Стаљиново економско чудо

После Другог светског рата у СССР-у су шест пута заредом снижене цене прехрамбених производа и друге основне робе. Како је то властима пошло за руком?

У Русији готово да више нема оних који се из личног искуства сећају Стаљиновог снижења цена и оног невероватног таласа оптимизма који је услед тог „чуда“ захватио становништво. У време када је читав капиталистички свет навикао да живи у стању вечито растућих цена, које су сматране за показатељ економског раста, СССР је са својом планском економијом показао могућност постизања благостања не само уз цене које расту, него и уз цене које падају. О чему се заправо радило: о пропагандном трику или реалном економском чуду?

Живот на бонове

Бонови тридесетих година

Још 1929. године лидер СССР-а Јосиф Стаљин је говорио: „Код нас на тржишту нема слободне игре цена као што се то дешава у капиталистичким земљама. Ми углавном одређујемо цене хлеба. И одређујемо цене индустријске робе. Трудимо се да спроводимо политику смањења трошкова производње робе и снижавања цена индустријских производа, настојећи да задржимо стабилност цена пољопривредних производа.“

Почетком тридесетих година Стаљин се залагао за укидање тада актуелних бонова за намирнице и основну робу. Њихове цене су биле високе и према њима су се оријентисали сељаци који су продавали своју робу на пијацама. Укидање бонова 1935. године довело је до привременог пада цена, али ратних година је поново уведен систем расподеле намирница и индустријских производа по боновима. То је трајало до 1947. године.

У продавници, 1949.

Више од трећине становништва СССР-а (62,8 милиона људи) набављало је хлеб од државе. Систем бонова је доминирао, али је постојало и слободно тржиште. Тако да су у земљи постојале цене диктиране од државе и одражене у боновима, као и тржишне цене. У одређеном тренутку власт је одлучила да је време да се бонови укину и да се успоставе јединствене цене за све.

Монетарна реформа 1947. године против препродаваца

До 1947. године код становника села који су своје производе продавали на пијаци, као и код препродаваца, појавио се вишак новца. Према подацима из 1943-1944. године удео прихода од „размене робе и услуга међу групама становништва“ у укупној количини прихода становништва чинио је 56%. Држава је схватила да је одређени део становништва скупио огромну количину новца, при чему тај имућан део популације нису били „радничка већина“, чије благостање је било брига државе. Зато су власти смислиле начин како да помоћу богатства које су једни сакупили смањи цену живота за све.

У децембру 1947. године истовремено је почела монетарна реформа уз укидање бонова, прелазак  на јединствене цене и пуштање у промет новог новца. Држава је креирала нову рубљу која се размењивала по курсу десет старих рубаља за један нови (за новац који су грађани држали код куће).

За штедњу на рачунима у банкама постојала је другачија скала. Износ штедње у банци до 3 хиљаде рубаља, који је имало преко 80% грађана, размењивао се по курсу једна нова за једну стару рубљу, код суме од 3 до 10 хиљада рубаља за три рубље старог новца добијале су се две рубље новог, а за суме од преко 10 хиљада рубаља за две старе рубље добијала се рубља. Тако су имућни грађани највише оштећени.

„Како би се ублажила неизбежна негативна реакција совјетских грађана због губитка дела њихове штедње, замени новца је претходило укидање бонова и масовно обарање цена у малопродаји“, наводи се у монографији „Монетарна реформа 1947. године и њена улога у обнови народне привреде СССР-а“ (тим аутора под редакцијом Р. М. Нурејева, М. А. Ексиндарова, Москва. Издавачка кућа КНОРУС, 2019).

Лист „Правда“

Након укидања бонова успостављене су јединствене цене за робу, које су се кретале негде између ранијих државних и тржишних цена. Цене хлеба, брашна, прекрупе и макарона снижене су за 10-12% (у односу на државне), јер су биле значајне за становништво. Цене осталих производа биле су више од ранијих државних цена. Тако да су, уз изузетак наведене ограничене групе производа, цене у продавницама за прехрамбене производе и индустријску робу остале високе, па чак и више од предратних цена.

Индустријска роба је скупљала прашину у магацинима. Како би променила ситуацију, влада је 1948. године снизила цене аутомобила, мотоцикала, шиваћих машина, сатова, грамофона и друге робе за 10-20%.

Чак и након овог снижења цене су остале високе за обичне људе. Зато су у марту 1949. године оне поново снижене. Отада су цене снижаване сваког пролећа. Последње снижење догодило се на пролеће 1953. године после Стаљинове смрти. Различитих година снижаване су цене различитих група производа. На пример, у априлу 1953. године значајно су снижене цене воћа и поврћа – оне су двоструко смањене, док је цена меса пала за 15%, а индустријских производа од 5 до 30%.

Да ли је ово обарање цена било „економско чудо“?

Совјетски листови су снижењу цена посвећивали дуге текстове, говорећи грађанима о новом економском благостању и доступности различите робе. Уводник листа „Правда“ од 2. априла 1953. године био је посвећен шестом снижењу цена: „Садашње снижење цена, као и сва претходна, резултат је успеха које је наш народ постигао под руководством партије у развоју индустријске и пољопривредне производње, резулат је систематског раста продуктивности рада и снижења трошкова производње. Совјетски људи су директно заинтересовани за све већу продуктивност свог рада, јер знају да се на тај начин јача економска моћ СССР-а и унапређује животни стандард радника.“

Заиста је један од узрока такве вишегодишње дефлације био послератни развој индустрије, раст производње и снижење трошкова производње коју су постигли совјетски радници. У земљи је у то време функционисао систем награђивања радника и колектива за високе резултате рада и смањење трошкова производње.

Продуктивност рада у индустрији је од 1940. до 1953. године порасла 1,7 пута, а у грађевинарству 1,5 пута. Трошкови производње су пали, па је логичан био и пад цена.

„У СССР-у државно благо је у рукама радника!“

Међутим, по мишљењу Јакова Миркина, доктора економских наука, основна база за обарање цена биле су високе предратне цене. Као и одузимање новчаних средстава од становништва приликом размене старих рубаља за нове, укључујући неповољне услове размене рубаља приликом повлачења штедње.

„Из монетарне реформе становништво је изашло са јединственим државним ценама које су биле више од предратних 2,56 пута, уз ликвидацију преко 90% штедње у готовини која се налазила у кућама грађана, 16% штедње у банкама и преко 60% штедње у обвезницама“, каже Миркин.

Притом је, како он истиче, раст реалних прихода становништва за то време, упркос законима економије, три пута надмашио раст индустрије. Наиме, после монетарне реформе спроведене у своју корист власт је стекла могућност да увећа приходе становништва „’одозго’ путем раста плата или директивног снижавања малопродајних цена“. Никита Хрушчов који је дошао на власт после Стаљина 1953. године увео је нове економске реформе и прекинуо са Стаљиновом праксом снижавања цена.

https://rs.russiaislove.com/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *