Иворни мит није бајка нити умишљеност, већ пресликана стварност и целовита прича о природи ствари и света у сталној промени. За разлику од науке, изворни мит није ограничен и не одваја човека од природе, а све појаве процењују на основу човековог искуства у складу са законима природе.
Први или изворни мит припада духовном појму вере и песничком осећању за Природу, у коме нема хијерархије, храмова нити институција већ је контакт с Богом и прецима директан. Непроменљиви симболи митолошких представа чувају и преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину засновану на основним небеским кретањима, која чине ток Стварања у храму Природе.
Посвећено митско знање о стварности подлеже основним законима Природе и идентично је савременим научним открићима, али се сликовитост којом је свет чињеница пресликан у један замишљен и бајковит свет ради преношења знања, не тумачи сликовито већ буквално. Отуда, „тврдокорним научницима је тешко да схвате…да митови…нису ништа мање стварни од артефаката“ (Е. Фром).
У науци није реткост, да се о нечему детаљно расправља без претходне дефиниције тог појма. Шта уопште значи реч „мит“? То је духовни појам за стварност, семантички потврђен аријским кореном мит’, у значењу пар, два, борба, утакмица, а ова двојност се односи на вечиту смену директне (сферичне) и индиректне (поларизоване) светлости у току Стварности. Мит се не може поистоветити с бајком која искључиво има улогу симболичког преношења митског знања. Отуда је у јелинском из незнања направљен материјални тактил „mitos“, прича, бајка, помоћу кога се у владајућој науци нетачно и погрешно одређује појам мита.
Реч бајка, ариј. бајāнака, мишљење, осећање страха, једно је од девет поетских или драмских укуса (раса) и име за „Велику змију“ на узлазној путањи Земље. Као што је магнетно поље земље најстабилније ноћу на левој страни кола небеског, а лева половина мозга задужена за рационално мишљење, тако су бајке извор (магијских) знања, наравно под условом да се не тумаче буквално. Бајка стоји у вези „магије“, која се односи на пун месец, ариј. мага, свештеник Сунца, врачар, чаробник,1 јер материјална форма мишљења проистиче из света идеја, па су бајке ризнице магијских знања.
Само изворан мит има систематизовано знање о стварности и општечовечански карактер, као ванвременска и духовна порука која подстиче човека на саморазвој, препознатљив у лепоти сусрета сопствене душе. Начин преношења знања који користи алегорије као шифре, обучава ум и поштује свако живо биће, јер мудром преноси знање а простом човеку улива наду и подстиче га на учење. При томе треба водити рачуна, да је основна улога митског симболизма да обучава ум а не обавештава (А. Манојловић)!
Слојевитост мита је „космичка симфонија“ видљивог и невидљивог квантног света, у којој се информација преноси језиком алегорије, помоћу симболизма који подједнако учи мудраца и будалу у складу с њиховим знањем. Насупрот томе, егзактно изношење чињеница сведених на елементе одваја духовни свет од материјалног, а тиме магли смисао самих појава, што спречава саморазвој и доводи га у недоумицу. Изворaн мит не одваја човека од природе, напротив, то је духовни лек и богат је народ који га негује (А. Манојловић).
Митско знање је одувек тумачено сликовито или буквално, али је оно свеприсутно у свом хомеопатском облику који преносе магија, обред, бајка, уметност, фолклор, драма, музика, историја, књижевност, филозофија, поезија…
“Све дивоте неба и небесах.
Све што цвјета, лучем свештенијем,
Мирови ли ал’ умови били,
Све преласти смртне и бесмртне,
Што је скупа ово свеколико?
До општега оца поезија”. Луча 176
Схватање света и живота у изворном миту је циклично, кроз алегоријско мишљење и једноставан језик сакралног стања свести.
Стоици су мит тумачили алегоријски, Аристотел га је сматрао фабулом, док су новоплатоничари митове упоређивали са логичким категоријама. Средњевековни теолози су мит тумачили буквално и алегоријски, а мисионар Лафито је први у 17 веку упоредио обичаје америчких индијанаца и нашао заједнички симболизам и природу, с античком културом која је уствари преантичка, јер постоји код античких Срба (Пелазга или Рашана), Маја, Сумера (Кимера) и Кинеза.
Из античких митова, тачније мистерија које су старохелмске, настала је филозофија као њено рационално објашњење. Волтер је митологију сврстао заједно са библијском „светом историјом“ у категорију заблуда, али је Вико у 19 веку први научно поставио филозофију мита с теоријом поезије, јер се песнички језик развио из мита:
“Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније” (одјек). Луча, 177,8
Од Вика до данас, филозофија је дала бројна тумачења, али ниједно о систематизованом облику изворног мита.
У аналитичкој психологији мит је архетип колективно несвесног (Јунг). Барт каже да је повезан с језиком и информацијом и сматра га делом семиотике. Касирер за митологију каже, да је аутономна симболичка форма културе упоредна с језиком и уметношћу, а митска свест подсећа на шифру којој је потребан кључ. За Леви Штроса, обрасци мита су језик и музика, а митологија подручје несвесних логичких операција. Токарјев дели митове на езотеричне и егзотеричне. Лингвистика и семантика омогућавају приступ миту, који је идентичан с научним мишљењем (Потебња). Шелинг сматра да је митологија основна грађа сваке уметности. Урбан види митологију као основ религије и високи облик свести. За Лангерову, музика је мит о унутрашњем животу, јер у миту и музици чин раздвајања процеса и производа остаје незавршен па даје бесконачан симболизам (Мелетински)…
Апсолут је носилац свих идеја и представља свет за себе из кога све извире и у кога се све враћа. Саме идеје представљају његову анатомију или природу ствари, која подстиче процесе кроз сурбиталне тачке. 2 Свака идеја носи супротност у чијем се међудејству ствара материјални свет какав познајемо, као и онај који ћемо тек открити (А. Манојловић).
У науци је познато, да је србски, алијас словенски мит „најсвежији“ и најочуванији у Европи. Оно што је „словенски“ у Европи, то је србски (хелмски) у „словенском“, па је тиме још чудноватије што се он у науци потпуно игнорише. Само србски изворни мит пружа одговоре на неке загонетке митологије, јер, он поред ведског једини негује систематизовано и изворно знање, а заснива се на основним небеским кретањима и астрономији што му даје општечовечански карактер.
Само, онај ко пронађе светлост знања у себи, један је с Богом и само таква душа пије воду бесмртности (Е. Шире):
“Свих ћеш зала море, само
бродом знања пребродити”. БГ 4, 36
Зато, прикривање и присвајање духовног знања увек има исти крајњи циљ: власт у материјалном свету. Знање подлеже духовним или божанским законима Природе, а то је благослов и својина читавог људског рода.
С. Филиповић, “Културна колевка холоцена”
1. Поред медских Мага, свештеничко племе су Карапани религије „дева“ и јеврејски Левити изворно крвног обреда, а најпознатија магијска пракса је у Африци и на Карибима (вуду), Источној Србији (влашка) и Лесковачком Поморављу (шопска).
2. Сурбита је запремина поља дејства, а сурбитална тачка производ пресека (дејства) супротних сила математички представљена координантним почетком.