Слуга смрти Роберт Опенхајмер

Било је то у раним сатима 16. јула 1945. године, а Роберт Опенхајмер је у контролном бункеру ишчекивао тренутак који ће променити свет. Око 10 километара даље, прва проба атомске бомбе на свету, под шифрованим именом „Тринити”, требало је да се спроведе на белом песку пустиње Хорнада дел Муерто, у Новом Мексику.

Опенхајмер је био слика и прилика нервозе и исцрпљености.

Иако је одувек деловао испијено, после три године проведене као директор „Пројекта Ипсилон”, научног огранка „Инжењерског дистрикта Менхетн”, који је осмислио и направио бомбу, његова тежина спала је на нешто више од 52 килограма. Будући да је био висок 178 центиметара, због тога се чинио екстремно мршавим.

Спавао је само четири сата те ноћи, остајући будан од нервозе и пушачког кашља.

Тај дан из 1945. године један је од неколико кључних тренутака у Опенхајмеровом животу које су описали историчари Каи Берд и Мартин Џ. Шервин у њиховој биографији из 2005. године Амерички Прометеј, која је послужила као основа за нови биографски филм Опенхајмер, премијерно приказан 21. јула у САД.

У последњим тренуцима одбројавања, како пишу Берд и Шервин, генерал војске је запазио Опенхајмерово расположење из непосредне близине: „Доктор Опенхајмер је постао напетији како су откуцавале последње секунде. Једва да је дисао…”

Експлозија, кад је до ње дошло, бљеском је нађачала Сунце.

Снагом од 21 килотоне ТНТ-а, детонација је била највећа до тада виђена. Створила је удар који се осетио на удаљености од 160 километара. Док се грмљавина надносила над крајолик, а на небу се дизао облак у облику печурке, Опенхајмерово лице се опустило у „огроман израз олакшања”. Неколико минута касније, Опенхајмеров пријатељ и колега Исидор Раби угледао га је из даљине: „Никад нећу заборавити његов ход; никад нећу заборавити како је изашао из кола… његов ход био је тријумфалан… нека врста разметања. Успео је.”

У интервјуима датим шездесетих, Опенхајмер је придодао слој озбиљности својој реакцији, тврдећи да му је, у тренуцима после детонације, на памет пао стих из хиндуистичких списа Багавад Гита: „Сада постадох смрт, разарач светова”.

У наредним данима, његови пријатељи причали су о томе како је био све депресивнији. „Роберт је постао веома смирен и замишљен током двонедељеног периода”, присетио се један, „зато што је знао шта ће уследити”.  Једног јутра могао је да се чује како жали (говорећи са висине) над предстојећом судбином Јапанаца: „Ти сироти мали људи, ти сироти мали људи.”

Али свега неколико дана касније, поново је био нервозан, усредсређен, узбуђен. На састанку са војним представницима, изгледао је као да је потпуно заборавио на „сироте мале људе”. Према Берду и Шервину, уместо тога био је усредсређен на важност правих услова за бацање бомбе: „Наравно, не смеју да је баце по киши или магли… Не дозволите им да је детонирају превисоко. Цифра фиксирана за њу је одговарајућа. Не дозволите да оде више од тога јер мета онда неће претрпети толико штете.”

Кад је групи колега саопштио да је Хирошима успешно бомбардована мање од месец дана после Тринитија, један посматрач је приметио начин на који је „Опенхајмер дигао песницу и замахнуо њом изнад главе као боксер који је тријумфовао”.  Аплауз је „практично био заглушујући”.

Опенхајмер је био емотивно и интелектуално срце Пројекта Менхетн: бомбу је претворио у реалност више од било које друге особе. Џереми Бернстин, који је радио са њим после рата, био је убеђен да нико други у томе не би успео. Као што је написао у својој биографији из 2004. године, Портрет енигме, „да Опенхајмер није био директор у Лос Аламосу, убеђен сам да би се, било то добро или лоше, Други светски рат завршио без употребе нуклеарног оружја.”

Разноврсност примећених Опенхајмерових реакција док је присуствовао плоду свог рада, да не помињемо брзину којом се кретао кроз њих, могла би да делује збуњујуће. Мешавина нервозе, крхкости, амбиције, грандиозности и морбидне суморности тешко може да се нађе у једној особи, нарочито кључној за пројекат који је изазвао све те реакције.

Берд и Шервин такође називају Опенхајмера „енигмом”: „Теоретски физичар који је испољавао харизматичне особине великог вође, естета који је подстицао све те двосмислености”. Научник, али и, као што га је једном описао један други пријатељ „првокласни манипулатор маштом”.

ОПЕНХАЈМЕР: ФИЛМ

Филм Опенхајмер, премијерно приказан 21. јула у САД, заснован је на Пулицером овенчаном књигом Амерички Прометеј.

Опенхајмера игра Килијан Марфи.

Представљено је и неколико других људи, као што су Лесли Гроувс (Мет Дејмон), генерал који је регрутовао Опенхајмера, као и личности из његовог приватног живота, укључујући Џин Тетлок (Флоренс Пју), психијатарку са којом се забављао тридесетих, и његову жену Кити Опенхајмер (Емили Блант).

Према речима Берда и Шервина, контрадикције у Опенхајмеровој личности – карактерне црте због којих ни пријатељи ни биографи не могу до краја да га објасне – чини се да су биле присутне од најранијих дана.

Рођен у Њујорку 1904. године, Опенхајмер је био дете прве генерације јеврејских имиграната из Немачке који су се обогатили у текстилној индустрији. Породични дом био је велики стан на Горњој западној страни са три собарице, шофером и европским уметничким сликама на зидовима. Упркос одрастању у луксузу, Опенхајмера се пријатељи из детињства сећају као неразмаженог и великодушног.

Школска другарица Џејн Дидишајм присетила га се као некога ко би се „изузетно лако зацрвенео”, ко је био „веома нежан, веома ружичастих образа, веома стидљив”, али и „веома бриљантан”. „Врло брзо би сви признали да је другачији од осталих и да је надмоћнији”, испричала је она.

У деветој години већ је читао филозофију на грчком и латинском и био опседнут минералогијом – лутајући Централ Парком и пишући писма Њујоршком минералошком клубу о ономе што би открио. Његова писма била су толико стручна да је Клуб мислио да се ради о одраслој особи и позвао га да одржи предавање.

Ова интелектуална природа допринела је степену усамљености код младог Опенхајмера, пишу Берд и Шервин.  „Обично је био преокупиран оним чиме се бавио или о чему је размишљао”, присетио се пријатељ. Није га занимало повиновање родним очекивањима – нису га интересовали спортови или „грубе игре његових вршњака”, како је то дефинисао његов рођак; „Често су му се подругивали и подсмевали зато што није био као други момци”.  Али његови родитељи били су убеђени у његову генијалност.

„Одужио сам се вери мојих родитеља у мене развијањем непријатног ега”, коментарисао је касније Опенхајмер, „који је, сигуран сам, увредио и децу и одрасле који су били довољно несрећни да дођу у контакт са мном.”  „Није забавно”, испричао је касније другом пријатељу, „окретати странице књиге и говорити: ‘да, да, наравно, знам то'”.

Кад је напустио дом да би студирао хемију на Универзитету у Харварду, до изражаја је дошла крхкост Опенхајмерове психолошке конституције: од рањиве ароганције и лоше замаскиране осетљивости није имао превише користи.

У писму из 1923. године, објављеном у збирци из 1980. године коју су приредили Елис Кимбал Смит и Чарлс Вајнер, он је написао: „Радим и пишем небројене тезе, белешке, песме, приче и разне глупости… Производим смрад у три различите лабораторије… Кувам чај и причам учено неколицини изгубљених душа, одлазим на викенд да дестилујем енергију ниског интензитета у смех и исцрпљеност, читам грчки, правим гафове, претражујем радни сто у потрази за писмима и волео бих да сам мртав. Воала.”

Накнадна писма која су сакупили Смит и Вајнер откривају да су се проблеми настављали и током његових постдипломских студија, у Кембриџу, у Енглеској. Његов ментор инсистирао је на примењеном лабораторијском раду, једној од Опенхајмерових слабости.

„Прилично се лоше проводим”, написао је 1925. године. „Лабораторијски рад је огромна гњаважа и толико сам лош у њему да је немогуће стећи утисак да учим било шта.”

Касније исте године, Опенхајмерова нервоза довела га је на сам руб катастрофе кад је намерно оставио јабуку, отровану лабораторијским хемикалијама, на радном столу свог ментора. Његови пријатељи су касније спекулисали да га је можда мотивисала завист и осећање неспособности. Ментор није појео јабуку, али је Опенхајмерово место на Кембриџу било угрожено и успео је да га сачува само под условом да посети психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу психозе, али га је потом отпустио, рекавши да лечење не би помогло.

Присетивши се тог периода, Опенхајмер је касније причао да је током божићних празника озбиљно размишљао о самоубиству. Наредне године, током посете Паризу, његов блиски пријатељ Френсис Фергусон му је саопштио да је запросио девојку. Опенхајмер је реаговао тако што је покушао да га задави: „Скочио је на мене с леђа са каишем за везивање кофера”, присетио се Фергусон, „и обавио ми га око врата… Успео сам да се искобељам, а он је пао на земљу плачући.”

Чини се да у ономе у чему психијатрија није помогла Опенхајмеру, успела је да га спасе књижевност. Према Берду и Шервину, прочитао је Потрагу за изгубљеним временом Марсела Пруста док је био на пешачком одмору на Корзици, пронашавши у њој неке одразе властитог менталног стања и отворивши му прозор саосећајнијег бивствовања. Научио је напамет одломак из књиге о томе да је „неосетљивост на патњу коју човек изазива, страшан и трајан облик свирепости”.

Питање става према патњи остаће Опенхајмерово стално интересовање, утичући на његово занимање за духовне и филозофске текстове током читавог живота и на крају одиграти кључну улогу у раду који ће дефинисати његову репутацију. Коментар који је дао пријатељима на том истом одмору делује пророчански: „Врста особе коју највише ценим је она која је постала изузетно добра у многим стварима, али је задржала лице умрљано сузама.”

У Енглеску се вратио у бољем расположењу, осећајући се „много срдачније и толерантније”, како се касније присетио. Почетком 1926. године, упознао је директора Института за теоретску физику на Универзитету у Гетингену у Немачкој, који је брзо постао уверен у Опенхајмерове таленте као теоретичара и позвао га да студира тамо. Према Смиту и Вајнеру, касније је описао 1926. као годину у којој је „ушао у физику”.

То ће се показати као прекретница.

Наредне године је стекао докторат и постдокторску стипендију. Постао је и део заједнице која је покретала развој теоретске физике, упознајући научнике који ће му касније постати доживотни пријатељи. Многи од њих ће се на крају придружити Опенхајмеру у Лос Аламосу.

Вративши се у САД, Опенхајмер је провео неколико месеци на Харварду, пре него што је наставио каријеру и физици у Калифорнији.  Тон његових писама из овог периода одражава сталоженији, великодушнији ментални склоп.  Писао је млађем брату о љубавним догађајима и сталном занимању за уметност. На Калифорнијском универзитету у Берклију, тесно је сарађивао са експериментаторима, тумачећи њихове резултате о космичким зрацима и нуклеарној дезинтеграцији. Касније је себе описао као „јединог који је разумео о чему се ту ради”.  Катедра коју је на крају створио потекла је, рекао је, из потребе за расправом о теорији коју је волео: „Објаснити прво наставном кадру, особљу и колегама, а потом и сваком другом вољном да саслуша… шта је научено, шта су нерешени проблеми.”  Описао је себе као испрва „тешког” наставника, али у овој улози Опенхајмер је усавршио харизму и друштвено присуство које ће га карактерисати током времена проведеног у раду на Пројекту Ипсилон. Цитиран од Смита и Вебера, један колега присетио се како су га његови студенти „опонашали највише што су могли”. „Копирали су његове покрете, његов маниризам, његове интонације. Истински је утицао на њихове животе.”

Током раних тридесетих, док је утврђивао академску каријеру, Опенхајмер је наставио да „тезгари” у хуманистичким наукама. У том периоду је открио хиндуистичке списе, научивши санскрит да би могао да чита непреведену Багавад Гиту – текст из ког је касније извукао славни цитат „Сада постадох смрт”.

Чини се да његово интересовање није било чисто интелектуалне природе, већ је представљало продужетак његове самопреписане библио-терапије, која је започела Прустом у његовим двадесетим годинама.  Багавад Гита, прича која се бави ратом између две гране аристократске породице, пружила је Опенхајмеру филозофску потку директно примењиву на моралну дилему са којом се суочио радећи на Пројекту Ипсилон. Она је истицала идеје о дужности, судбини и одвојености од исхода, наглашавајући да страх од последица не може да се користи као оправдање за одсуство деловања.

У писму брату из 1932. године, Опенхајмер конкретно помиње Гиту а потом наводи рат као једну околност која може пружити прилику да се таква филозофије спроведе у пракси:  „Верујем да кроз дисциплину можемо да постигнемо спокој… Верујем да кроз дисциплину учимо да очувамо све оно што је суштински важно за нашу срећу у све непријатељскијим околностима… Стога мислим да према свим стварима које зазивају дисциплину – проучавање и наша дужност према људима и благостању, рат – треба да се односимо са дубоком захвалношћу; јер једино кроз њих можемо да постигнемо најмању отуђеност; и једино тако можемо да спознамо мир.”

Средином тридесетих, Опенхајмер је упознао и Џин Тетлок, психијатарку и физичарку у коју се заљубио. Према сведочанству Берда и Шервина, сложеност карактера Џин Тетлок била је равна Опенхајмеровој.  Била је начитана и мотивисана друштвеном савешћу.  Пријатељица из детињства описала ју је као „обдарену величином”.  Опенхајмер је запросио Тетлок више пута, али га је она одбила.  Сматра се да га је она упознала са радикалном политиком и поезијом Џона Дона. Пар је настављао повремено да се виђа и након што се Опенхајмер оженио са биологичарком Кетрин „Кити” Харисон 1940. године.  Кити је требало да се придружи Опенхајмеру на Пројекту Ипсилон, где је радила као флеботомисткиња, истражујући опасну радијацију.

Физичари су се 1939. године много више бринули због нуклеарне претње од политичара и писмо Алберта Ајнштајна било је прво које је скренуло пажњу виших руководилаца у америчкој влади на ову тему. Реакција је била спора, али је забринутост наставила да кружи научном заједницом и на крају је председник био приморан да нешто предузме.

Као један од најцењенијих физичара у земљи, Опенхајмер је био један од неколико научника задужених за озбиљније бављење потенцијалом нуклеарног оружја. У септембру 1942. године, делом захваљујући Опенхајмеровом тиму, постало је очигледно да је бомба могућа, а конкретни планови за њену израду почели су да попримају облик.

Према Берду и Шервину, кад је чуо да његово име почиње да се помиње у контексту вође овог пројекта, Опенхајмер је започео властите припреме.  „Прекидам све везе са комунистима”, рекао је једном пријатељу у то време. „Јер ако то не учиним, влади ће бити тешко да ме искористи. Не желим да допустим да било шта омете моју вредност за ову земљу.”

Ајнштајн је касније изјавио: „Проблем са Опенхајмером је што воли нешто што му не узвраћа љубав – владу Сједињених Америчких Држава.” Његов патриотизам и жеља да удовољи очигледно су одиграли велику улогу у његовом регрутовању.

Генерал Лесли Гроувс, војни лидер Инжењерског дистрикта Менхетн, био је особа заслужна за проналажење научног директора за пројекат рада на изради бомбе. Према биографији из 2002. године, Трка за бомбом, кад је Гроувс предложио да Опенхајмер постане научни вођа, наишао је на велики отпор. Разлог за забринутост био је Опенхајмеров „историјат екстремног либерализма”.  Али поред тога што је истакао његов таленат и његово постојеће научно знање, Гроувс, је такође указао на његову „самоуверену амбицију”.

Шеф безбедности Пројекта Менхетн приметио је и следеће: „Постао сам уверен да не само да је лојалан, већ да неће дозволити ничему да омете постизање његовог задатка и стога заузимање његовог места у научној историји.” У књизи из 1988. године Стварање атомске бомбе, наводи се како је Опенхајмеров пријатељ Исидор Раби рекао да је мислио како је то „потпуно нелогично наименовање”, али је касније признао да је то био „генијалан потез генерала Гроувса”. Опенхајмер је у Лос Аламосу примењивао своја дисидентска, интердисциплинарна уверења баш као и било где другде.

У аутобиографији из 1979. године, Оно мало чега се сећам, физичар аустријског порекла Ото Фриш присетио се да је Опенхајмер регрутовао не само научнике неопходне за посао, већ и „сликара, филозофа и неколико неочекиваних ликова; сматрао је да би једна цивилизована заједница била некомплетна без њих”.

После рата, изгледало је као да се Опенхајмеров став мења. Нуклеарно оружје описао је као инструменте „агресије, изненађења и терора”, а војну индустрију као „ђавољу работу”. На састанку у октобру 1945. године, славно је рекао председнику Труману: „Осећам се као да сам окрвавио руке.”  Председник је касније изјавио: „Рекао сам му да су моје руке окрвављене – да бригу о томе препусти мени.” Овај разговор је фасцинантан ођек разговара описаног у Опенхајмеровој вољеној Багавад Гити, између принца Арјуне и бога Кришне. Арјуна одбија да се бори зато што верује да ће бити одговоран за смрт својих људи, али Кришна му одузима тај терет: „Доживи мене као активног убицу тих људи… Усредсреди се на славу, на победу, на жељу за краљевским усхићењем! Њих сам ја већ убио; ти си само оруђе.”

Током израде бомбе, Опенхајмер је користио сличан аргумент да ублажио властито и етичко оклевање својих колега. Рекао им је да, као научници, они нису одговорни за одлуке о томе како ће се оружје користити – већ само за свој посао. Крв, ако је буде било, биће на рукама политичара. Међутим, чини се да је, након што је посао обављен, Опенхајмерово уверење у овај став било уздрмано.

Како преносе Берд и Шервин, током рада у Комисији за атомску енергију у послератном периоду, залагао се против израде будућих оружја, укључујући моћније хидрогенске бомбе, којој је утро пут његов рад. Ови напори довели су до тога да се Опенхајмер нађе под истрагом америчке владе 1954. године и да му се одузме одобрење за приступ поверљивим подацима, што је представљало крај његовог учешћа у политичком деловању.

Академска заједница стала је у његову одбрану. Пишући за Њу рипаблик 1955. године, филозоф Бертранд Расел коментарисао је да је истрага „недвосмислено показала да је он чинио грешке, једну прилично тешку са безбедносног становишта. Али није било доказа о нелојалности нити било чега што би се сматрало издајом…. Научници су се само затекли у трагичној дилеми.”

Америчка влада му је 1963. године доделила Награду Енрико Ферми у чину политичке рехабилитације, али је тек 2022. године, 55 година после његове смрти, америчка влада поништила одлуку из 1954. године да му одузме одобрење за приступ поверљивим подацима, и потврдила Опенхајмерову лојалност.  Током последњих деценија Опенхајмеровог живота, паралелно је испољавао понос техничким достигнућем бомбе и кривицу због њених последица.  У његове коментаре увукла се и нота резигнације – више пута је изјавио да је бомба напросто била неизбежна.

Провео је последњих 20 година живота као директор Института за напредне студије у Принстону, у Њу Џерзију, радећи раме уз раме са Ајнштајном и другим физичарима. Као и у Лос Аламосу, уложио је велики труд да промовише интердисциплинарни рад и у својим говорима је истицао уверење да је науци потребна хуманистика да би боље разумела властите импликације, пишу Берд и Шервин. У ту сврху, регрутовао је низ ненаучника, укључујући класицисте, песнике и психологе. Касније је почео да доживљава атомску енергију као проблем који је надмашио интелектуалне способности тога времена, као, према речима председника Трумана „нову силу која је сувише револуционарна да би се посматрала кроз призму старих идеја”.

У говору одржаном 1965. године, касније објављеном у збирци из 1984. године Нездрави разум, рекао је: „Чуо сам од неких од највећих великана нашег времена да кад је за њих нешто шокантно, одмах знају да је то добро, јер га се плаше”. Кад је говорио о тренуцима узнемирујућих научних открића, често би цитирао песника Џона Дона: „Све је отишло у парампарчад, сва кохерентност је нестала.”  Џон Китс, још један песник ког је Опенхајмер волео, сковао је израз „негативна способност” да би описао заједнички квалитет људи којима се диви: „то вам је кад је човек способан да се пробија кроз неизвесности, мистерије, сумње, а да не посеже иритантно за чињеницама и разумом.”

Чини се да је филозоф Бертран Расел мислио на нешто од овога кад је писао о Опенхајмеровој „неспособности да посматра ствари просто, неспособности која не изненађује код некога обдареног сложеним и деликатним менталним склопом”. Описујући Опенхајмерове контрадикције, његову променљивост, његово стално бежање између поезије и науке, његов обичај да избегава просте описе, вероватно препознајемо исте оне квалитете које су му омогућиле да се посвети изради бомбе. Чак и усред те велике и језиве потраге, Опенхајмер је одржавао у животу „сузама умрљано лице” коју је предвидео у двадесетим.

Име теста „Тринити” потекло је из песме Џона Дона О тролики боже разби срце моје: „Да устати могу ја, и стати, обори ме/И сави силу своју/да сломи, спере, спржи/И начини новог мене.” Џин Тетлок, која га је упознала са Доном, и за коју неки верују да је остао заљубљен у њу, починила је самоубиство годину дана пре пробе.

Пројекат израде бомбе свуда је био обележен Опенхајмеровом маштом и његовим осећањем за љубав и трагедију. Можда се радило о самоувереној амбицији коју је препознао генерал Гроувс док је водио разговор за посао на Пројекту Ипсилон са Опенхајмеровм или је то можда била његова способност да прихвати, за неопходно време, идеју о самоувереној амбицији. Колико год била производ истраживања, бомба је била и производ Опенхајмерове способности и спремности да замисли себе као особу која то може да оствари.

Страствени пушач од адолесценције, Опенхајмер је током живота патио од напада туберкулозе. Умро је од рака грла 1967, у 62. години. Две године пре смрти, у ретком тренутку једноставности, направио је јасну разлику између научне и песничке праксе. За разлику од поезије, рекао је, „посао науке је да научи да не чини исте грешке двапут”.

Ben Plats-Mils

BBC