Србија гасна комора
Већ три дана Београд је најзагађеније место на свету. Одмах иза је Њу Делхи са малим заостатком, па су затим поређани отровни мегалополиси на све четири стране. Бити први у таквој конкуренцији јесте подвиг, мада на први поглед становницима прве и најотровније паланке у Србији ништа не фали.
Љубодраг Стојановић
Ходају улицама, удишу пуним плућима чађ, тешке метале, опасна испарења и спасоносни органски смрад. Само мртвају на Ади Хуји осећа сваки нос од Богословије до Вишњице. Нема болести која не живи слободно у тој одвратној градској бари испуњеној животињским лешевима.
Никакви апели не помажу, мало ко зна адресу за жалбе на кваран ваздух који постаје опијум за плућа. Мутанти, еволуцијом настали од некада здравих људи, полетно се крећу по граду и удишу сумпор диоксид, или нешто још замамније. Сви су постали зависни од отрова, можда би се и погушили да има само мало више кисеоника.
Отрови су амалгам који нас држи на окупу, нас смирене зомбије који немају где да утекну, нити да се побуне против токсичне клаустрофобије. Гасна комора којој у Србији ништа не може скучена људска памет. Све док однекуд не стигне света кошава, ветар Подунавља и Поморавља, узалудни чистач источне Србије и Шумадије од гадног устајалог зрака обликованог надмоћним људским духом.
Сваки од наших градова је мали Бопал са одложеним дејством. Хиљаде људи умире годишње од загађења и тешких болести изазваних сталним тровањем и гушењем. Домаћа здравствена статистика то не бележи прецизно, умире се из безброј разлога, смрт је опште место. Облици тровања су разнолики, а тровачи наизглед то раде ненамерно, из нехата и равнодушне небриге.
Баба Мара из Шапца је у последњим годинама живота кренула да привређује берући печурке. О њима није знала ништа, желела је да учи кроз рад и заради „свој динар“. Имала је тезгу на картону код пијачне капије. Бухара, бљувара, зелена пупавка, разнолике гљиве поређане тако да изгледом очарају гурмане. Да није случајно отровна? Ма јок, јефтино је, боље од јунетине.
Беда је на обе стране те убоге тезге. Баба Мара преживљава продајући отров за јело, њене муштерије ће умрети или тешко оболети тражећи за своје укућане оброк који им је доступан. Можда баба није знала шта продаје, или јој је бар било свеједно. Али никада се није усудила да за себе спреми своју бербу.
Ово би могао да буде само мрачни фолклорни исечак из једне широке филозофије, па и традиције тровања на свим нивоима. Тровање у јавном простору већ је усталило општу меланхолију као немоћ. Суровост и лажљивост лидера јавног мњења у саопштавању својих погледа загађује све што је изложено том утицају. Из те врсте тровања, као идеје о контроли неотпорног људског материјала, настају и сва друга, устаљена у погубној животној инерцији. Сва загађења потичу из контаминиране идеје о једној истини и потпуног етичког слома.
Слављење Путинових злочина у Украјини, токсична је последица вредносне катастрофе која је произвела и уздигла муљ у друштвену елиту. Такав крем диктира настајање новог, „помереног родољубља“, у коме некадашњи највећи Срби постају безначајни Руси, русоиди, љубитељи помахниталог тотема, поданици на даљину и у медијима и на трговима. После масивног ракетирања украјинских градова, неки владареви таблоиди објављују насловну информацију-поклич, која је на горњој граници срамне победничке, улизичке екстазе: Путин одлучио да згроми Украјину!
Тај јавни отров и бестидно подаништво слободно се шире Србијом, и остављају снажан воњ, као испарења у неуредној штали. Од информативног смрада тешко је одвојити физичке отрове, устајале управо због сазнања да је било какав удар на плућа, умове или душе грађанства некажњив, чак и пожељан у градњи хомогеног политичког блока, или етнички чистог Српског света као крајњег циља. Без токсичне грађе нема ни наказне грађевине, зато су мајстори толико агилни у идејама за усавршавање своје дистопије.
Исто стање духа и ума трује све по Србији и чини је тешким болесником, зависним од злочина и нових доза отрова.
Баба Мара, као једна од узгредних јунакиња овог текста, усамљена је у свом подухвату – а можда и није – па ће вероватно одробијати неку годину, или наногицом бити спречена да авета по шуми и дрежди над својим отровом на шабачкој пијаци. Она је овде неупадљив манекен смрти, без гриже савести, ни мало недужна, умешана у опасни поход на људе и њихове главе. Мали масовни тровач, Лукреција међу старицама, лице подмукле смрти које се савршено уклапа у време најављене пропасти.
