Симболика Маринкове баре

Биљана Србљановић у Блицу наласила је да је Владета Јанковић „у деветој деценији живота“, да „никада није био менаџер ничега“ (ваљда: „било чега“? – С. А.), да је „декларисани националиста, органски непријатељ модерности и особа са пуним неразумевањем савременог света“, те да је био „део митинга који је претходио лому и паљењу амбасада“. Предлог Јанковића за градоначелника назвала је „суманутим“, додавши да је он „толико погрешан, толико лош, да је (…) буквално сваки други предлог бољи. Сваки“.

Светислав Басара у Куриру написао је да Јанковић „осим држања досадних предавања, седељки у ДСС мутлаку, заношења муда Коштуници и испијања вискија по дипломатским пријемима, никаквих других искустава нема“. Владета је, по Басари, тек „истакнути репрезент сармоједске славске Србије, јалових, безмудих брабоњака који снивају о рестаурацији Душановог царства“, а ако он победи Београд ће постати „главни град Ђинђићевих убица“.

Јанковића као кандидата такође су, из сличних разлога, оспорили Зоран Остојић, Драган Шутановац, Борис Тадић и Зоран Вулетић. Овај последњи је навео да ће његова странка – Грађански демократски форум – на парламентарним изборима кандидовати Бошка Јакшића и Светислава Басару.

Зашто овом делу грађаниста не ваља Владета? Реалполитички гледано, он је прилично добар кандидат. Иза себе нема неку финансијску или другу аферу. Као београдски коленовић и несумњиви западњак свакако да импонује просечном бирачу из грађанске опозиције који пошто пото жели да сруши Вучића у престоници. Такође, његова ДСС репутација, из златног доба Коштунице, може да привуче и део патриотских бирача у главном граду.

Нигде Вучић није слабији него у Београду. Ту изгледа да само уз помоћ СПС-а може да задржи управу. Владета Јанковић има реалне шансе против Александра Шапића, СНС кандидата за градоначелника. Ако је тешко замислити да Понош може да туче Вучића на председничким изборима, није немогуће замислити да Владета Јанковић, еколози, патриоте и остали у београдској скупштини освоје више мандата од Шапића.

Губитак Београда био би, свакако, озбиљан ударац за Вучића. Процењује се да „у том случају не бисмо морали чекати четири године да падне власт на нивоу републике“, односно да се „не види како би власт уопште преживела губитак главног града“.

Но, зашто се онда део Друге Србије устремио на Владету Јанковића? Зар у „грађанској Србији“ не постоји консенсус да је Вучић главни проблем и да је најважније срушити његов режим? Такође, зар није јасно да би тон Владетином могућем градоначелниковању престоницом ипак давао тим који долази из евроатлантског миљеа?

Уосталом, зар се и сам Владета није довољно јасно „проевропски“ позиционирао када се слатко смејуљио на изјаву Горана Марковића да споменик Немањи треба преместити у Маринковиу бару? И зар се није „исправио“ тако што је објавио да ће Немањи наћи место негде „на широј територији града“, а можда чак „и у Рашкој, код Ђурђевих ступова“?

Споменик Немањи који је, такав је какав је, ипак постао симбол јачања српског дела идентитета Београда? Стварно, само он смета и баш њега ваља рушити? О да – и Владета је потврдио да хоће.

Али, зашто је онда проблем Јанковић? Део одговора је у природи наше Друге Србије. Знате ону басну о шкопији која убада жабу док је ова преноси преко реке. Али зашто? – запитаће жаба, док заједно тону под таласима. „Таква ми је природа“.

Наша Друга Србија често уме да добоко мрзи све што није она сама. Владета је 85% евроатлантиста и западњак – није довољно, значи не ваља, дакле фуј! Јер, као што је код њих одавно уочено, изграђен је секташки идентитет који не трпи различитост, никакав плурализам.

То је лепо објаснила „политичка организација Глас“ чији је оснивач Никола Самарџић: „наше грађанке и грађани који су за ЕУ и НАТО постају национална мањина с јасним политичким, вредносним и културним идентитетом“.

Обратите пажљу – национална мањина. Они, дакле, себе више не виде као Србе, већ као идентитетску групу која суштински одудара од околног друштва. Та група све више постаје некаква друга нација, која има свој сопствени национализам („аутошовинизам“), према околном народу. За многе од њих Владета је неприхватљив просто јер је из „другог“ народа – он није „њихов“ ЕУ-НАТО народ. То је фундаментализам који политику претвара у манихејски грађански рат, у „ми-или-они“. Зато је за њих Владета „суманути предлог“.

С друге стране, суверенистичка (патриотска) опозиција у Београду није још истакла ни кандидата, ни листу (листе). То је необично, јер тај део опозиције можда може да постане онај језичак на ваги који ће одредити власт у Београду.

СПС је мислио да истакне Несторовића, али он је то одбио. У Београду је референдум славно пропао – 55% је гласало за протестно НЕ, од тога чак 66% у самом језгру престонице. Несторовић би био добар мамац управо за протестно гласање, које би, преко СПС структура, на концу завршило у СНС бари. Срећа да је Несторовић рекао не.

Али, патриотска опозиција као да не може да нађе формулу за привлачење тог огромног резервоара протестних гласача. Зар је могуће да ће допустити да га неутралише и преусмери скривена „дубока атлантистичка држава“? Јер, судећи по третману у њеним медијима (од N1 до Danasa), та структура је стала иза Јанковића, као прихватљиве алтернативе Вучићу на нивоу Београда.

У тим медијима брзо је забашурено Владетино кикотање натипично класистичку пошалицу с Немањом у Маринковој бари. Много већи проблем, међутим, остаје што се у тој симболичкој бари изгледа нашао и онај део опозиције од које се очекује да пружи главни отпор структуралној колонизацији Србије. Ови избори су прилика да се профилише и једна јасна, народна, антиколонијална алтернатива. Алтернатива не само режиму, већ и атлантистичкој опозицији. Ако се то не може у Београду, где се може?

Маринкова бара и јесте симбол оног потцењеног, обичног, београдског радног света за који се ваља борити. Ако би се глас тог света добио, био би то можда почетак једног већег преокрета. Може ли то наша патриотска опозиција да направи?