа, бакар и дијаманте. Док компанија тврди да „производи метале од суштинског значаја за људски прогрес“, њени послови обухватају низ кршења људских права, као и разне врсте деградације природе.
Дуга историја штете коју ова компанија наноси људима и природи, генерисала је критику и протесте у заједницама које су на непосредном удару њених операција. Следи сажет приказ неких од њих.
Планирано уништавање светог и јавног земљишта у Аризони
Рио Тинто је већински власник (55%, док БХП поседује 45%) пројекта Ресолутион Цоппер у оквиру ког се планира изградња великог рудника бакра у близини насеља Супериор у Аризони, САД. Предложени пројекат би уништио верско и свето место под називом Оак Флат, као и до 6.000 хектара јавног земљишта. Према пројекту, планира се извођење контроверзног и технички проблематичног дубоког рудника 2.134 метара испод површине светилишта. То би створило кратер од око 3.200 ширине и 300 метара дубине због урушавања тла. Пројекат је већ изазвао критике због утицаја на природну околину и староседелачке заједнице, за које је Оак Флат свето место. Један од последњих поступака Трампове администрације пре одласка, био је да убрза процес трансфера земљишта, што је покренуло протесте на стотине активистичких група, које захтевају од председника Бајдена да поништи трансфер.
Рудник Оју Толгои у Монголији
Једна од највећих резерви бакра и злата на свету налази се у пустињи Гоби у Монголији. Рудником Оју Толгои управља Рио Тинто, уједно и власник удела у пројекту који угрожава традиционални начин живота пасторалних заједница. Конкретно, огромне потребе рудника за водом изазвале су дубоку забринутост за доступност воде. Компанија није доказала да у овој пустињској области има довољно воде за производне, инфраструктурне и друге потребе пројекта. Руднику се противе номадски сточари који су претрпели културне и економске губитке када је једна сезонска река уништена изградњом површинског копа. Рио Тинто још увек одбија да спроведе еколошку и социјалну процену утицаја, неопходну после крупних промена у планирању поџемног рудника и постројења за шљаку. Питања о утицају рудника на природну средину, а посебно резерве воде, поново су покренута на годишњој скупштини компаније 2020, али су остала без одговора. Пројекат проширења касни две године и кошта 1,5 милијарди долара више од очекиваног, што је монголску владу, која поседује власништво трећине удела, навело да у обзир узме и отказивање пројекта.
Контаминација воде на Мадагаскару
Рио Тинто је власник 80% удела у руднику илменита (руде титанијума) на југу Мадагаскара којим управља локална подружница QИТ Минерали Мадагаскара (QММ). Током 2013-14. рудник је прекорачио одобрене границе зоне за заштиту оближњег дубоког ушћа, чак и пошто је прописани лимит претходно већ смањен са 80 на 50 метара. Рудник је избио до корита језера Бесарој у естуаријуму, изазивајући забринутост због могућности да се у локални водни систем испуштају радионуклиди као што је уранијум. Независне студије су показале да је рудник контаминирао језера и реке на којима мештани рибаре и из којих се снабдевају водом за пиће. Озбиљан здравствени ризик по становништво утврђен је мерењем повишених нивоа уранијума (50 пута) и олова (40 пута) у односу на нивое које Светска здравствена организација сматра безбедним за пијаћу воду. Компанија Рио Тинто је у почетку тврдила да није прекорачила границу заштитне зоне естуаријума, да би 2019. признала „грешку“. Њени представници, међутим, и даље тврде да је повишен ниво уранијума „природна појава“ која нема везе с рудником, али нису изнели одговарајуће доказе. Приликом последње анализе воде коју је компанија спровела, није поштована стандардна процедура.
Рушење светог места у клисури Џукан
Рушење 46.000 година старог светилишта у Западној Аустралији 2020. био је један од највећих светских скандала у сектору рударства који је разоткрио деструктивни карактер компаније. Глобални протест је довео до оставке главног извршног директора компаније и још двоје руководилаца. Мада компанија тврди да је извукла лекцију из ове грешке и да више неће уништавати таква места, сумња се да је то само ПР. Сумњама у прилог говори то што компанија и даље инсистира на наставку пројекта Ресолутион Цоппер у Аризони.