Патријарх Порфирије упутио је јавни апел поводом суботњих ексцеса али боље да није. Својим позивом на мир, патријарх је прихватио друштвене поделе које изазива режим Александра Вучића, а због којих су напредњачки батинаши у суботу, моткама и багером, насрнули на грађане који су протестовали. Зато је патријарх, прихватајући стање поделе, позвао на мир – као да се ради о зараћеним странама.
Како знамо да је ова оцена исправна? Зато што патријарх у апелу није имао у виду да је за одржавање мира одговорна полиција. А полиција је повучена како би батинаши имали слободу акције. Зашто је тешко то признати? Зар патријарх пре само неколико месеци није уживао заштиту полиције суседне Црне Горе? И није ли сада и грађанима Србије, који су користили право на протест, била потребна полицијска заштита?
Патријарх је наводно са тугом пратио „како су међу нама… избили физички сукоби“. Избили су тек тако, сами од себе, јер патријарх не жели да анализира „шта је повод, а шта прави узрок сукоба, ни ко је крив, а ко је невин“. Даље овако: „Они који стварају конфликте и управљају кризама и сукобима у свету, али исто тако и они који код нас поларизују, деле и сваку тему политизују, да би стварали раздоре из себичних, парцијалних интереса, све то добро знају“. Изазивачи сукоба, дакле, постоје. Зна то и премијерка Ана Брнабић, која је изјавила да су протести против Рио Тинта „чиста политизација“. Зна то сада и патријарх, па понавља есенцију режимске реторике: виновник подела је страни фактор, који нас свађа и дели – насупрот аутократији која уједињује – тако што „сваку тему политизује“. Сада и ми знамо преко којих је медија патријарх са тугом пратио сукобе: преко Информера и Пинка.
Остатак патријархове поруке прожет је реториком Божићног поста, који нас позива на неопходни мир, међутим, „истински мир (се) не може постићи без мира са Богом“. Ако је патријарх већ одбацио државу, као механизам који омогућава решавање опречних друштвених и политичких интереса, како му бар не смета то што се један човек међу нама гради богом? Ваша светости, смогните храбрости да макар препознате идола и култ идолопоклонства, биће и то довољно за почетак.
Из Еколошког покрета су већ апеловали на патријарха да „стане уз народ“ и изјасни се о намери Рио Тинта да копа у долини Јадра и расели мештане из околине Лознице. Александар Јовановић Ћута је рекао да је црква у Недељици такође угрожена, премда је локални свештеник одбио да се солидарише са мештанима, ускраћујући им окупљање у црквеној порти. Након апела патријарха Порфирија сумњи више нема: свештеник је радио по налогу виших црквених инстанци, а СПЦ је стала уз режим и Рио Тинто.
Образ СПЦ-а је у овом случају осветлао једино епископ Григорије. Он се солидарисао са протестом организације Крени-промени под називом „Србија није на продају“, против Рио Тинта: „Подржавам, као хришћанин, вашу борбу, јер верујем да нам је Бог подарио свет и све његове лепоте како бисмо их сачували, а не да бисмо их уништавали и безочно експлоатисали“. Како је могуће да два епископа, у оквиру исте Цркве, имају тако различиту – па и супротну – хришћанску етику?
Патријарх Порфирије је на челу установе која најпре гледа своје парцијалне интересе. На пример, дигли су читав верни народ и грађане Црне Горе због црквене имовине, док су годинама пре тога позивали на реституцију те имовине од стране државе – али кукавички ћуте када се мења Закон о експропријацији, којим се легализује присилно отимање имовине грађана у интересу страних инвеститора. Црква захтева права и солидарност за себе, али, скоро по правилу, не пружа исто другима. Да закључимо: прва жртва борбе за уске црквене интересе је хришћанска етика, па самим тим и друштвена солидарност. Патријарх се, дакле, неће солидарисати, али ипак нуди замену: каже да је започео Божићни пост.
Владимир Вељковић