То су питања па и централне теме у расправама, вековима уназад.
Уобичајено је да слобода може бити лична и колетивна, где колективном
сматрамо политичку или слободу говора.
Велика моћ, тражи велику контролу
Лична слобода, се данас посматра као самовоља тзв. негативна слобода или
слобода одсуства препрека, односно слобода је оно што се осваја или отима
одсуством и уклањањем било каквих препрека и зато најчешћше и чујемо да
данас нема слободе. Посебно по општеважећим англосаксонским нормама
понашања. Не обазирући се при том на добро или зло и чему та слобода
служи! Већ само постојању лажних и небитних дилема.
Професор Борис Братина
На западу слобода никада није подржавала самовољу, већ се простирала
само до тачке да се не угрожава други човек, што је дефинсано још у 18.
веку. Али постављењем многих друштвених граница, данас слобода
прераста у самовољу, нпр сексуална права или мањинска права. Пример је
слом социјализма где се друштвене слободе сламају и подстичу се
индивидуалне или време М. Тачер и Р. Регана где се укидају социјална права
и уводи појам либералног капитализма.
Пример су хипер богаташи данас који иако по дефиницији или општем
схватњу са огромном количином новца би требали да поседују и велике
слободе, ипак су ограничени стицањем, плановима али и имиџом у медијима,
јер једна погрешно изговорена реч и дело може га коштати губитка значајног
дела капитала.
Мишел Фуко је још 70-их рекао да више не живимо у времену људских
права, већ контроле јер и велика моћ, тражи велику контролу. Тако да ми
сада добијамо само одјек одјека људских права. Јер се она на сваком кораку
гуше. Пример је уклањање људи из медија због аргументованог говора који је
у супротности са тренутно прописаним истинама, пример корона или рат у
Украјини.
Зато данас имамо слободу типа нахрани свиње и ништа не дирај! Дајте да
буде боље и да имамо више новца и да купујемо што више и да се ширимо
све више. А то поимање слободе осваја поготово средине са лошијим
материјалним статусом пошто се појам среће везује за појам новац. А тај
свињски тип слободе у коначном исходишту спаја и оне сиромашне и оне
веома богате. Да ли је боље бити несрећан у контерјнеру или ролс ројсу? А
не важно је то што си несрећан.
Истинa као стално раскривање
Слобода би требала бити слобода изражавања истине и мишљења. А истине
данас готово да нема. И све истине данас су са привременим роком трајања.
Као цивилизација, нисмо достигли ниво да само говорећи реално стање
стварности, изричемо истину али смо зато теоријом кохеренције или
прављењем логичких оквира достизали истину. Али прављењем разних
логичких оквира, почели смо да стварамо паралелне светове и говорећи о
њима заправо говоримо о овом свету.
Западна истина је формирана у 18 веку и Џоном Сјуартом Милом у 19 и са
Џоном Дјуијем у 20 коју можемо назвати корисном истином. Јер истином се
смнатра само оно што је лично корисно, без обзира на реалност или
чињенице. Зато се и 2016 појавњује појам постистине која ће важити
убудуће… Можемо измаштати шта год хоћемо и све док то изазива
емпатију, није бито да ли је поткретпљено чињеницама или не. Јер није време
ни чињенца ни доказивања, већ време раскола, борбе не аргументима већ
буком.
Питање правде је занимљиво и са нивоа лингвистике, јер је правда у већини
протосрбских језика правда заправо истина а да ли постојање правде негира
постојање истине и да ли постојање истине подразумева и постојање правде?
Још у детињству научимо да постоји неправда и одрастајући полако се
миримо са тиме. Док мишљење значи и постојање, прихватање истине је
немогуће апсолутно доказати, већ се може само наслутити а уколико постоји
слобода мишњеља и делања, вероватноћа да ће се доћи до истине се
повећава.
У корену речи истина се налази исто, и то би требало да значи да оно што
говоримо је пренос онога што је у реалности. Нажалост та теорија је пречесто
извргнута у пракси. Временом смо чула оптеретили и невербалном
комуникацијом, која се усложњава и понавља, постаје рутина и тако 1000
пута поновљена лаж постаје истина. Правило коришћено у реклами..Кока
кола и осмех или са цигаретом ниси сам …
Поверење често бива изиграно
Још је Хегел говорио о времену епоха, где се променом епоха мења и истина.
Траје неко време и после протока времена буде промењена са другом…равна
или округла земља. Мартин Хајдегер, наци постмодерниста истину види као
стално раскривање. А Бадју говори крећући од природних наука посебице
математике, говори о привременим истинама и да су све истине привремене.
Да ли онда значи и да је та истина да су све истине привремене, заправо
привремена? Или је ово све само манипулација истином? Да би на крају
признали да је истина лаж, што потврђује горе исказане истине! Али ако
знамо да лажемо, а знамо да говоримо лаж, долазимо опет до истине…
Да ли живећи данас у виртуелним временима живимо у лажи и тако негирамо
постојање истине ? одговор је прост… питање истине и вере. Бог постоји и то
је истина . И зато свака истина постаје правда иако смо је временом свели на
правничку категорију.
Истина вере је у чистом веровању а не само у знању и не мора се све видети
својим очима да би се поверовало. А они који се држе само сазнања, или
личне спознаје, временом постају људи без поверења и зато данас у
пословном свету, материјалном свету влада неповерење и поверење често
бива изиграно. И то је истина данашњег света.
Живећи у виртуалном свету данас, иако нереаланом, виртуалност не треба
везивати за реалност већ за врлиину. Питање колико врлих данас опстаје.
Поставимо то као питање народа. Који народ још осим Срба, полази од тога
да су сви људи људи? И одатле проистичу све наше заблуде везане за свет у
коме живимо. Да ли се данас човек прихвата да је човек, без поимања о
нечијој супремацији? Ту смо остали врли и ту врлину краси србски
национализам, зато је потребно да се смањи број врлих у данашњем свету.
Нажалост и рат на северу је данас усмерен смањивању броја врлих, као и
већина европских и светских ратова. Запад прихвата да верујемо у једнакост
свих људи и слаже се да су људи једнаки, једино што нас сматра створењима
а не људима. Створењима која се уздижу изнад природе верујући у Васкрс,
побеђујући смрт, која је сасвим природна. И ту у тој тачkи се спајају истина и
правда.
Срећу не одређије новац, већ врлина
Често смо склони да неки догађај оценимо као правду јер смо у поседу
некакве истине и онда кажемо, правда је ово што се десило. Па појам правде
везујемо за освету. Или има ко да суди, како често кажемо. А свест и савест?
Један самогласник а два термина, теоријски – свест, и практични, морални и
етички – савест. И то нам говори о јединству истине и правде, знању да
нешто одговара стварности постаје праведна истина. За разлику од истне
данас или неправедне истине која се базира на предпоставкама које су саме
по себи неодрживе. Јер западни свет се данас води идејом Шантал Муф да не
треба разговарати или се односити према људима који нису рационални.
Рационалност овде није умност, већ припадање западном начину
размишљања. Као и појам демократије данас који не представља владавину
народа или процедура, већ непосредно отеловљене САД. Као и појам среће
који се одређује количином новца али срећу не одређије новац, већ врлина!
Иако нас Калвин учи да иако ходајући преко лешева стицајући богатсво
приближавамо се Богу…Бог и богатсво – исти корен речи.
Одавно смо се одучили од истине, и тек понешто од истине за коју држимо
налази се у васпитању. Као што не можемо да схватимо да нас неко мрзи, јер
полазимо од личне претпоставке да никог не мрзимо. И зато се често чује,
грешка је у нама и тиме показујемо или барем мислимо да показујемо
темељни акт европске културе, самокритику а заправо приказујемо обичан
комплекс. И чим откријемо тај комплекс онда мислимо да нас ипак нико не
мрзи а заправо нас мрзи. А 1500 година историје управо то показује, данас
видимо право лице тзв. културне европе која забрањује културу, музику и сл.
једног народа. Заправо за истину се мора борити јер делимично откривање
истине које је данас популарно, тзв. теорије које раде, зато ћемо их
доказивати, поново и поново по принципу „држи буре воду док мајстори
оду“ јер се увек појави неки нови проблем, који та делимична теорија не
може решити, док је истина небитна, битна је само доказива теорија.
Англосаксонска истина се заснива на теорији да су они прозвани да владају
светом или их нема и да је то једина сврха њиховог постојања из које
произилази да је њихова истина расистичка истина, света људи и створења.
Где је мит да је битна боја коже и само успутна, истина је да данас цео један
народ називају робови, есклаве, славе, слејв, словени. Зашто стати на томе?
Продајмо чисту лаж…тржишна привреда, либерални капитализам,
демокртија, док не схватимо да је у питању чисто поробљавање. Као и
питање уласка у ЕУ, где се постављају тзв. услови за улазак а заправо је теже
не ући него ући, јер поредак ствари прихвата логичним да је улазак известан
а само се прави привид отежавања, да би губитак слободе која је услов за
улазак легла лакше и била замаскирана тзв. наградом која нас тамо очекује.
Јер да би ушли морамо се одрећи истине и правде, коју данас називају
митовима о Косову о ратовима о 1999-ој.
Читава историја људске мисли је полазила од тога да човек зна шта му је
интерес, а данас трагично видимо да то људи не знају. Не само инерција
психе их спречава у томе, већ и гомила неистина која их окружује… срећа у
новцу, срећа у ЕУ или амерички сан или да смо грађани другог реда или да
не морамо радити јер ће се Бог за све побринути.
За крај, треба ли се одрећи оног хоћу да нећу? Јер данас нас уче да само треба
викати хоћу да хоћу, без обзира на логику и разум, добро или зло.