СПЦ уз Народни покрет за државу
ВЛАДИМИР ВЕЉКОВИЋ
У Охриду је успешно завршена још једна рунда преговора између Вучића и Куртија у оквиру европског предлога нормализације односа између Србије и Косова, тако да је Европа на корак ближе пацификацији изоловане „руске губерније“ (Николић) на Балкану, како је Србију за протеклих десет година дефинисао режим Александра Вучића. Охридски састанак и усмени споразум, и поред негодовања разних опозиционих групација, није изазвао веће политичке потресе. У Београду су поново одржане проруске литије против нормализације односа са Косовом и европским окружењем, док су у храмовима СПЦ-а држани молебани за Косово и Метохију. Ипак, сусрет у Охриду није прошао без политичких изјава црквених великодостојника.
За митрополита Јоаникија из суседне државе Црне Горе споразум између Србије и Косова је неприхватљив јер се „у њему Косово третира као независна држава“. Митрополит Јоаникије је 2020, као и остатак СПЦ-а у Црној Гори, подржао и допринео да се формира влада Здравка Кривокапића која је у споразуму о формирању између осталог обећала да неће бити повлачења признања Косова од стране црногорске државе. Но, тада је било прече створити политичке услове за решавање питања црквене имовине у корист СПЦ-а, тако да је питање Косова могло да сачека. Зато је сада прави тренутак за мешање у послове друге државе, вероватно стога што митрополита изјава ове врсте у реалности ништа не кошта, али зато не шкоди у неговању националистичког српског имиџа, будући да је национализам за српске владике изгледа исто што и свето причешће. А националистички дух исто што и Свети Дух.
Мало је теже ових дана бити одговорни националистички владика у Србији. А такав задатак је запао епископу бачком Иринеју, који је поновио став патријарха и СПЦ-а из јануара да је „Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије“; затим да је „очување Косова и Метохије у границама Републике Србије императив за Цркву и државу“, итд. Али је и додао да „Црква не може бити залог било какве социјалне идеје, било каквог политичког пројекта, па, у крајњем случају, ни залог или жирант постојања државе“ – што би се у контексту преговора о нормализацији односа између Србије и Косова могло читати: Црква није залог постојања Косова у саставу Србије. Порука је, у сваком случају, упућена свима који би да сумњиче врх СПЦ-а за попустљивост према Вучићевом режиму у „косовској издаји“ – за СПЦ је Косово и даље део Србије – али је такође и стављено до знања да се СПЦ неће упуштати у било какве антирежимске протесте, с обзиром да Црква није „жирант држави“. Молебан је за сада главни политички перформанс и тако ће – по свему судећи – и остати.
Очигледно је да се у овом тренутку мало тога може урадити на истуреним црквено-политичким положајима према Косову и да ствари иду онако како морају, премда то не значи да у позадини треба седети скрштених руку. Патријарх Порфирије посетио је 10. марта Гарду Војске Србије у Београду и том приликом поклонио иконе Светог Ђорђа и Светог Деспота Стефана из манастира Ковиљ. Посети је присуствовао и министар одбране Милош Вучевић и у разговору са патријархом је најављено да ће у наредном периоду Генералштаб ВС-а и СПЦ-а обележити 10 година од повратка верске службе у касарне и војне објекте. Патријарх је рекао да је „емотивно ганут“ зато што га је Синод СПЦ-а још 2001. благословио да ступи у сарадњу са војском ради успостављања верске службе.
„Нема ништа природније него да свештеници буду уз свој народ. Ако је игде потребна духовна подршка, духовна оријентација и духовна утеха међу људима онда је то засигурно потребно у војсци“, рекао је патријарх. Министар Вучевић је са своје стране додао да је Србији данас „насушно потребно јединство државе, цркве и народа, јединство војске и цркве“. Православни милитаризам је и за министра одбране нешто природно, али је то „неприродним путем било прекинуто“ тако да баш „данас добија оне обрисе како треба да буде и што произилази из карактера и бића нашег народа и наше државе, наше цркве и наше војске“. Министар и патријарх имају опасне идеје. Да ли, наиме, из њихових изјава произлази да су верници СПЦ-а у другим државама уједно и војници Војске Србије? И да ли то онда значи да се те државе већ налазе под неком врстом инвазије ентитета званог СПЦ-ВС?
Министар и патријарх су заправо поручили да ће и СПЦ на свој начин бити део „Народног покрета за спас државе“. А циљ овог покрета, по речима Вучића, је да упркос тешким околностима „државни брод водимо сигурном руком до сигурне луке, да не учествујемо ни у каквим сукобима и да гледамо своја посла… зато што се све променило 24. фебруара прошле године“ и зато што ће се „играти до уништења једни других“. Мада није баш јасно да ли ће уопште постојати нека читава и сигурна лука, након што баш све око Србије буде уништено и претворено у прах и пепео. Важно је, међутим, да се постапокалиптични свет сутрашњице дочека у јединству ауторитарне државе, цркве, војске и народа. Иако на руском примеру видимо да такво јединство и одбацивање политичког и идејног плурализма води прво у духовну, а онда и у сваку другу пропаст.
За будућност Русије би несумњиво било боље да је Руска православна црква сачувала макар одређену дистанцу према режиму и агресији на Украјину, ако већ није смогла снаге да је осуди. Овако све доста подсећа на ситуацију из средине прошлог века када је јединство вође, народа и немачких цркава одвело Немачку у светски рат а Европи донело геноцид и катастрофу огромних размера. У документу Грчке православне архиепископије у Америци, под називом „Ка социјалном етосу Православне цркве“, стоји да Црква током историје није инсистирала на пацифизму, али и да никада није развила било какву теорију праведног рата, нити је неки рат називала светим. Даље се каже да Црква никада не престаје да се моли за мир и „зна да је употреба силе увек морално несавршен одговор на било коју ситуацију“. Чак и ако су појединци регрутовани под оружјем, они не могу учествовати у догађајима за које знају да су у супротности са „правдом и прописима Јеванђеља“, јер „хришћанска савест мора увек бити изнад захтева националног интереса“.
Из православне перспективе, дакле, увек је неопходна будна савест. Међутим, очигледно је много лакше позивати се на савест у политичким системима либералне демократије, који и иначе узимају у обзир људску савест или слободу појединца и дозвољавају да она може бити изнад захтева од националног интереса. Док је много ризичније позивати се на савест у случајевима када политичари заједно са патријархом раде на политичком јединству државе, цркве, војске и народа. Да ли то онда значи да у ауторитарним системима као што су српски и руски православље просто ради на другачији начин, те да не познаје концепт хришћанске савести?
Имамо барем две могућности: да православна хришћанска савест не постоји и да се православне цркве удварају јавности и власти, свака у свом политичком и друштвеном контексту; или да православна хришћанска савест ипак постоји, али да је ауторитарни системи корумпирају на различите начине и тако од Цркве чине саучесника у својим нечасним пословима, који су у супротности са правдом и прописима Јеванђеља. Што онда све грађане Србије ставља пред основно питање: да ли сте део државног, црквеног и народног јединства, или је можда ваша савест негде залутала, па се налази изнад поганих Вучићевих захтева од националног интереса. Па ако вам је савест залутала онда знајте да сте на добром и исправном путу.
