Пишући о Достојевском, Лаву Толстоју, Чехову, Булгакову, Мајаковском, Набокову и Данилу Хармсу, у делу „Толстојева брада и Чеховљеве ципеле” (у издању „Лагуне” и преводу са немачког Душице Милојковић), руско-немачки писац Владимир Каминер (1967), предочио је не само животе ових славних Руса већ и важан део руске историје, повест њене идејности и друштвених промена.

Каминер је био позоришни и радио-тонац, да би затим студирао драматургију на Позоришном институту у Москви, а 1990. године са породицом се преселио у Берлин. У књизи „Руски диско”, која га је учинила познатим, он је кроз кратке прозе проговорио о берлинској свакодневици на начин словенског блуза. Дошавши у Берлин, почео је да пише на немачком за различите новине и часописе, организовао је представе и постао је један од најпопуларнијих немачких књижевника.

„У учионици мог одељења високо на зиду висили су портрети књижевника – строго поређани по обиму браде: најпре Максим Горки, са својим великим брковима, за њим Чехов, с европском брадицом средње величине, па онда Достојевски са својом пуном брадом, а насупрот улазних врата учионице висио је Толстој, бог међу руским књижевницима. Цело његово лице било је заправо брада, са челом и два ужарена ока, која су блистала кроз овај длакави украс и продорно посматрала сваког ђака који ступи у учионицу. (…) Настава ми је често била досадна, па би ми мисли одлутале од теме и посматрао сам портрете на зидовима. Нарочито ме је занимао гроф Толстој. Према нашем уџбенику из књижевности, тај човек је био огледало руске револуције. Борио се против угњетавања. Био је пријатељ свих сиромашних и непријатељ монархије. Лењин га је волео, а и Стаљин га је волео. Наравно да нисам веровао у ту пропаганду”, пише Каминер, а у разговору за наш лист истиче:

– Писци су у Русији одувек имали посебан статус. Не као забављачи већ као замена за непостојеће институције грађанског друштва. Били су филозофи, теолози и координатори политичког дискурса. Припадала им је улога „части, свести и савести епохе”, како се некада говорило Совјетском Савезу. Били су „инжењери људских душа”. Укратко: ти људи су били творци Русије, аутори културног канона у складу са којим се земља развијала. Земља из које сам отишао била је потпуно другачија. Чујем да се у међувремену доста променила и желим јој све најбоље.

Каминер можда пише на немачком, и његов поглед „са стране” на руску књижевност и историју јесте трезвен, ироничан, али је увек искрен када мисли: „Русија је другачија. Велика је, непрегледна и закучаста, људи су самовољни и тврдоглави. Држава и народ лоше се међусобно разумеју. (…) Књижевност је у Русији била диктаторска, тоталитарна, указивала је на пут. Тек са Чеховом дошла је једна другачија књижевност: књижевност сумње.” Или када запази: „Набоковљеве приче су ме запањиле, иритирале су ме и прилично су ме залуделе. Један моћни, туђи свет деловања и карактера прешао је преко мене попут цунамија. Сви његови јунаци живели су на некој другој планети која је била веома слична нашој, али истовремено и бескрајно страна.”

Када пак говори о томе како о руској књижевности, као рођени Рус, пише на немачком, Каминер објашњава:

– Немачки је, по мом мишљењу, веома конкретан језик, изузетно погодан за објашњавање и успостављање логичких веза. Толстој га је једном приликом упоредио са железничком пругом која се протеже до хоризонта. Руски је, за разлику од њега, веома поетичан, апстрактан и вишезначан. Понекад је заиста тешко изразити оно што мислите.

Ове године обележавамо два века од рођења Достојевског, па се намеће и питање како овај класик увек опстаје као вечити савременик и како је утицао на позоришно стваралаштво нашег саговорника.

– Достојевски нас учи да „љубимо ближњег свог” чак и када је његово понашање проблематично; тим људима је тада наша љубав најпотребнија. Готово сви његови јунаци су тешки: презадужени хвалисавци, насилне ништарије, посрнуле жене. Иако се понашају као будале, у сваком од њих крије се чиста душа. Читаоци се лако идентификују са његовим јунацима. А што се позоришта тиче, од Достојевског сам научио да не би требало да га схватам тако озбиљно – сматра Каминер.

Чини се да Словени инстинктивно разумеју Достојевског и друге руске писце. Међутим, на питање како то „западњаци” реагују на његова метафизичка промишљања, Владимир Каминер има одговор:

– Западњаке интригира мистериозна „руска душа”, а потајно су највероватније захвални што је не поседују. Са друге стране, сви ми добро знамо да се и западњацима понекад дешава да полуде, иако то врло добро крију.

Каминер је из СССР-а отишао у освит последње руске револуције, која је заправо била контрареволуција – „перестројка”, како је описао. Није био бегунац, као на пример Набоков и његова породица почетком 20. века. Ипак сматра да револуција из 1991. године није донела ништа осим беде, невоља, лошег расположења, док је она из 1917. из темеља променила свачији живот, без обзира на то с које је стране барикада стајао. Револуцију у својој књизи Каминер описује маестрално, баш као што је дочарао револуционарно одушевљење и слом Мајаковског, па и начине на које потомци револуционара издају све за шта су се претходници борили: „Неку земљу и животне околности сваког појединачног грађанина ништа не мења толико као револуција. То је као да кратко заспите и пробудите се у потпуно новој земљи. А онда више никад поново не заспите. Права револуција налик је страственој љубавној вези. Ту теку крв, зној и сузе, све мере обезбеђења пуцају, дају се велика обећања која у стварности углавном не могу да се испуне, али упркос томе доста дуго обезбеђују узбудљиво расположење.”

На крају нашег разговора, који је са немачког превела Јелена Танасковић, Каминер закључује:

– Совјетски Савез је престао да постоји крајем осамдесетих година прошлог века и ја га се данас сећам са извесном носталгијом. Била је то чудовишна, али интересантна земља. Оно што ју је чинило нарочито занимљивом били су њени уметници. Био је то застрашујући рај. Данашња Русија се са тим не може поредити. Зато морамо научити да се смејемо и у тешким временима. Ако сви будемо плакали, упашћемо у ћорсокак из кога неће бити излаза. Ми живимо у зачараном кругу, неке ствари се завршавају, неке друге почињу, и нико нас не пита шта заиста желимо. Човечанство је непрестано заузето конструкцијом, деструкцијом, реконструкцијом. Смешно је то што ми сваког дана, упркос ономе што се десило јуче, све почињемо из почетка и томе никад краја.

Политика