Писмо је један од најстаријих облика комуникације, који се очувао у употреби до данас. Комуникација путем писама вршила се још у старим цивилизацијама, на начин како то радили Срби у прошлости, или ови данас у имењеном и смањеном облику.
Још у античко време, писмо је изгубило чисто комуникациони карактер, поставши књижевни рад под именом епистолографија (од лат. epistula, писмо), а постало је и службени акт. Тако, до данас су позната позната писма славног ректора и правника Цицерона из првог века ст. ере.]
У својој даљој еволуцији писмо се развија у више грана. Из њега се, на књижевном пољу развија роман у писмима: “Персијска писма”, Монтескијеа, “Јади младог Вертера” Гетеа, или “Швабица” нашег Лазе Лазаревића. На другој страни, писмо постаје правни акт: тестамент, пуномоћје, молба… и све остало што се развило из писма. Услед такве, све учесталије и разноврсније употребе писма, још у средњем веку се оснивају читаве школе за састављање писама и повеља.
У Болоњи је у 12 веку постојала школа која је неговала традицију писања писама по канонима ars dictandi, па је ту 1105 године издат Breviarum de dictamine, упутство за састављање одређених врста писама. Временом настају приручници за практичне вежбе, административних и правних студија, прво на латинском а онда на народним језицима.
За барок, од 16 века карактеристичне су строго нормиране конвенције: увод, ословљавања, тон или завршетка писма. Састављањем оваквих писама, бавили су се Руси и Немци, а први овакав писмовник са детаљним упутствима, за састављање писама различитих намена и примерима за сваку врсту, састављен је и код нас у 17 веку. Атанасије Стојковић, на србском језику саставља свој “Сербски секретар” или “Руководство како сочињавати различнејша писма, квите, облигације, контракте, тестаменте, реверсе, конте и прочаја”. Објављује га прво у Будиму 1801 а затим у Београду 1862 године.
Оно, што привлачи нарочиту пажњу при листањуи читању овог писмовника, јесте висока ерудиција састављача писама која су дата као примери. То су писма из приватне преписке и службена акта људи из грађанског слоја са краја 18-ог и почетка 19-ог века у Београду и Србији. Често се наводе цитати из Светог писма, спомињу се учени људи тога времена, илуструју се разне ситуације примерима из античке митологије, или пословицама и наравоученијима из басни.
У некима од њих, осведочени су србски обичаји при удаји, просидби, изјавама захвалности…При читању, нарочито приватне преписке, добија се слика веома образованог, учтивог и писменог грађанског сталежа Срба у 18-ом и 19о-ом веку. Теме Стојковићевих писама су веома различите садржине. Од позива за свадбу, честитања владици на именовању, до изјаве саучешћа. Има их веома духовитих, као и лирских, готово песнички лепо обрађене садржине, којa показују непроменљивост нашег менталитета.
Оно, што је најважније, писма размењенa међу родитељима и децом, браћом и сестрама или међу пријатељима, одишу међуљудским, родбинским и
другарским поштовањем и љубављу, што одаје једну сасвим јасну етичку слику тадашњег друштва кроз његове обичаје.
Светлана Петровић,
преузето и приређено из Зорила