Софија Перовскаја-бомбом на Цара 1881.

Била је директни потомак Петра Великог, Александар II измакао је њеним бомбама три пута, али не и четврти

Пре тачно 100 година један од оснивача анархистистичког покрета, анархистичка икона Петар Кропоткин, овако је говорио: “Била је револуционар, борац од чистог челика. Једном приликом рекла ми је: ‘Започели смо велику ствар. Можда и две генерације умреће за овај циљ, а опет, то се мора учинити.'”

Била је племкиња из аристократске породице потомака царице Елизабете од Русије, другим речима потомак самог Петра Великог, била је јако образована, за жену по мерилима Русије 19. века чак и спектакуларно образована, а била је и прва терористкиња у историји те земље. Софија Перовскаја имала је само 27 година кад су је у Санкт Петербургу царске власти 1881. године обесиле због атентата на цара Александра II.

Уочи суђења својој је мајци написала нека не тугује: “Моја ме судбина нимало не погађа и с њом ћу се суочити у потпуном миру, јер сам је дуго очекивала и знала да мора доћи прије или касније.” Разлог зашто је Перовскаја била толико мирна уочи кратког суђења с извјесним исходом било је то што цар Александар II није преживио атентат који му је она организирала у склопу љевичарске организације Народна слобода.

Тога дана, у неђељу 13. марта 1881., цара су у његовој кочији возили улицама Санкт Петербурга на редовито недељно постројавање његових трупа. Петорица Козака били су му у пратњи на коњима, још шесторица били су на самој кочији у осигурању, кад је 20-годишњи револуционар Николај Рисаков извадио бомбу из марамице који је носио и бацио на кочију.

Жестока експлозија на лицу места је убила једног од Козака на кочији и тешко ранила кочијаша, као и неколико до тог тренутка одушевљених људи уз улицу који су дошли поздравити цара у пролазу. Кочија је била јако оштећена, али цару није било ништа, јер је научио лекцију из ранијих покушаја атентата, који су у то време у Русији све до револуције били јако популарни, па је дао да му кочију блиндирају. Рисакова су скоро истог тренутка ухватили, још док је овај некоме нешто довикивао у гомили.

И док су њега млатили, из гужве се пробио 25-годишњи Игнациј Хрињевјецки, трчећи повикао: “Прерано вам је захваљивати Богу!”, и бацио нову бомбу на кочију, овај пут кроз отворена врата право цару под ноге. Опет се разлегла ужасна експлозија. Шеф царске полиције послије је писао:

“Нова експлозија ме је заглушила, испекла, ранила и бацила на под. Одједном, између дима и снежне измаглице зачуо сам његово величанство како слабим гласом запомаже: ‘У помоћ!’ Поскочио сам и појурио до цара. Његово величанство до пола је лежало, до пола седило, обливено крвљу која је прскала из њега. 20 људи с ранама различите тежине лежало је на плочнику, други су пузали, остали су покушавали устати испод тела која су се обрушила на њих.”

Цару су ноге биле разнесене, европска и светска штампа детаљно је описивала велике крвне жиле које су му вириле и из којих је убрзо искрварио. А и да није, свеједно не би имао шансе. У гомили је чекао и Иван Емељанов како би и он ускочио с бомбом да циљ није погодио Хирњевјецки. Врло брзо власти су уватиле неколико десетина људи укључених у планирање атентата, међу њима и Софију Перовскају и још четири суорганизатора.

Тиме се уписала у историју као она која је, убиством цара Александра II, гурнула царску Русију низ спиралу полаганог пропадања које је 1917. довело до две револуције којима је једном за свагда срушена монархија. Дошла је на глас револуционарне јунакиње и мученице, а Лав Толстој ју је назвао “идеолошком Иваном Орлеанском”. Њу и колеге погубили су 15. априла. Улицама Санкт Петербурга провезли су их у двоколицама, одевене у црно, с рукама свезанима иза леђа и натписима обешенима око вратова “убиство цара”.

Полако су их провозили улицама уз војно осигурање и војне бубњеве. На одредишту чекало их је још војника који су осигуравали простор на којем је револуционаре иза постоља губилишта прекривеног црним платном, чекало пет мртвачких сандука. У планирање атентата на цара кренула је сасвим свесно, у првом реду зато што је цара још као врло млада девојка видела као главну препреку уставним променама, а заверу за његово убиство преузела је након што су власти ухватиле њеног супруга Андреја Жељабова, такође истакнутог члана Народне слободе.

Била је уверена да ће народ, једном кад цара убију, схватити да цар није полубог као што је произлазило из учења Руске православне цркве, те да ће у том тренутку народ кренути у револуцију. Заправо, Александар II далеко од тога да је био најгори цар у историји Русије.

Имао је неколико либералних потеза, попут укидања кметства, развоја правосудног система, укидања смртне казне у одређеним деловима друштва попут војске, али је пред атентат ипак поклекнуо пред конзервативним снагама којима се јако није свиђала таква модернизација царевине. Перовскаја је зато на вешала отишла доиста савршено спокојна.

Ем што је био цар, ем такав који је одустао од реформи, ефикасно је елиминисан и друштво је било спремно за кренути напред. Била би сигурно мање спокојна да је знала да ће Александар III, син убијеног цара који га је наслиједио, бити конзервативни насилник који ће укинути многе очеве реформе. А опет, Перовскаји би дефинитивно било неописиво драго да је знала да ће је од Фебруарске и Октобарске револуције све до данас историчари сматрати креатором атентата који је 36 година после директно проузрочио рушење царске власти и успоставу републике. Питање је, додуше, што би мислила о тој републици да је знала на шта ће убрзо изаћи.

Примерице, 1921., када су сахрањивали управо преминулог Петра Кропоткина који је подлегао од упале плућа кратко након повратка у домовину из егзила, његови анархисти имали су посљедњу прилику у совјетској Русији да се отворено окупе.

На погребу у градићу Дмитрову носили су заставе, извикивали пароле, а не би добили прилику ни за то да лично Владимир Иљич Лењин није заповедио државним властима да их за ту прилику пусте на миру. Питање је, такође, би ли Лењин био тако галантан да је знао да ће прекаљени анархисти на спроводу Кропоткину извикивати противбољшевичке пароле. То је био и посљедњи пут да су анархисте пустили да се отворено изјашњавају.

Што се Перовскаје тиче, њу је кроз цели 19. и после 20. век као јунакињу која је жртвовала живот у борби за друштвену правду и уставне реформе, подједнако славила интелигенција од либерала, па све до радикалне левице. Бољшевици су од ње направили државну икону од раних 1920-их надаље. О њој су писане књиге, романи, снимани су филмови, њој је Дмитриј Шостакович посветио једну композицију, а 1968. по њој је назван и астероид што су га астрономи открили 28. априла те године. Била је доиста захвалан материјал за славити на такав начин.

Родила се 13. септембра 1853. у породици генерала Лава Николајевича Перовског, који је неко време био чак и гувернер Санкт Петербурга, и врло рано се почела жестоко сукобљавати с оцем.

Право говорећи, отац јој није био посебно драг човек. Заправо је био деспот који је и на властиту супругу гледао с висока и омаловажавањем јер је Варвара Степановна Перовскаја била из пуке “провинцијалне аристократске” лозе. Па је отац додатно полудио на своју кћи која је, уз потицање мајке, непоколебљиво задала да се факултетски образује. Дипломирала је за учитељицу, потом и медицинско сестринство највише колико је то у тадашњој Русији једна жена уопште могла.

Отац би двапут промислио пре него што би се с том девојком ишао качити да је само знао да ће његов деспотски одгој у њој, која је и иначе гутала књиге и знање, довести до такве контрареакције да ће већ са 16 година на универзитету ући у круг девојака које су размењивале радикалну литературу са идејама решавања бруталне друштвене неправде тога доба.

Након завршених студија, из родитељског дома отишла је не јавивши се оцу. Савременици су је описивали као интелектуално окретну и интелигентну, причали су о томе да се смејала звонко, да је зрачила  харизмом, а изглед… Тамнија, плавоока плавуша с нежним лицем, истовремено са осећајем за част, аристократским ставом према дужности, али и самосвести, све то Николај Троицки сажео је у констатацију да је била реч о “најпопуларнијој особи између хиљада и хиљада бораца против царистичке аристократије”.

Први пут је у затвору завршила 1874., са само 21 годином, сад већ као припадница Круга Чајковског. Ослободили су је тек 1877., да би она практично одмах кренула у покушај ослобађања из затвора револуционара Народне слободе Иполита Мишкина. Није им успело, бежала је, отац  сигурно није био баш задовољан животним стилом кћери, да би 1878. постала чланица нове организације – Земља и слобода.

У само неколико дана именовали су је у врх организације. Студентима је држала тајна предавања о борби, организовала је Радничку газету, а у децембру 1879. по први пут је покушала атентат на цара, и то дизањем у ваздух царског воза на прузи од Санкт Петербурга до Москве. Након тога придружила се Народној слободи и само неколико дана после под њеном организацијом покушали су нови атентат, а онда још један у Одеси у пролеће 1880., све редом неуспешно. Но, онај из 1881. био је потпуни успех и с њиме је сматрала да је њен живот у потпуности испунио своју сврху.