Свети камен у Србији
Господин Марковић поред Светог камена
Добротвор, ктитор, од цркве више пута орденима награђиван градоначелник Јагодине, народни посланик, кик боксер, раб Божији Господин Драган Марковић (а и човек по коме је улица у једном грчком познатом граду добила име) је са једних од својих многобројних ходочашћаја донео у родну земљу Србију једну од највећих светских хришћанских реликвија, камен којим је на Голготи од јеврејске помахнитале гомиле која је стајала поред пута гађан лично Исус Христос, Спаситељ наш.
Скушено и скромно замолио је свог духовника, свештеника у његовој сеоској цркви (а којој је он највећи донатор) да благослови да се ова светиња донесе у храм и да и народ српски може да дође, поклони се и целива је.
Приликом давања благослова, свештеник је прсте десне руке савијо тако да оне чине слова IС ХС, такозвани “Христограм” , и то тако што кажипрст остаје усправан, чинећи слово I, средњи прст се савија у полукруг, чинећи слово С. Домали прст се укршта са палцем, чинећи слово Х , и на крају се и мали прст савија полукружно чинећи још једно слово С. Свештеник је благословио у име Божје. Он је рукоположењем примио благодат Духа Светога да може раздавати дарове Божје благодати.
“Свети камен” је у селу дочекан како таквој реликвији и приличи. За музику је ангажован најбољи у том моменту расположиви народни оркестар, а који је своје музичко умеће много пута доказао и пред амбасадорима и виђеним политичарима на бунга журкама. Овога пута су специјални гости била и два хармоникаша, мајстора за народна кола, посебно она бржа влашка. Хране у изобиљу, може се рећи као никада до сада, од сира, кајмака и сарме до прасећег и јагњећег печења, а колачи све домаћи. У врхунцу прославе у салу која одушевљено клица улази елегантан у оделу и машни ктитор Драган, високо у руци подиже камен и снажним гласом беседи: “Ово је камен којим је наш бог Христ гађан!”, следе аплаузи и одушевљење и онда спремно тамнопути певач започиње омиљену песму господара Драгана: “Tуђа жена ..”
Свакако да је овај историјски догађај и медијски покривен па је у специјалној емисији “верски аналитичар” националне телевизије, васколиком српском народу, а који баш и не познаје као он у детаље религију, објаснио да је тим каменом лично гађан Исус и да је својим везама и великим заслугама за хришћанство, а посебно Православље Господин Марковић успео ову ретку у свету свету реликвију да донесе у своју сеоску цркву.
А могло је то и другачије. Пошто попа сигурно нико ништа и не пита, он је ту Палми као глумац који му треба на прославама да пева у мантији и ствара утусак о њему Драгану као српском домаћину и вернику и да се брзо повуче да не смета када почне пијанка без престанка зачињена младим девојкама. Али ипак да се реликвија унесе у цркву потребан је и благослов надлежног преосвећеног владике шумадијског Јована. Он је као доказано способан у комуникацији са познатим политичарима (а којима је силна ордења покачио на јуначке груди) требало да у своју резиденцији позове поменутог више пута Драгана. А онда у спонтаном пријатељском разговору, после неколико испијених литара манастирског вина од тамњанике, да му смирено, другарски, објасни да врати продавцу камен, ако може и да поврати лову, али и да га опомене да ако је трговац Грк, то лако неће ићи.
Нажалост верски аналитичар није у кратком инсерту на ТВ стигао и да нам разјасни да ли је овим каменом Христ погођен или промашен. Логика је да је сигурно и погођен јер су га гађали са пута којим је пролазио, значи из непосредне близине. Ако је тако онда је врло могуће да је на светом камену, ја бих га први назвао од миља “Палмин камен” било и крви Исусове. Значи камен је свет, то је и благословом од Бога доказао и свештеник.
Свечани дочек “Палминог камена” у селу Кончарево би по мени требало да буде само први корак у стварању овог села као месту ходочашћа свих Хришћана света. Црква би могла (не сумњам у благослов надлежног епископа) да промени име у “Црква Светог камена Голготског”, до ње би саградили још један у низу аутопутева, па би се до светог места стизало за 50 минута из Београда, а два сата од Будимпеште. Остављам као лаик за туризам на машти господара Јагодине да осмисли околни туристичко рекреативни садржај.
И не треба наши одликовани верници и црква да се на овоме зауставе, па има толико још недонесених реликвија: ексер којим је закуцан Исус, чамац којим је пловио језером, сандале у којима је ходио светом земљом …
Предраг Вучинић, Мелбурн
пс
Најискреније извињење оним верницима који овај текст сматрају неукусним и недостојним објављивања. Да се ако могу оправдам: када човек види у данашњем српском друштву тако страшне аномалије и духовну пропаст дође му да сакупљену муку покуша да изрази на неку хумористичан и саркастичан начин, а то увек може да буде рискантно. Још једном извињење и милим опрост оним повређеним, није ми та намера била.
