Смрт српског свињогојства

Суботица – У последњих 10 година преполовљен је број свиња на терену северне Бачке, а у последњих годину и по дана 80 одсто малих одгајивача, оних који су имали до 15 свиња у обору, престало је са товом. Ове податке за „Политику” износи Чаба Микушка, председник Удружења одгајивача свиња из Бачке Тополе.

У исто време, опстали су велики одгајивачи који су и увећали број товљеника. Тако слика са терена говори да иако се бележи пад у броју свиња које се гаје за месну индустрију, још већи је пад у броју домаћинстава која се тиме баве. Разлог је једноставна економска законитост: они који тове испод 15 комада свиња немају зараду. „Уколико неко тови 200 комада свиња, на једној заради око 500 динара. То значи да ће након периода од четири или пет месеци, колико траје тов, имати приход од 100.000 динара укупно, или 25 хиљада месечно. Али ако неко има 15 комада свиња, те зараде нема, и нема новца за даљу производњу, за дажбине, за одржавање домаћинства”, каже Микушка. Мали одгајивачи настављају да држе по неколико комада свиња више као хоби, каже наш саговорник, јер од тога нема финансијске користи.

„У пољопривреди није лако одустати. За бављење ратарством или сточарством потребна су велика улагања, или у механизацију или у објекте, и прелазак из једне гране у другу није ни лак ни јефтин”, каже Микушка.

Да се сточарство, односно пре свега свињогојство налази на прекретници показују и подаци из Регионалне привредне коморе Суботица. „Месна индустрија Србије бележи пад од осам одсто, што је највећи пад у свим категоријама аграра. Истовремено, у нашем региону, а он обухвата уз град Суботицу и још пет општина северне Бачке и Баната, бележимо пад од 19 одсто у прехрамбеној бранши”, каже Дамир Војнић Тунић, координатор за пољопривреду у РПК Суботица.

Све празнији домаћи обори последица су произвођачких и трговачких потреса које је Европи донела пандемија ковида, а који се на свом крају ломе преко малих одгајивача у нашем комшилуку.

„Мени за откуп недељно недостаје бар 10 свиња”, каже један суботички месар који се снабдевао од локалних одгајивача. Његови извори снабдевања свежим месом су пресушили, али за разлику од њега, трговински ланци немају проблема са снабдевањем.

„У Европској унији постоје вишкови меса и њене државе чланице бележе велики извоз меса који завршава код наших кланичара, који више не откупљују живе свиње већ свеже месо које се даље пласира”, објашњава Дамир Војнић Тунић.

То објашњава и чињеницу да је ове године увоз свињског меса у региону северне Војводине порастао у просеку за 59, 5 одсто у односу на исти период лане. При томе, ми ни нисмо извезли ни једно прасе. Саговорник из Регионалне привредне коморе каже да је свињарство карактеристично управо за Војводину, где ова грана чини 42 одсто пољопривредне производње.

Домаће свињско месо заменило је оно из увоза, а државе Европске уније обилато користе и оно што им наш закон омогућава да се на тржиште пласира место које је замрзнуто и дуже од шест месеци, што је ограничење које важи у унији. Са толико меса из увоза, пала је и цена домаћег товљеника те се килограм живе ваге продаје по цени од 155 до 160 динара.

Дамир Војнић Тунић каже да је процена да за килограм свињског меса треба осам килограма кукуруза, што значи да би кланичари месо требали да откупљују бар за 200 динара.

„Свињогојство има својство цикличности, а сада смо у фази где се укрстило неколико негативних фактора, повећање цене хране, присуство афричке куге, као и пад откупне цене. Ова ситуације је позната креаторима економске и аграрне политике и пред Србијом су сада два правца, или да се помогне домаћим произвођачима, или да се проблеми свесно игноришу”, каже Дамир Војнић Тунић. Познато је да је сточарство носилац аграрне производње, и наша земља је још далеко од тога да оно, као у ЕУ, чини 60 одсто пољопривреде земље. Дамир Војнић Тунић истиче и да један од проблема наших сточара је да немају пословно удружење које би могло да преговара и са креаторима аграрне политике, али и кланичарима.

Политика