Руђер Бошковић, Србин или Хрват?

Орахов До је насељено место у општини Равно која административно припада Херцеговачко-неретванском кантону, Федерација БиХ, Босна и Херцеговина. Према попису становништва из 2013. у насељу је живео 151 становник.

Сеоска католичка црква је веома стара, обнављана је више пута. Око цркве има грчких (православних) плоча, предања говоре да је то некада била православна богомоља. На километар од села налазе се старе омеђине, које се зову Градина. Код магистралног пута може се видети чувени солински пут, којим су некада кириџије гониле караване соли из Сланога у Херцеговину и друге крајеве. Манастир Завала је имао своју четрњу за вино у овом селу. Раније су готови сви мештани били кметови овог манастира. Као држаоци земаља манастира Завале 1817. године помињу се Иван Бурум, Ђура Крстић (Кристић), Иван Ћосић и Видоје Штрцало.

Бискуп фра Доминик Андријашевић, родом из Попова поља, поднео је извештај 1629. године Риму о стању католичке цркве у Доњој Херцеговини. За парохију Орахов До, Чешљари и Голубинац навео је да је чине 40 католичких породица у сва три села, и да је једну од тих породица, која је била православна, превео у католичанство. Међутим, у селу је и тада било православаца, тако је манастир Завала 1514. године купио један виноград од Боже, сина Радованова, из Орахова Дола, а земљу је куповао у овом селу 1600. и 1618. године. Сеоски род Бошковићи били су православне вероисповести, а њихов припадник Никола Бошковић, отац Руђера Бошковића, се одселио у Дубровник као православац.

За време Другог светског рата из Орахова Дола је било припадника усташа који су чинили злочине над православним српским становништвом околних села у Поповом пољу.

Према попису становништва из 2013. године у месту је био 151 становник. Сви су се изјаснили као Хрвати. Иако римокатоличке вероисповести, сви мештани празнују крсну славу.

Преци Руђера Бошковића су Ровчани са црногорских Брда, велико племе које као крсну славу слави Светог Луку и насељава планински простор између Никшића, Подгорице и Колашина. У време првобитне српске државе Ровца су била у саставу жупе Мораче.

Кнез Иваниш Радоњин Срезојевић се почетком седамнаестог века налазио на челу целог ровачког племена. Али, тада долази и до масовног исељавања, највише Срезојевића, али и Булатовића, Влаховића и Шћепановића. “Преко Никшића Ровчани се селе у Попово као и у околину Стоца, Чапљине и Мостара. У Попову су се рано населили Шћепановићи – Бошковићи, названи тако по Бошку Стошкову Шћепановићу. Један део тих Бошковића иселио се почетком 17. века преко Колашина у Затарје, а Бошковићи у Попову населили су се у Ораховом Долу близу манастира Завале, одакле су се доцније расељавали, највише у околину Стоца, у Дубравама, где и данас има око 70 домаћинстава. Они Бошковићи у Орахову Долу доцније су покатоличени и назвали се Кристићима, док су се други Бошковићи назвали Томичићи. Један од тих Бошковића, Никола Матијашев, преселио се у Дубровник у другој половини 16. века, где се бавио трговином. Његов је син Руђер Бошковић.

Отац Николин звао се Матијаш и живео је у Орахову Долу у Попову, што се види из одобрења о Николину венчању које му даје отац.” (стр. 302.) Академик Миленко Филиповић и истакнути истраживач Љубо Мићевић установили су да је у време покатоличавања Бошковића у Орахову Долу, “отац Руђеров, Никола, отишао је у Дубровник као православни.” Неприхватајући покатоличавање, део Бошковића, који су се назвали Шешељи и Милићи, одселили су у Величане. Иако су одатле ускоро Шешељи одселили у До, део Величана и данас се назива Шешељевина. Пошто су се Бошковићи у Попово поље преселили почетком седамнаестог века, та велика сеоба последица је неуспеле српске буне против Турака с краја шеснаестог века, коју је предводио никшићки војвода Грдан. “Професор Даринка Зечевић (антропогеограф, радила у САНУ, умрла 1970. године) забележила је предање сачувано у Ровцима о пресељавању Ровчана у Попово пре 350 година, од којих потиче Руђер Бошковић, и о истовременом пресељавању у Ибарски Колашин. (Саопштење професора Бранислава Недељковића.) Отуда су многи родови у Попову славили Лучиндан, крсну славу Ровчана: Бошковић и, Иванишевићи, Љепаве, Батинићи, Шешељи, Милићи и др.”

Што се тиче Руђеровог оца Николе, зна се да се доселио у Дубровник из Орахова Дола у другој половини 17. века, где је ступио у службу Рада Глеђовића, који га је послао у Нови Пазар, где се налазила јака дубровачка насеобина. Ту је стекао нешто имовине, вратио се у Дубровник и оженио кћерком дубровачког трговца Баје Бетере, Талијана пореклом, са којим је имао осморо деце: пет синова (најмлађи Руђер) и три кћери (најмлађа, Аница, имала је песничког дара и са Руђером се дописивала док је год био жив)… Под старе дане Никола је бележио своја “Старорашка сећања” у којима описује чувене српске манастире: Сопоћане и Ђурђеве Ступове код Новог Пазара, Студеницу, Патријаршију, Дечане, Тројицу код Пљеваља и др.”

Сина Руђера, кад је навршио петнаест година, отац је послао у Рим на школовање у Колегијум романум. Већ 1736. Руђер је објавио своју докторску дисертацију “О Сунчевим пегама”. Његови радови из математике, физике и астрономије привлачили су све већу пажњу научних кругова. Иако је био принуђен да се закалуђери у оквиру језуитског реда, Бошковић се истицао својом слободоумношћу. Утемељивач је физикалне једноставне атомистике, а у свом капиталном делу “Теорији природне филозофије”, објединио је њутновске принципе гравитације, кохезије и ферментације у јединствен принцип, изградио закон сила, битно унапредио сферну геометрију, бавио се механиком, геофизиком, оптиком, геодезијом, хидрологијом, археологијом, али и поезијом. Прочуо се и по свом геометријском методу бесконачно малих величина, а у геодезији теоријом инструмената и теоријом грешака. У неколико наврата повераване су му важне дипломатске везе, успоставио је врло присне везе са француским енциклопедистима, а убрзо је Руђер Бошковић постао и француски и британски академик.

Године 1760. Бошковић се, уз све почасти које су му исказиване као славном научнику, “много кретао у друштву дипломата. Био је ту и руски посланик Галицин. Бошковић и Галицин установише да су “исте народности” и да говоре “два дијалекта нашега заједничкога језика.” (Агата Трухелка: Руђер Јосип Бошковић, Хрватско природословно друштво, Загреб 1957., стр. 64.) Кад је већ увелико скинуо монашку одежду и дистанцирао се од пропалог језуитског реда, Бошковић се трајно настанио у Паризу 1774. године и стекао акт о натурализацији, племићки официрски статус, сам се проглашујући за “властелина од Луке”, сећајући се да му је породица као православна славила крсну славу Светог Луку. Француско држављанство је решило све финансијске проблеме Руђеру Бошковићу, али он тада заоштрава многе научне полемике, а изложен је и сујети осветољубивих колега који све могу лако поднети осим туђег успеха.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *